In memoriam – СЛОБОДАН ПОКРАЈАЦ

У недељу, 31. октобра, након срчаног напада, у болници у Београду је умро Слободан Покрајац. Уз свакодневне медијске извјештаје о корони, бојим се да постајемо све више, умјесто радости живота, невољни свједоци и хроничари смрти.

Пише: Ранко Раделић

Слободан Покрајац је рођен 19. јануара 1951. године у Доњој Ковачици од оца Уроша и мајке Меланије р. Фрљановић. Основну школу је завршио у Великом Грђевцу 1965, гимназију у Бјеловару 1969, а на Економском факултету у Београду дипломирао децембра 1973, магистрирао јуна 1978. и докторирао јула 1989. год.
Као студент осваја награде за стручне радове на савезним студентским симпозијумима – другу награду 1972. у Марибору и прву награду 1973. на Бледу, те специјалну награду Привредне коморе Словеније.

Био је суоснивач и уредник југословенског студентског часописа’’Глас економиста Југославије’’.Од фебруара до јула 1974. запослен је у ИМТ Раковица, одакле прелази на Машински факултет у Београду на мјесто асистента-приправника за друштвено – економске предмете. Октобра 1979. г. је изабран за асистента, а децембра 1989. г. за доцента за предмет Политичка економија и друштвено-економски систем СФРЈ.

Децембра 1994. је постао ванредни професор за предмете Економија и Индустријски менаџмент, а децембра 1999. је реизабран у исто звање за исте предмете. Марта 2001. је изабран у звање редовног професора за предмете Економија и Социологија и Индустријски менаџмент.

Проф. Покрајац је суоснивач и члан Удружења за индусријско инжењерство и Удружења за људске ресурсе. Члан је Научног друштва економиста Србије од 1995, а од 2005. је и члан Научног друштва Србије. Проф. Покрајац је био ментор једног доктората, члан девет комисија за одбрану докторских дисертација и ментор преко 70 дипломских (мастер) радова. Учествовао је на бројним значајним научним скуповима у земљи, а 1983. је провео два мјесеца на London School of Economics and Political Science, гдје је изучавао најновију литературу из области технологије и њеног утицаја на економски раст и развој. У истом циљу обавио је 1987. двомјесечни студијски боравак у САД (University of Florida, Gainesville). Као резултат ових истраживања настали су бројни чланци и реферати на домаћим научним скуповима широм бивше државе, као и предавања на научним трибинама, медијски наступи итд.

Такође, био је члан неколико тимова на изради макроекономских пројеката рађених за потребе владе, привредних комора и привреде уопште.Посетио је и неколико земаља у развоју (Кина, Чиле, Бразил, Аргентина) гдје се лично увјерио у тајне њихових развојних успјеха. То му је омогућило да аргументовано и вехементно брани потребу снажног научног и технолошког развоја, а да не упадне у замку могућег технолошког детерминизма. О свему томе написао је низ научних и стручних чланака, те двије монографије које су изазвале велику пажњу у стручној јавности.

Проф. Покрајац је објавио преко 200 библиографских јединица. Аутор је седам самосталних монографија националног значаја, два коауторска, четири самостална и пет коауторских универзитетских уџбеника, два приручника, преко сто научних чланака у водећим економским и социолошким часописима бивше државе и Србије, преко четрдесет реферата и саопштења објављених у цјелини у зборницима са домаћих (југословенских и српских) научних скупова, око тридесет радова у зборницима са међународних научних скупова, пет радова у часописима са SCI листе, већи број стручних чланака, приказа, рецензија итд. Био је редактор и уредник три колективне монографије и рецензент преко двадесет књига. Приредио је двије хрестоматије из економије и био организатор и члан научних одбора неколико научних скупова, домаћих и међународних.

У браку са супругом Миленом /р. Станојчић (1949.-2020.), поријеклом из Криве Реке недалеко Ужица од оца Видосава и мајке Новке, до пензије редовни професор Фармацеутског факултета у Београду/ Слободан Покрајац има ћерку Татјану рођ. 1980. године.

Први познати преци Покрајаца добили су племство почетком 15. вијека од  Сандаља Косаче, господара Хума, у вријеме женидбе Косаче са удовицом Ђурђа Балшића, Јеленом, ћерком кнеза Лазара и Милице. Потомак Покрајаца, Никола Бошковић, био је отац Руђера Бошковића, који се служио печатом на којем је био грб Покрајчића. Након продора Турака, Покрајце налазимо у Радучу у Лици, заједно са Теслама са којима остварују низ родословних веза.

Средином 19. вијека, непосредно прије укидања Војне крајине, из Радуча, родног села Милутина, оца Николе Тесле, у билогорску питомину насељава се више од 300 Радучана, а међу њима Покрајци, Тесле, па и Милка, рођена сестра Николина у Грубишно Поље и породица брата њеног дједа у Малу Ператовицу. Непосредно пред 2. свјетски рат у источној Билогори живе 103 Покрајца у 14 насеља, а попис 1948. их је дочекало њих 75. Од Покрајаца из Доње Ковачице и њихових потомака у другим породицама потекло је 12 доктора наука.

Везу са родном Билогором Слободан Покрајац није прекидао ни својим боравком у Београду. И као да је и својим одласком 31. октобра обиљежио и одлазак Билогораца из завичаја, чији је егзодус започео управо тог дана, 30 година раније. Слободан је један од 13 оснивача Завичајног удружења „Билогора“ 2008. На његову иницијативу започела је у удружењу и издавачка дјелатност, гдје је у Библиотеци „Задужбина“ штампано већ преко 10 књига на билогорске теме.

Имао сам част да са Слободаном будем коаутор „Билогоризама“, а заједно смо радили и на пројекту за који је говорио да њиме жели да „спаси душу“ и да свјетло дана угледа књига која би без призива рекла јавности зашто Србија не смије у ЕУ, нити вјеровати Европи, тој планетарној „колијевци зла“.

Посљедње године живота Слободан је провео у непрестаној муци и бризи око тешко болесне и непокретне супруге Милене, тако да је, нажалост, остао незавршен и његов капитални рад о економској штети коју су од ратова и прогона имали Срби источне Билогоре.

На мој посљедњи позив прије неколико дана, Слободан је имао снаге да само додирне телефон. Чуо сам глас докторице или медицинске сестре која му се обраћала. На поруку Милене Мркшић дан након тога, оставио је само знак да је поруку примио.

Са Слободаном сам дванаест година ишао у исту школу, понекад смо били и у истој клупи и не могу вјеровати да „рука, колено или глава, могу да постану глина, корен брезе и трава“. Знам да ћемо негдје тамо у безвремену, између сада и бескраја, наставити разговор почевши од оног позива на који није више могао одговорити.

Вјечнаја памјат!