Интервју епископа Фотија за магазин „Печат“

Као Епископ у Далмациjи имао сам и имам прилику да се сусретнем са „библиjском сиротињом“ – нашим људима повратницима, коjи живе веома, веома скромно. Треба и њихов крст носити и помагати им у невољи, а то ниjе могуће без вере и помоћи Божjе.

Да ли одлука Млетака из 17. века коjом се православнима са подручjа Млетачке државе забрањуjе да опште са православнима из Турске (Србиjе) и Русиjе, и ограничавање боравак свештенства на териториjи Далмациjе говори да су важност одржавања везе епархиjе Далматинске са матицом, и Русиjом, препознали jош Млеци? Колико су ове везе битне?

То jе jедан феномен, коjи прати нашу мученичку Епархиjу далматинску кроз читаву досадашњу историjу. Ниjе чудо што су нашом епархиjом управљали митрополити из других области: митрополити дабробосански из манастира Рмња или карловачки митрополити из Сремских Карловаца, а дуго времена и Епископи филаделфиjски из Млетака. Тек 1702. године Епископ Никодим (Бусовић) добиjа титулу далматински тj. далматинско-крчки. Он jе такође имао седиште на териториjи Епархиjе далматинске.

Разним светским и црквеним силама просто ниjе одговарало да Срби имаjу свога далматинског Епископа, свога пастира коjи ће их духовно руководити и чувати у православноj вери, а коjи ће истовремено и живети ту са њима. Поред тога, епископима далматинским би се често замерало то ако су они у добрим, jаким везама са матицом Србиjом и православном Русиjом. То jе заиста тешко разумети, jер шта има логичниjе и природниjе од тога? Да то, међутим, многи нису видели тако, показуjе и пример великог Епископа далматинског Никодима Милаша (1845-1915), коjи почетком Првог светског рата од стране Аустро-угарске бива проглашен велеиздаjником, наводно због добрих односа са Србиjом, а посебно са Русиjом. Аустро-угарски шпиjуни су опљачкали његов стан у Дубровнику, а многоброjне необjављене списе однели. То ће допринети његовом брзом упокоjењу.

Наравно, било jе и многих сличних примера. Једноставно, циљ jе био да православни Срби у Далмациjи буду и остану без своjих пастира, како би лакше постали жртве разних проjеката, коjи су ишли у правцу њиховог покрштавања и промене националног идентитета.

Шта значи Црква без народа?

Црква без народа не постоjи, боље речено, Црква и постоjи као Народ Божиjи. Тако jе било у време Старог Завета, тако jе и данас у Новом Завету. Нови Завет jе основао Господ Исус Христос своjом крсном жртвом на Голготи, али и своjим Васкрсењем из мртвих и у ту заjедницу Новог Завета – Цркву, позвани су да уђу сви народи на земљи. Не више само jедан народ, како jе то било у Старом Завету, већ сви народи.

Ми Срби смо постали чланови Цркве у време свете браће Кирила и Методиjа (9. век), а њихово дело jе коначно довршено у време светога Саве (12-13 век). Већ од светога Саве бити Србин, значило jе бити православан, тj. крштен човек, хришћанин. Црква, дакле, ниjе била никаква надинституциjа – елита, већ заjедница крштеног народа, коjа се сабира око своjе Цркве и богослужења. То заjедништво Цркве и народа нас jе очувало у време турског ропства, али и у време богоборног комунизма. Оно нас чува и данас.

Одлуку о забрани служења помена на месту цркве у Глини донело jе мjешовото веће. Да ли ова одлука показуjе у коjоj мери jе могућ суживот?

Да, сви смо изненађени том одлуком, али се надамо да она ниjе коначна. Где уосталом обележавати помене пострадалима, ако не на месту њиховог мучеништва? И код нас у Далмациjи има пуно места где су Срби страдали од Другог светског рата, па све до данас, али ми не можемо та места достоjанствено обележити. На многим од тих места ниjе могуће ни крст, нити плочу са именима пострадалих поставити.

Пример за то су недавни догађаjи на Пагу, где су плоче са именима пострадалих биле разбиjене одмах након што су постављене. Да не помињемо руднике око Дрниша и разне Голубњаче, где ни до дана данашњега нема никаквих хришћанских обележjа.

Сви ови поменути примери показуjу да су слобода и демократиjа нешто што се остваруjе и да су то идеали коjи често измичу људскоj свакодневници, иако се о њима непрестано говори.

Да ли jе епархиjу подjеднако битан верски и национални рад, jер чини се да Црква jедина у оваквим околностима може очувати биће српског народа?

То jе нешто неодвоjиво. Првенствена мисиjа Цркве jе да jедан народ учини народом Божиjим, тj. да га приведе Богу и Царству небеском, а то се дешава кроз Свете таjне Цркве и кроз служење Свете Литургиjе. Неко од Светих отаца jе рекао да jе онаj човек коjи ниjе недељом у цркви, jош увек далеко од Бога. Ко jе далеко од Бога, он jе истовремено удаљен и од другог човека – ближњег. То jе просто духовни закон.

Ми Срби би требало поново да постанемо литургиjски, црквени народ и да живимо у богослужењу. Тада би задобили, вратили и унутрашње и национално jединство. Другачиjе смо у искушењу да се потпуно удаљимо jедни од других до те мере, да нас чак и заjедничке реке и планине могу поделити. Отуда приче о прекодринским Србима, црногорцима, итд.

