Имена чувана као породична тајна

У Албаниjи, са скадарским Србима, о страдању и борби за идентитет. Срби овде нису диjаспора, већ аутохтони народ. Осуђивани и одвођени у затвор jер су наводно слушали Радио Москву. Име се може променити, али jе цена висока

Велимир Поповић

СКАДАРСКИ Срби су данас остаци остатака становништва средњовековне српске области, плодне котлине испресецане рекама, омеђене с jедне стране луком високих сурових планина а с друге Скадарским jезером.

– Наша судбина су вековне сеобе и мучно чување идентитета – говори Павле Јакоjа Браjовић, председник Удружења српско-црногорске национане мањине „Морача-Розафа“. – Срби овде нису диjаспора, већ аутохтони народ. Пред прогонима смо се вековима кретали у кругу Скадар, Косово и Метохиjа, Црна Гора, па опет Скадар. Некако смо успели да сачувамо идентитет иако jе Српска православна црква забрањена, као и коришћење српских имена, коjе jе наредио 1934. краљ Зогу, а чиjу jе политику наставио и пооштрио Енвер Хоџа. Таj прогон jе дуго траjао и данас нам jе неопходна помоћ матице.

Саговорник „Новости“ страхуjе да ће млади Срби заборавити jезик, jер се курс српског одржава само повремено, кад стигну донациjе. Он се нада да ће се скадарски студенти коjи су добили стипендиjе од Србиjе, вратити у родни краj да буду елита свог народа. Они, за разлику од родитеља, углавном носе српска имена и презимена, jер су рођени после времена у коме jе српски идентитет био забрањен.

– Ја сам Велимир Поповић, али то име не стоjи у моjим дипломама економиjе и права – каже Скадранин Артур Попаj. – Ипак, ниjе битно име коjе су нам родитељи дали да би нам сачували главе, све док знамо да смо Срби. Са српским именом ниjе могло да се школуjе ни да се запосли до пада режима Енвера Хоџе. Данас jе могуће да се по високоj цени промени или име или презиме, не обоjе, али jе изузетно скупо. То ниjе битно, jер се сви ми Срби, све три вере, међусобно познаjемо и чувамо.

Да то заиста функционише у пракси, показали су нам православни Велимир-Артур и муслиман Едо Пиранић, коjи су нас повели у обилазак плодне Враке, простора пет села између планина и Скадарског jезера, некада потпуно насељеног Србима.

– Моjа породица jе вековима била свештеничка, па смо названи Поповићи, а у време Енвера Хоџе смо морали да постанемо Попаjи – причао нам jе Попаj док смо се пробиjали кроз саобраћаjни хаос Скадра. – У књигама, коjе су водили моjи преци, забележено jе да смо после Косовског боjа из Вучитрна прешли у Црну Гору, затим у Скадар, одакле смо морали да побегнемо од зулума, а 1860. смо се опет вратили. Последњи свештеник у породици био jе брат мог деде коjи jе 1948. скончао у затвору, под оптужбом да jе слушао Радио Москву.

Зауставили смо се краj рушевине Цркве Пресвете Богородице у Враки, коjа изграђена 1869. и у коjоj су служили свештеници Поповићи. Она jе 1967. претворена у Дом културе, а деведесетих jе минирана, после егзодуса врачанских Срба.

– Екстремисти у албанском парламенту су почели отворено да прете Србима и у маjу 1991. више од 70 одсто становништва Враке креће пут Југославиjе, са оним што jе могло да понесе у рукама и на леђима – описуjе Артур егзодус у коме jе учествовао. – Пешачили смо 30 километара до границе где нас jе албанска полициjа зауставила и држала на отвореном док Милошевић ниjе интервенисао да будемо пропуштени. Дочекани смо с музиком и телевизиjом, а затим стављени у велике воjне шаторе.

Врачани су до новембра 1991. боравили у Црноj Гори, а затим су премештени у Дечане.

– Тамо сам могао да радим само физичке послове, па сам решио да се вратим у Албаниjу, па шта ми бог да – каже Попаj. – Успео сам да се запослим jер су из Албаниjе емигрирали многи образовани људи. Не замерам Србиjи, дошли смо у наjгоре време, усред грађанског рата и санкциjа. Таква jе српска судбина.

Сличну причу о лутањима казивао нам jе и Србин Канто Зефаj, код кога смо свратили да му честитамо католички Васкрс. У његовох породици само он говори српски.

– Из Албаниjе сам отишао у Београд, тражио сам азил у америчкоj амбасади, али га нисам добио – каже Зефаj. – Супруга ми jе Албанка, син jе уписао курс српског, а ћерка jе jош мала, ићи ће касниjе.

Богородичина црква у Враки

Командир Чете за обуку водича и дресуру паса, маjор Зденко Цвиjетић каже да воjним псима после седам-осам година опадаjу трагачке и чуварске способности за потребе воjске и полициjе, али да су jош увек очувани и здрави.

Теже се и спориjе крећу, слабе им чулне способности, нарочито вид, слух и њух, а опада им и физичка кондициjа. Такви не могу више служити, али смо донели одлуку да их понудимо цивилима коjи желе да брину о њима. Уместо да пензионерске дане проводе у нашоj чети, они добиjаjу нове власнике и почиње нови живот за њих – каже Цвиjетић, коjи не криjе да им после шетомесечне дресуре тешко пада растанак са сваким псом коjи одлази на задатке и да се исто осећаjу и када их удомљаваjу.

СРПСКА ВРАКА ТРИПУТ ПОДИЗАНА

Алекса Стаjкић

СРПСКА Врака jе данас само сенка онога што jе била, рекао нам jе мештанин Алекса Стаjкић (на слици), Србин оштрих црта лица и чврстог погледа. На питање да ли jе његова породица мењала име у време Енвера Хоџе, он одмахуjе главом и цеди кроз зубе: „Име им нисмо дали“. Касниjе сазнаjемо да jе за српско име дато неколико живота.

Сада jе у овом делу Враке остало само пет-шест српских породица, остали су продали имања Албанцима и отишли, а вероватно ћу и jа – каже Алекса. – Две ћерке сам удао у Србиjу, а данас ми jе трећа испрошена у Црну Гору. Немам више с ким овде да живим, дошло jе време да одем, али то ништа не значи. Српска Врака jе три пута нестаjала и подизала се.

„МЕРЦЕДЕСИ“ 

ПОСЛЕДИЦЕ Енвер Хоџиног режима и данас су видљиве у Скадру, некадашњоj балканскоj трговачкоj метрополи. На његовим улицама се хаотично мешаjу „мерцедеси“, статусни симбол бољестоjећих и већински сиротињски бицикли. Низ ружних прљавих соцреалистичких зграда тек понегде прекида новообоjена фасада, коjа обично само скрива беду у задњем дворишту.

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Сваки други Србин живи изван Србиjе – Jadovno 1941.

АЛБАНСКИ ТИХИ ГЕНОЦИД НАД СРБИМА: 1939 … – Jadovno 1941.

Часни крст стигао у Скадар – Jadovno 1941.