fbpx
Ж | Ž

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

ILIJA PETROVIĆ: Kako smo traganjem za istinom o stradanju srpskog naroda dobili cenzuru?

Povremeno se ovom potpisniku omakne da napiše štogod o zločinima nad srbskim narodom – zločinima uvek genocidne prirode jer je onoj drugoj strani, genocidnoj, vrlo stalo da Srbe, početni narod-majku, tvorce ljudske civilizacije, čuvare prave vere, satru do poslednjeg, ne bi li tako prikrili svoju jalovost, i duhovnu i svaku drugu, što ih uporno drži na začelju one upravo pomenute civilizacije.

Piše: Ilija Petrović

Podosta papira sa takvim zabeleškama skoro da se već i ubuđalo, da bi pre neki dan, pri njihovom “provetravanju”, izronio i jedan s kraja 2008. godine, prikladan da se i danas ponudi čitaocima na uvid – ne bi li se videlo koliko zvanična Srbija “ne voli” da predviđa šta se srbskom narodu može dogoditi.

Na primer.

Tomo Maksimović

Početkom februara 1991. godine, kada se o ratu na jugoslovenskom prostoru još uvek ćutalo, zatraženo je od Stanka Cvijana (1951), ministra za Srbe van Srbije, da se pristupi formiranju Komesarijata za izbeglice “Tomo Maksimović”. Rečeno mu je da ceo mehanizam za prihvat izbeglica treba pripremiti ranije, kako se ne bi došlo u nepriliku da nam buduće izbeglice lutaju Srbijom bez zaštite i bez kvalitetne pomoći, a da nam se deca pogube i pre nego što ratni okršaji počnu. Cvijan je vešto izbegavao da se o svemu ovome izjasni, da bi tek sredinom aprila rekao o čemu se stvarno radi: formiranje Komesarijata za izbeglice značilo bi posredno priznanje da je Srbija kapitulirala?! Cvijan nije objasnio pravi smisao ove svoje izjave, a Komesarijat za izbeglice formiran je tek godinu dana kasnije, 1. aprila 1992. Naravno, u njegovom nazivu nije bilo mesta za Tomu Maksimovića (1895-1958), jednog od najvećih srbskih dobrotvora, čoveka čije su ratne godine (počev od sredine oktobra 1941) bile vezane uglavnom za rad sa srbskim izbeglicama iz Nezavisne Države Hrvatske – zbog čega ga je vojni sud avgusta 1945. osudio na četiri godine zatvora. (Rehabilitovan je 2008).

U međuvremenu, počev od upada ustaških “redarstvenika” u Borovo Selo (2. maja 1991), teror nad Srbima postao je “masovna pojava” na mnogim stranama, tako da je Skupština Jugoslavije, sredinom marta 1992. godine, formirala Državnu komisiju za prikupljanje podataka o zločinima genocida i drugim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava počinjenim tokom prethodnih ratnih meseci. U Komisiji se našlo ukupno trideset osam (38) članova iz reda naučnih, kulturnih i javnih radnika, iz vojske, politike i poslaničkog kruga. Na njenom čelu našao se dr Slobodan Gligorijević, predsednik Skupštine Jugoslavije, a za sekretara imenovan je istoričar genocida i diplomata dr Milan Bulajić (1928-2009), čovek koji se godinama bavio potragom za dokazima o hrvatskom genocidu nad srbskim narodom tokom Drugog svetskog rata. Iz Srbske Krajine uključena su svega dva lica: dr Milan Ratković, do rata profesor na Univerzitetu u Oseku, i Đorđe Latas, srednjoškolski profesor iz Belog Manastira; baš tako, iako su genocidu bili izloženi Srbi iz Krajine!

Za veliko čudo, u Državnoj komisiji za prikupljanje dokaza o genocidu nije se našao ni jedan jedini predstavnik Srbske pravoslavne crkve, iako je baš ona najviše mogla svedočiti o zločinima hrvatske “uljudbe” nad srbskim narodom i srbskom duhovnošću u Hrvatskoj.

Na prvoj konferenciji za štampu, dr Bulajić istakao je da zadatak ove komisije nije samo da utvrđuje genocid nad Srbima, već i da prikupi dokaze o svim počinjenim zločinima, bez obzira na nacionalnu pripadnost žrtava. Istovremeno, Bulajić je iskazao i svoje nezadovoljstvo očiglednom srbskom nespremnošću i nezainteresovanošću da se prikupe dokazi o zločinima nad srbskim narodom iz Brozove Hrvatske. “Iz Hrvatske je izbeglo više od 300.000 Srba, a zar se nije moglo prikupiti bar 3.000 ili 300 izjava o zločinima u Hrvatskoj. Niko, od Matice iseljenika do Komesarijata za izbeglice koji je Vlada Srbije formirala specijalno za to, nije prikupljao podatke o tome”. Čak i u okupiranom Beogradu 1941. godine i dalje, “veća je pažnja posvećivana svedočenjima i izjavama izbeglica iz NDH, nego što je to slučaj sada”, što nesumnjivo svedoči o želji (i ideologizovanoj potrebi) srbskih predstavnika u vlasti da se ne remeti ustaljena ravnoteža u nasleđenoj paroli o navodnom “bratstvu i jedinstvu”. Stoga, Bulajić je morao reći da Komisija i njeni članovi neće moći ništa sami uraditi, ako im ne pomognu savezni i drugi organi, ali i svi građani koji raspolažu odgovarajućim dokazima i činjenicama o počinjenim zločinima. Međutim, na srbskoj strani sve ide sporo i sa mnogo birokratizma, dok su Hrvati već “uspeli” da za ratne zločince poimenično proglase 428 oficira JNA, a razradili su i šemu za prikupljanje dokaza o navodnim srbskim ratnim zločinima; šema je dostavljena svima, čak i Svetom arhijerejskom sinodu Srbske pravoslavne crkve u Beogradu.

