Интегрални текст изјаве Љубана Једнака са сведочења пред загребачким судом

(Шиме Бален „Павелић“, Загреб 1952.)

„… Он је метнуо главу на стол, а усташе су му нарезале гркљан. „Пјевај сада“. Како је он пјевао, крв му је ударила из гркљана на 2-3 метра далеко. Било је то свакако јако неугодно свима нама гледати. Кад је крв ударила према нама, један ми је рекао: „Тако ће бити и с нама, јаој нама.“ Нато су усташе повикали – „Удари га ножем, мајку му његову…“ И ударили су га 2-3 пута ножем иза врата, а када је пао на под, прискочили су му други, посебно одређени, који су мрвили главе. Прискочише му два усташе и смрвили му сву главу. Затим су га бацили из цркве на један камион.

Тако је то ишло – један камион, па други камион итд. Када су готово све у цркви поклали и када број нас живих спао на нас десетак, ја сам био у једном куту цркве и у једном часу видим како нема никога у цркви. Било нас је свега десетак. Погледам из кута према вратима и видим усташе како износе крваве и закрвављене људе… Крв тече свуда по цркви. Све је било мирно, цијела црква била је освијетљена свијећама. Ја прескочим на срећу – и бацим се међу заклане људе који су лежали на поду. Испружим руке и легнем међу њих, а осталих 5-6 нису се могли никамо сакрити и тих 5-6 су затим заклани.

За неколико часова почели су заклане износити из цркве, један, други, трећи и тако редом. Не знам више колико их је било. Ја сам остао лежати. Већ су дошли и до мене. Иду од једног до другог и туку их ножем. Један стане мени на кичму и туче све око мене ножем, једног за другим, овако… (показује руком). Дође ред на мене, удари ме цокулом у главу и рече: „То је све готово“. Кад дође мало даље и види једног живог. „Ето, немојте мене људи, ја сам жив. Немојте мене, ја нисам никоме ништа крив“. „Добро“, рекоше усташе, „дижи се“. Он им рече: „Па немојте мене заклати, ја нисам крив, ево, већ су сви људи овдје поклани. Нема више човјека који није убијен“. Ја сам мало окренуо главу, колико сам могао, и видим тог човјека како стоји, а има дуге бркове. Он их је и даље молио, да га не закољу. Усташе га питају кога све има, а он им одговара да има једну сестру од 18 година, а другу од 22 године. „Хоћеш ли мени дати ону сестру од 18 година“, а други пита: „Хоћеш ли мени дати ону од 22 године“. Када сам ја опет мало дигао главу, видио сам како га један усташа држи за једну руку, а други за другу руку. Један га пали свијећом, и видим -горе му бркови. Онда су почели живоме палити очи. То су биле неиздрживе муке, мислим највеће муке на свијету. Кад су му спалили једно око и почели палити друго, човјек завиче, а један га усташа туче кундаком у кичму. „А јао“ викао је човјек. Они су му и даље палили друго око, а затим га оборили на земљу и смрвили му главу. Ударали су га ножем у ребра и свега га изболи. Када су му мрвили главу, дијелови лубање прштили су му на све стране и падали по мени.

Већ је камион по пети пута долазио по ове људе. Усташе су их износили ван из цркве. Мене су примили један за руке, а један за ноге и носили ме ван. Ништа нисам говорио. Мене су бацили на камион, на којему су поклани људи били послагани у три хрпе, сви потрбушке. Када су мене бацили на трећу хрпу, она се нагнула и свалила се. Ја сам ударио главом о даске. Пошто је овај камион био претрпан, бацили су ме на други камион. Један ме примио за ноге и вукао ме ван, тако да сам си сва леђа изгребао, а када ме је извукао, ударио ми главом о камен да ми је лубања напукла. Бацили су ме на други камион гдје је већ било лешина, а затим на мене још бацили 4-5 закланих људи. Један од закланих пао је на мене тако да ми је његов пререзани гркљан дошао управо на уста. Било ми је јако неугодно, јер ме је свега залила његова крв. Крв ми је текла у очи, у уста, и низ цијело тијело. Један усташа каже: „Је ли мртав? – Мртав је“, одговори други. Прегледали су цркву, није ли још нетко остао. Нису знали за ону тројицу која су се сакрила у олтару. Како сам касније чуо, ова тројица остала су у цркви два дана, а трећу ноћ попели су се на торањ и тражили од људи воде. Усташе су на њих пуцали и сву тројицу побили.