Без богослужења, сусjеди у jедном селу постану странци, као и станари у jедноj градскоj четврти. Једноставно, народ коjи се удаљи од богослужења и заjеднице са Богом, неминовно креће путем индивидуализма и самодовољности. То jе трагичнии пут коjи води у национално разjедињавање и унутрашњу деструкциjу.

Чини се да jе кроз сва искушења кроз коjа jе прошао српски народ у Хрватскоj, почев од Другог светског рата, Олуjе, брисања идентитета, преварених нада, било тешко сачувати га од националног и верског преобраћења. Да ли jе и данас видљив прелазак православних у католике?

Све што сте поменули чини део голготе нашег народа и у Далмациjи – у Другом светском рату безброjне жртве, поготово у време тзв. НДХ, а у новиjе време прогони и затирања сваке врсте. Из периода Другог светског рата позната су масовна насилна покрштавања, а у новиjе време она су била поjединачна, наjвише у великим градовима, поготово у тзв. мешаним браковима.

Колико нам jе познато, данас тога више нема, или jе покрштавање сведено на минимум. Тешко jе говорити о таjнама вере, jер су оне увек повезане са слободом и жртвом. Ми смо као Црква првенствено позвани да васпитавамо и чувамо народ у Православљу, али jе то доста тешко са онима коjи су се из овог или оног разлога, од Другог светског рата већ удаљили од Цркве, а Срби су по националности. Њих просто не налазимо начина да ословимо и поново их приведемо и вратимо Цркви. Ти људи због тога веома често постаjу жртве и у искушењу су да изгубе своj духовни и национални идентитет, а да тога често нису ни свесни.

Реците нам више о значаjу Далмациjе као ранохришћанске епархиjе? Да ли jе бити владика у епархиjи каква jе Далматинска изазов или тешкоћа?

И jедно и друго. Епископи имаjу апостолску службу, њихова служба jе била да сведоче свету да jе Исус Христос Син Божиjи, Коjи jе васкрсао из мртвих и даровао нам живот вечни. То треба и ми данас да чинимо. Првенствено то. Наравно, постоjи и земаљска димензиjа нашег служења, а то jе „ношење крста“, тj. борба са реалним животним проблемима. Код нас у Далмациjи то су: обнова цркава и манастира, брига о свештенству, о народу, о нашоj деци коjа треба да уче православну веронауку, о ћирилици, итд.

Овде се на сваком кораку jош увек осећаjу последице рата у многим сферама живота. Све jе то потребно лечити и исцељивати. То ниjе лако, али jе благословено. Као Епископ у Далмациjи имао сам и имам прилику да се сусретнем са „библиjском сиротињом“ – нашим људима повратницима, коjи живе веома, веома скромно. Треба и њихов крст носити и помагати им у невољи, а то ниjе могуће без вере и помоћи Божjе. Наравно, и помоћи матичне државе Србиjе, а ако неће звучати утопиjски, и помоћи велике православне Русиjе. Све нам jе то потребно да бисмо опстали у Далмациjи.

Када позивате Србе да се врате на своjа огњишта коjе аргументе потежете, и са коjим се све искушењима носе повратници?

Ми се као Црква првенствено бринемо да сачувамо наш народ у вери и обновимо православне светиње у Далмациjи. Наравно, да се и молимо за повратак и траjни опстанак нашег народа на просторима Епархиjе далматинске. Овде jе до рата 1991-1995. године, живело преко сто хиљада Срба, а данас их jе, по последњем попису из 2011. године, око 25 хиљада. Значи, то jе jедна четвртина предратног становништва и то су већином стариjи људи.

Преко лета jе, хвала Богу, другачиjе, jер и млађи људи са ових простора дођу у посету своjим родитељима и тако обиђу своjе куће и земљу. Треба доћи на Преображење у манастир Крку и видети на хиљаде људи окупљених на оваj наjвећи далматински сабор. Многи кажу да толико народа око Преображења ни пре рата ниjе долазило у манастир Крку. Наравно, ми бисмо се радовали када би они остали и да живе овде у Хрватскоj, али су за то потребни политички и економски предуслови.

Покушаjи ретуширања историjе дошли су дотле да jе хрватска историографиjа почела да присваjа наше светиње и обичаjе. Какав одговор са наше стране треба да уследи?

То jе jедна мучна тема. Просто се има осећаj да све треба да постане старохрватско и несрпско, а реалност каже другачиjе. Због те опасности, ми у нашим црквеним општинама и манастирима чувамо документе, како из катастра тако и из суда, коjи потврђуjу да су црквени обjекти и наше власништво. Има, на жалост, случаjева да се и то покушава негирати.

Поред документациjе, наjбољи чувар далматинских светиња jе наш мученички народ. У многим селима у Далмациjи православне цркве су биле проваљене и девастиране. Нисмо их могли ни затворити, ни сачувати, све док се неко од људи ниjе вратио у то село и почео даноноћно чувати ту светињу. И то jе доказ да су Црква и наш народ jедно. Ми се заиста надамо и молимо Богу да ће православни Срби у Далмациjи опстати, jер смо дали тако велике људе, као што су Епископ Никодим (Милаш), писац чувене „Православне Далмациjе“, књижевници Симо Матавуљ и Владан Десница, национални радник Саво Бjелановић, песник Мирко Королиjа, као и писац „Голубњаче“ Јован Радуловић. Ако не заборавимо те своjе великане и њихово дело, имамо шансе да опстанемо и сачувамо своj духовни и национални идентитет у Далмациjи, jер се све вредно чува љубављу и жртвом. То jе за нас Србе Косовски завет. Тако jе било и тако ће бити и убудуће.

Печат, 14. новембар 2014. године

Извор: Епархиjа далматинска