Ima li u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti – Srba?

Po rečima i delu, u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, postoji samo jedan Srbin.  Svima znani i poštovani Prof dr Vasilije Đ. Krestić. Čovek, naučnik, istoričar koji već godinama i rečju i pisanim tekstovima i knjigama to dokazuje, na jedan direktan i nedvosmislen način, ne uspevajući, na žalost, da pokrene ostale kolege da ga slede, koji to ne čine iz svakojakih, pre svega lukrativnih, razloga, što im nikako ne služi na čast.

Ovaj svoj nepokolebljiv srpski stav, koji svakom prilikom muški i odlučno
iskazuje, bez obzira što ga niko od akademika ne podržava, jasno
pokazuje da je njegovo postojanje dobrodošlo i višestruko značajno, i ako
jednom budemo imali dostojno srpsko potomstvo, njegovo će delo i delovanje
tek onda dobiti svoju afirmaciju i zahvalnost, gradeći u njemu ponos što
smo u najtežim protivsrpskim vremenima, imali jednu takvu stamenu
ličnost, koju niko nije uspeo da liši srpskog dostojanstva i obuzda
njegovu istrajnu srpsku energiju.

Ovih dana profesor Krestić je opet dokazao svoje srpsko nepokolebljivo
stanovište, objavljujući knjigu pod naslovom „Prilozi za noviju istoriju
SANU“ koja na svakoj svojoj stranici govori o tome, kako je višegodišnje
njeno rukovodstvo svakom svojom „akcijom“ beskrupolozno isterivalo
srpstvo iz ustanove koju vodi. U tom svom činjenju išli su čak dotle da su
hteli da „promene ime Srpske akademije nauka i umetnosti, i iz njenog
naslova izbrišu prvu reč (Srpska), koja im je smetala, koje su se
stideli, čime su se, po svemu sudeći, nekom dodvoravali.“ Dakle, da je
liše jasnog obeležavanja njene nacionalne pripadnosti, što vlast od 5.
oktobra, neprestano čini..

Ukazujući na ovo protivnacionalno činjenje, profesor zaključuje,
(20.feb.2014) „Bolje je da takve Akademije više i ne bude, jer će ona
služiti na sramotu svih nas koji smo njeni članovi“.

Ovaj zaključak izrečen ove godine, tužan je finale profesorovog neumornog
delovanja kroz dugi niz godina, napisima, intervjuima u javnosti, ko i
rečju na Skupštinama Akademije, pokušvajući da SANU, njeno rukovodstvo i
članstvo stavi u okvire one časti i onih obaveza koje su prirodni zakon
njihovog postojanja.

Ta letargija koju je rukovodstvo SANU nametnulo članstvu ima svoju
osnovu u tome da se Akademija ne sme baviti tzv. dnevnom politikom, što
je kao svoj osnovni cilj proklamovao prof. Nikola Hajdin kad je 2003.
izabran za njenog predsednika, proglašavajući za dnevnu politiku sve ono
što spada u naš nacionalni i državni interes, počev od Kosmeta, Statuta
Vojvodine, pitanje naziva našeg jezika, Srpske enciklopedije, razmeni
Novakovog „Magnum krimena“ sa akademiskim bibliotekama po svetu,
izdavanja zbornika radova sa naučnog skupa „Velika Srbija“, Bolonjska
deklaracija (kojom se vidno urušava naš obrazovni sistem), opstanak
ćirilice… dakle, sva ona pitanja koja zadiru u naše nacionalno biće i
postojanje, rukovodstvo Akademije je smišljeno ograničavalo i urušavala,
proterujući iz Akademije sve što je bitno srpsko, pa, samim tim, i svaku
srpsku politiku, zavodeći prećutno saglašavanje sa svim onim što čini
aktualna vlast.

Uvek i u svemu, predsednik Hajdin mislio je samo jedno, da se ne zameri –
političarima, koji se takmiče ko će više i temeljnije da Srbiju uvede u
Zapadno kolo, tj. da je uništi.

Na sva ta pitanja, profesor Krestić je žestoko i bez uvijanja reagovao,
nastojeći da očuva obraz Akademije, koja je večna, kao što je i narod
koji je osnovao, večan, dok je vlast promenljiva i izmenljiva. Ipak, od 5.
oktobra, ona traje u svemu se prelivajući jedna u drugu, pa tako i ona
koja se poklapala sa vremenom Hajdinove vlade Akademijom: Đinđića,
Koštunice, Tadića, Dačića, Vučića, stavljajući sebe, svojim ništavilom,
iznad svestranog i neoborivog autoriteta akademijinog članstva. To jest,
tako bi trebalo da bude. Jer, bi svi oni iz svog naučnog bića morali
imati toliko svesti da bi mogli videti kuda ih rukovodstvo Akademije
vodi.

Ali, novim Zakonom o SANU, njenim članovima uvećan je
trostruko akademski dodatak, (preko 100 hiljada) čime je ućutkana svaka
kritika rukovodstva Akademije, jer je ono bilo to koje je od vlasti
izdejstvovalo rečeno uvećanje. Dakle, ćutanje Akademije je kupljeno.

Bedno. Ružno i tužno.

„Imajući u vidu sve ono što sam rekao, mogu da zaključim da SANU sa
ovakvim rukovodstvom (tri puta biranim!!) u potpunosti odgovara
aktuelnoj političkoj vlasti, kao što i predsedniku Akademije i Izvršnom
odboru SANU , odgovara ovakva vlast. Takav odnos umrtvio je Akademiju i
onesposobio je za one aktivnosti zbog kojih ona mora i treba da
postoji“.

Jednostavno rečeno „ Do promena će doći kada dođe do promene naše
državne politike, s kojom je Akademija postala neka vrsta sijamskog
blizanca“

Sve to i mnogo toga drugoga nedostojnog i nepriličnog jednoj takvoj
nacionalnoj ustanovi, kao što je Akademija nauka, prof Krestić izneo je
na tapet dana, na sramotu svih njenih članova. Da se ne bi prešlo preko
te knjige kao da se nije pojavila, Profesor se postarao da je svako
Odeljenje Akademije dobilo besplatno onoliko knjiga koliko ga članova čini,
i sad treba očekivati reakcije.

Jedno je sigurno, ma kakve reakcije bile, one se ne mogu obrušiti na prof Krestića.

I tako, ne ostaje nam ništa drugo nego da mu se zahvalimo, ne samo na
onom što je kao istoričar trajno ubeležio u srpsko pamćenje, već i na
onom što je kao svestan i ponosan Srbin, neumorno i dostojanstveno
zastupao i branio.

Izvor: Intermagazin