Након тога кренуо је камион с покланим људима, у којем сам се и ја налазио. Оне који су пратили наш камион, опоменули су : „Пазите добро је ли тко жив остао. Ако је који гдје жив остао, боље да се не враћате у Глину“.

Мислим ја, још сам жив и још има наде да ћу жив остати. Кренуо је камион преко Јукинаца и Прекопе, ја мало надигнем главу видим како сједе два усташе, шуте и ништа не говоре. Знам да је камион закренуо десно према Новом Селу. Ја сам познавао тај терен. Камион је кренуо преко њиве, а када се зауставио, већ су га дочекали усташе „трајбари“, који су почели лешине избацивати из камиона. Дотјерали су камион тик уз јаму, да би лакше у њу избацивали људе. Једна је јама већ била препуна. Мене су примили за ноге и за главу и бацили у јаму.

Био сам згурен, четири до пет су ми бацили преко ногу, једна женска је давала знакове живота. Ајме, што све нису од ње радили. Силовали су је над јамом, она јауче и виче. „Одакле си ти?“ – упитали су је. Ја сам учитељица из Бовића. Онда су је ударили у главу и она падне у јаму. Када, један каже другоме: „Ајде, каже, да нема златни прстен, то ће се дати продати“ И један сиђе, нађе на лијевој руци прстен и рече: „То ће се дати продати.“ Тамо над јамом стајали су усташе и тукли с чекићем и сјекирама. Дође један камион, па други, па трећи, па четврти. Могло се само чути гдје човјек рида: „Јој, дјецо моја, јој, мајко моја, па ником нисам ништа крив“. Напола живога ударали су један до двапута сјекиром или чекићем. Нисам могао видјети колико је јама дугачка, него сам само чуо јаук људи. Када су те истрпали из камиона, долазе нови. Ту су три јаме једна до друге. Једну су натрпали пуну, гдје нисам био. Пода мном је било око 100 људи. Преко мене лежали су четири до пет. Слушам ја: умирило се све, ништа се не чује. Ја мало окренем главу и видим да се нешто миче и чујем гдје један усташа говори: „Слушајте, људи, неће они сви стати ту, треба њих пребацити у другу јаму и требат ћемо их сложити лијепо, да их што више стане“. Ту два дођоше па почеше односити. Дође ред и на оне, који су бачени мени преко ногу. Баце једног, другог и трећег, а један који је био на доњем крају, тај се мицао: „Мајку им… ево их живих, пуцај у онај ћошак“. Гарили они два до три пута и један мене погоди у ногу. Удари се (свједок показује мјесто изнад кољена, гдје је био рањен), видим ја, иде крв низ ногу. Ја мало покушам могу ли мицати прстима и видим: добро, није пребијена кост.

Када су бацали оне с мене, примили су и мене за руке, да ће ме бацити на други крај. Тада су видјели да имам дебелу личку мајицу. „Овај има добру хаљиницу, ово треба свући с њега“. Ухватили су ме за руке и свукли мајицу с мене. Ја сам престао дисати. Окренули су ми лице к земљи и пружили ноге. Али у мени је била нада да ћу одатле жив изићи. Умирим се, а они изишли ван. Нити се што чује, нитко не говори. Ја погледам око себе и видим да се нешто миче. Не знам што је је ли усташа или што. Почела је падати кишица. Видим нетко се шуља, ја боље погледам – иде човјек на ногама и рукама. Згурио сам се, Дође човјек и пита ме: „Јеси ли жив?“ Не знам ништа тко је, па се не јављам. Он се опет пружи даље у јами. Када за неколико, опет иде к мени. Иде на рукама и ногама, дође к мени и пита: „Јеси ли жив?“ „Јесам“. Па што ћемо ми: „Слушај, бјежмо ван“. Ја одем у један ћошак, а он у други. Мало се обазрем -тамо има 30 до 40 усташа око једнога и тај им говори. Ја преко те жице, па у кукуруз, да чујем што од тога. Нисам ништа чуо. Онај други није окренуо за мном, окренуо је у друго село. Њега је родбина издала, па су га трећи дан убили усташе. Ја окренуо испод Новог Села и дођем у Мајску Пољану ујаку.“

<Усташки злочин над Србима у глинској православној цркви био је испланиран за Илиндански празник>  <Садржај>   <Фрагменти изјаве Хилмије Берберовића, кољача Срба у глинској православној цркви>