Ima li ovde Boga

O vladikama je reč, o prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve koje, to zasedanje, neodoljivo i snažno podseća na plenume CK SKJ

Ratko Dmitrović

Taj osećaj je dubinski, leži u duši, kad znaš da ne grešiš, da ti se ruši poslednji stub na kojem gradiš spokoj, da odlazi poslednji kojem si verovao, koji je živeo ono što govori. Sve ovo lebdelo je nad Beogradom 19. 11. 2009. godine, u vreme sahrane patrijarha srpskog Pavla. Milion ljudi bilo je toga dana na ulicama glavnog grada Srbije. Verujućih, religioznih, tradicionalista, onih koji u crkvu nisu zalazili ali su poštovali „živog sveca“ i svi su znali da je taj dan vododelnica, dan nakon kojeg Srpska pravoslavna crkva neće i ne može da bude bolja. Naprotiv, naprotiv.

I evo, živimo te dane. Ono što je patrijarh Pavle uprkos svemu nekako držao u klupku, povezano, otelo se i ruši Crkvu iznutra. O vladikama je reč, o prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve koje, to zasedanje, neodoljivo i snažno podseća na plenume CK SKJ.

Sve je tu; grešnici, navodni i nenavodni, komisije, izveštaji, prljav veš, podmetanja, preglasavanja, pretrčavanja na drugu stranu i povratak nazad, ultimatumi, izdaja prijateljstava… Svi su tu osim Boga. Davno su pametniji od nas rekli da Bog stanuje tamo gde su sloga i mir. Na Saboru nije bilo ni jednog ni drugog.

Nema ovde nevinih. Simbolika Hrista odavno je u vrhu SPC samo simbolika, prazan okvir. Ne može se propovedati jednakost među ljudima, živeti pod zavetom skromnosti a nakon službe – koju uglavnom čine ljudi skromnih života u potrazi za mirom u duši – bez imalo griže savesti sesti u automobil vredan 80.000 evra i otići u sedište čije su prostorije uređene kao najluksuzniji saloni evropskih dvorova. Ko od današnjih vladika SPC živi u ćeliji s drvenim krevetom, noćnim ormarićem, ormanom, stolom od čamovine i dve stolice od istog drveta? A tako je živeo patrijarh Pavle. Ko od današnjih vladika SPC koristi gradski prevoz, kao nekada patrijarh Pavle? Vara se svako ko u neznanju pomisli da je to bila predstava. Ne, taj čovek nije znao šta je predstava, mimikrija, dvoličnost. Jedan poznati Beograđanin rekao je svojevremeno: „Dao bih sve što imam za delić duše patrijarha Pavla“.

Sećate li se da su neke vladike, videli smo ih i na ovom poslednjem Saboru, tražile da se patrijarh Pavle smeni? Kao, bolestan je, nemoćan, nije u stanju da obavlja dodeljenu dužnost. A, bio je do poslednjeg daha bistriji i bliži Bogu od svih njih zajedno. Videli su u njemu sve ono što oni nisu bili. Zato nisu mogli da sačekaju njegovu prirodnu smrt.

Kojim putem će Srpska pravoslavna crkva nakon ovoprolećnog zasedanja Svetog arhijerejskog sabora? Kako izgleda taj put, ima li na njemu više crnih limuzina nego do sada, ima li uz put skučenih ćelija s drvenim krevetima, više skromnih naroda punih crkava i u njima još skromnijih sveštenika ili praznih raskošnih hramova sa još raskošnijim vladičanskim dvorovima?

Kako će na sve ovo reagovati verujući srpski narod? Što bi rekli Kinezi: ko zna zbog čega je ovo dobro.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović