Integralni tekst izjave Ljubana Jednaka sa svedočenja pred zagrebačkim sudom

(Šime Balen „Pavelić“, Zagreb 1952.)

„… On je metnuo glavu na stol, a ustaše su mu narezale grkljan. „Pjevaj sada“. Kako je on pjevao, krv mu je udarila iz grkljana na 2-3 metra daleko. Bilo je to svakako jako neugodno svima nama gledati. Kad je krv udarila prema nama, jedan mi je rekao: „Tako će biti i s nama, jaoj nama.“ Nato su ustaše povikali – „Udari ga nožem, majku mu njegovu…“ I udarili su ga 2-3 puta nožem iza vrata, a kada je pao na pod, priskočili su mu drugi, posebno određeni, koji su mrvili glave. Priskočiše mu dva ustaše i smrvili mu svu glavu. Zatim su ga bacili iz crkve na jedan kamion.

Tako je to išlo – jedan kamion, pa drugi kamion itd. Kada su gotovo sve u crkvi poklali i kada broj nas živih spao na nas desetak, ja sam bio u jednom kutu crkve i u jednom času vidim kako nema nikoga u crkvi. Bilo nas je svega desetak. Pogledam iz kuta prema vratima i vidim ustaše kako iznose krvave i zakrvavljene ljude… Krv teče svuda po crkvi. Sve je bilo mirno, cijela crkva bila je osvijetljena svijećama. Ja preskočim na sreću – i bacim se među zaklane ljude koji su ležali na podu. Ispružim ruke i legnem među njih, a ostalih 5-6 nisu se mogli nikamo sakriti i tih 5-6 su zatim zaklani.

Za nekoliko časova počeli su zaklane iznositi iz crkve, jedan, drugi, treći i tako redom. Ne znam više koliko ih je bilo. Ja sam ostao ležati. Već su došli i do mene. Idu od jednog do drugog i tuku ih nožem. Jedan stane meni na kičmu i tuče sve oko mene nožem, jednog za drugim, ovako… (pokazuje rukom). Dođe red na mene, udari me cokulom u glavu i reče: „To je sve gotovo“. Kad dođe malo dalje i vidi jednog živog. „Eto, nemojte mene ljudi, ja sam živ. Nemojte mene, ja nisam nikome ništa kriv“. „Dobro“, rekoše ustaše, „diži se“. On im reče: „Pa nemojte mene zaklati, ja nisam kriv, evo, već su svi ljudi ovdje poklani. Nema više čovjeka koji nije ubijen“. Ja sam malo okrenuo glavu, koliko sam mogao, i vidim tog čovjeka kako stoji, a ima duge brkove. On ih je i dalje molio, da ga ne zakolju. Ustaše ga pitaju koga sve ima, a on im odgovara da ima jednu sestru od 18 godina, a drugu od 22 godine. „Hoćeš li meni dati onu sestru od 18 godina“, a drugi pita: „Hoćeš li meni dati onu od 22 godine“. Kada sam ja opet malo digao glavu, vidio sam kako ga jedan ustaša drži za jednu ruku, a drugi za drugu ruku. Jedan ga pali svijećom, i vidim -gore mu brkovi. Onda su počeli živome paliti oči. To su bile neizdržive muke, mislim najveće muke na svijetu. Kad su mu spalili jedno oko i počeli paliti drugo, čovjek zaviče, a jedan ga ustaša tuče kundakom u kičmu. „A jao“ vikao je čovjek. Oni su mu i dalje palili drugo oko, a zatim ga oborili na zemlju i smrvili mu glavu. Udarali su ga nožem u rebra i svega ga izboli. Kada su mu mrvili glavu, dijelovi lubanje prštili su mu na sve strane i padali po meni.

Već je kamion po peti puta dolazio po ove ljude. Ustaše su ih iznosili van iz crkve. Mene su primili jedan za ruke, a jedan za noge i nosili me van. Ništa nisam govorio. Mene su bacili na kamion, na kojemu su poklani ljudi bili poslagani u tri hrpe, svi potrbuške. Kada su mene bacili na treću hrpu, ona se nagnula i svalila se. Ja sam udario glavom o daske. Pošto je ovaj kamion bio pretrpan, bacili su me na drugi kamion. Jedan me primio za noge i vukao me van, tako da sam si sva leđa izgrebao, a kada me je izvukao, udario mi glavom o kamen da mi je lubanja napukla. Bacili su me na drugi kamion gdje je već bilo lešina, a zatim na mene još bacili 4-5 zaklanih ljudi. Jedan od zaklanih pao je na mene tako da mi je njegov prerezani grkljan došao upravo na usta. Bilo mi je jako neugodno, jer me je svega zalila njegova krv. Krv mi je tekla u oči, u usta, i niz cijelo tijelo. Jedan ustaša kaže: „Je li mrtav? – Mrtav je“, odgovori drugi. Pregledali su crkvu, nije li još netko ostao. Nisu znali za onu trojicu koja su se sakrila u oltaru. Kako sam kasnije čuo, ova trojica ostala su u crkvi dva dana, a treću noć popeli su se na toranj i tražili od ljudi vode. Ustaše su na njih pucali i svu trojicu pobili.

