arrow up

Подијелите вијест:

IN MEMORIAM: Ана Пожар – сведочила је о Јасеновцу, носила терет сећања

Припадала је онима чија су лична сећања постала део ширег памћења о Јасеновцу.
Ана Пожар ( 1939 – 2026.)

Пише: Зоран М. Кос

Постоје људи чије животне приче не могу бити испричане без времена и историје којој су припадали. Ана Пожар била је једна од њих.

Њено име остаће везано за Јасеновац, за памћење страдања и за настојање да се истина о једном од најстрашнијих места страдања у Другом светском рату не потисне, заборави или сведе на успутну историјску чињеницу.

Мој посљедњи разговор са Аном Пожар, вођен за потребе истраживања и рада на филму „Дјеца Козаре – Златни рез 42“, догодио се у црквеном простору. Имала је тада 79 година када је почела да говори о својим сећањима. Често би заплакала. Много тога ми је испричала, а неке њене речи и данас одзвањају у сећању.

У тим разговорима није било позе, нити потребе за великим речима. Било је живота, бола и сведочења. Било је онога што историјски документи могу да забележе, али никада у потпуности да дочарају – људског искуства страдања.

Зоран М. Кос у разговору са Аном Пожар 2021. године

Ана Пожар припадала је онима чија су лична сећања постала део ширег памћења о Јасеновцу. Зато њен одлазак није само лични губитак њених најближих већ и подсетник на одговорност коју имамо према сведоцима и њиховим причама.

Сведоци одлазе. Документи остају. Али ни једно ни друго нема вредност ако нема оних који ће памтити, читати, истраживати и преносити истину будућим поколењима.

Ана Пожар више није међу нама. Остају њене речи, њено сведочење и сећање на сусрет који није био само новинарски разговор него и сусрет са једним тешким делом наше историје.

Нека јој драги Бог подари мир и рајско насеље.

Вјечнаја памјат.

Зоран М. Кос



Живот и рад Ане Пожар

Ана Пожар рођена је око 1939. или 1940. године у српском селу Стрмен поред Суње. У јесен 1942. године, када је имала свега две године, усташе су упале у Стрмен и суседна српска села Црквени Бок и Ивањски Бок. Заједно са породицом и комшијама депортована је у логор Јасеновац, а потом и у дечји логор у Сиску, где су деца држана на бетону и слами и где су масовно умирала. Захваљујући члановима породице и интервенцији немачке војске, која се затекла на том подручју и зауставила даљи покољ, успела је да преживи и напусти логор.

Након повратка у спаљено село, у јесен 1944. године уследио је нови напад усташа. У том покољу је из Стрмена, Црквеног Бока и Ивањског Бока одведено и убијено преко 700 људи, међу којима и 68 деце. Ана и њена мајка успеле су да побегну према слободној територији на Банији, где их је једно време крила и спасила хрватска породица Роксандић.

Након рата и завршеног школовања, животни и професионални пут поново ју је везао за место њеног дечјег страдања. У Спомен-подручју Јасеновац првобитно је радила као кустос, посветивши се прикупљању грађе и очувању сећања на жртве.

На челу Јавне установе Спомен-подручје Јасеновац налазила се пуну деценију, од 1980. до 1990. године. Њен директорски мандат обележио је интензиван истраживачки рад на терену и документовање злочина. Током осамдесетих година, уз помоћ специјалних уређаја за снимање терена и бушење изнајмљених од ИНА Инжењеринга, руководила је опсежним истраживањима комплекса. На готово сваком месту где се бушило – од музеја до споменика, као и уз обалу реке Саве – проналажени су људски посмртни остаци и предмети логораша.

Уочи рата 1991. године, заједно са истраживачем Драгојем Лукићем, преузела је од унуке Диане Будисављевић њен дневник ради објављивања, што је избијање ратних сукоба тада спречило. Током 1994. и почетком 1995. године активно је помагала у обнављању девастираног музеја и припреми нове изложбене поставке.

Након пензионисања наставила је да живи у родном Стрмену. До последњих дана свог живота остала је доследна сведокиња истине, јавно се у медијима противећи историјском ревизионизму и неуморно се залажући за индивидуално памћење и поштовање сваке појединачне жртве.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

МОМ ДЕДИ НИКОЛИ

Дошла сам ти, Лико, стоjим на дедовини. Препознаjеш ли ме, земљо? Дошла сам ти,

Српски Велебит

Покушавам да се сетим када сам први пут чула за Јадовно. Било је

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

Донирате путем PayPal-a, кредитне
или дебитне картице​