Nakon toga krenuo je kamion s poklanim ljudima, u kojem sam se i ja nalazio. One koji su pratili naš kamion, opomenuli su : „Pazite dobro je li tko živ ostao. Ako je koji gdje živ ostao, bolje da se ne vraćate u Glinu“.

Mislim ja, još sam živ i još ima nade da ću živ ostati. Krenuo je kamion preko Jukinaca i Prekope, ja malo nadignem glavu vidim kako sjede dva ustaše, šute i ništa ne govore. Znam da je kamion zakrenuo desno prema Novom Selu. Ja sam poznavao taj teren. Kamion je krenuo preko njive, a kada se zaustavio, već su ga dočekali ustaše „trajbari“, koji su počeli lešine izbacivati iz kamiona. Dotjerali su kamion tik uz jamu, da bi lakše u nju izbacivali ljude. Jedna je jama već bila prepuna. Mene su primili za noge i za glavu i bacili u jamu.

Bio sam zguren, četiri do pet su mi bacili preko nogu, jedna ženska je davala znakove života. Ajme, što sve nisu od nje radili. Silovali su je nad jamom, ona jauče i viče. „Odakle si ti?“ – upitali su je. Ja sam učiteljica iz Bovića. Onda su je udarili u glavu i ona padne u jamu. Kada, jedan kaže drugome: „Ajde, kaže, da nema zlatni prsten, to će se dati prodati“ I jedan siđe, nađe na lijevoj ruci prsten i reče: „To će se dati prodati.“ Tamo nad jamom stajali su ustaše i tukli s čekićem i sjekirama. Dođe jedan kamion, pa drugi, pa treći, pa četvrti. Moglo se samo čuti gdje čovjek rida: „Joj, djeco moja, joj, majko moja, pa nikom nisam ništa kriv“. Napola živoga udarali su jedan do dvaputa sjekirom ili čekićem. Nisam mogao vidjeti koliko je jama dugačka, nego sam samo čuo jauk ljudi. Kada su te istrpali iz kamiona, dolaze novi. Tu su tri jame jedna do druge. Jednu su natrpali punu, gdje nisam bio. Poda mnom je bilo oko 100 ljudi. Preko mene ležali su četiri do pet. Slušam ja: umirilo se sve, ništa se ne čuje. Ja malo okrenem glavu i vidim da se nešto miče i čujem gdje jedan ustaša govori: „Slušajte, ljudi, neće oni svi stati tu, treba njih prebaciti u drugu jamu i trebat ćemo ih složiti lijepo, da ih što više stane“. Tu dva dođoše pa počeše odnositi. Dođe red i na one, koji su bačeni meni preko nogu. Bace jednog, drugog i trećeg, a jedan koji je bio na donjem kraju, taj se micao: „Majku im… evo ih živih, pucaj u onaj ćošak“. Garili oni dva do tri puta i jedan mene pogodi u nogu. Udari se (svjedok pokazuje mjesto iznad koljena, gdje je bio ranjen), vidim ja, ide krv niz nogu. Ja malo pokušam mogu li micati prstima i vidim: dobro, nije prebijena kost.

Kada su bacali one s mene, primili su i mene za ruke, da će me baciti na drugi kraj. Tada su vidjeli da imam debelu ličku majicu. „Ovaj ima dobru haljinicu, ovo treba svući s njega“. Uhvatili su me za ruke i svukli majicu s mene. Ja sam prestao disati. Okrenuli su mi lice k zemlji i pružili noge. Ali u meni je bila nada da ću odatle živ izići. Umirim se, a oni izišli van. Niti se što čuje, nitko ne govori. Ja pogledam oko sebe i vidim da se nešto miče. Ne znam što je je li ustaša ili što. Počela je padati kišica. Vidim netko se šulja, ja bolje pogledam – ide čovjek na nogama i rukama. Zgurio sam se, Dođe čovjek i pita me: „Jesi li živ?“ Ne znam ništa tko je, pa se ne javljam. On se opet pruži dalje u jami. Kada za nekoliko, opet ide k meni. Ide na rukama i nogama, dođe k meni i pita: „Jesi li živ?“ „Jesam“. Pa što ćemo mi: „Slušaj, bježmo van“. Ja odem u jedan ćošak, a on u drugi. Malo se obazrem -tamo ima 30 do 40 ustaša oko jednoga i taj im govori. Ja preko te žice, pa u kukuruz, da čujem što od toga. Nisam ništa čuo. Onaj drugi nije okrenuo za mnom, okrenuo je u drugo selo. Njega je rodbina izdala, pa su ga treći dan ubili ustaše. Ja okrenuo ispod Novog Sela i dođem u Majsku Poljanu ujaku.“

<Ustaški zločin nad Srbima u glinskoj pravoslavnoj crkvi bio je isplaniran za Ilindanski praznik>  <Sadržaj>   <Fragmenti izjave Hilmije Berberovića, koljača Srba u glinskoj pravoslavnoj crkvi>