(I pored izjave hrvatskog predsednika Franje Tuđmana da “rata ne bi bilo da ga mi nismo željeli”, ta “šema” smišljena je da nenajavljeni upad re­dar­stvenih snaga hrvatskog Ministarstva unutrašnjih poslo­va u Borovo Selo, pucnjavu koju su bez ikakvog upozo­renja otvorili na mesnu zajednicu i osobe koje su se u tom tre­nutku našle ispred zgrade i žestok okršaj do koga je došlo jer su se meštani očas pribrali i su­protstavili, predstave kao srbski ratni izazov. Prema izve­šta­ju Hrvatske radio-televizije od istog dana, tom prilikom poginulo je petnaest policajaca i dvadeset civila. Josip Žaja, načelnik policijske uprave u Vinkovcima, iz­ja­vio je da je nekoliko policajaca ranjeno kad je pokušalo da uđe u Borovo Selo, ne bi li pomoglo opkoljenim po­licajcima iz Vin­kovaca; nije se ni potrudio da objasni o ka­k­vom se “opko­lja­vanju” radilo. Milan Bre­zak, pomoćnik ministra policije u Hrvatskoj, svoje mišlje­nje o događajima u Bo­rovu Selu takođe je prokomentarisao: “Ne mo­že­mo dozvoli­ti da nam hrvatska demokracija bude srušena od nekoliko sto­tina divljaka i terorista, za koje nova država Hr­vatska ima snage da ih privede zakonu, ali zbog općenite si­tu­acije u Jugo­slaviji prisiljeni smo na jedno strpljenje, na mudrost”. Nije se moglo proći ni bez izjave Franje Tuđmana da su “njegovi” doživeli “najtragičniji dan u kratkoj povijesti nove demokratske vlasti nakon jednogodišnje pobjede mlade demokracije u Hrvatskoj”, te da su “suočeni sa… početkom otvorenog rata protiv Republike Hrvatske”. Kasnije, Hrvati su sve to sveli na priču da se “dogodila… tragedija, u kojoj je mučki ubijeno 12 hrvatskih redarstvenika. Akcija spašavanja dvojice kolega pretvorila se u dotad najtragičniji događaj u Domovinskom ratu u RH. Strašne slike ubojstva i masakra nad hrvatskim redarstvenicima duboko su se urezale u sjećanje hrvatskog naroda”).

Milan Bulajić (fotografija Muzej žrtava genocida / Vikipedia)

Krajem decembra 1992. godine, u Nikšiću, na predstavljanju svoje knjige Misija Vatikana u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, Milan Bulajić je govorio i o genocidnim radnjama koje su tokom poslednjih godinu i po dana Hrvati i muslimani počinili na srbskim područima po Hrvatskoj, Hercegovini i Bosni.

Tom prilikom, on je istakao dve stvari: najpre, Državna komisija za utvrđivanje genocida nad Srbima formirana je u SR Jugoslaviji tek marta 1992. godine, pola godine pošto su to učinili Hrvati (oni koji su u genocidnim poslovima nad Srbima vrlo iskusni, pošto su ga praktikovali treći put u 20. veku), a potom, vlada Milana Panića (1929) “uvezenog” iz Amerike da malo predsednikuje naivnim Srbima, oformila je svoju komisiju “za prijavljivanje svog naroda kao genocidnog”.

Ovo prvo učinjeno je s velikim zakašnjenjem jer je to bilo u skladu s “jugoslovenskom” teorijom o srbskoj krivici za sve, a drugo je za cilj imalo da se ospori i onemogući rad kako-tako stvorene Državne komisije u kojoj su se, kao članovi, našli svi šefovi Vladinih resora, te da istina o zločinima nad Srbima i dalje ostane zapretena.

Svoj izveštaj o zbivanjima na zapadnoj strani, Panićeva Komisija, umesto da ga dostavi na verifikaciju Državnoj komisiji, dostavila ga je najpre Vladi, a potom Ujedinjenim nacijama. Sa gledišta Državne komisije, da je Vladin izveštaj bio kvalitetan, takav administrativni propust mogao bi se i oprostiti.

Najgore je to što je taj izveštaj netačan, čime se dovodi u pitanje sve ono što je u njemu sadržano. Kako je Bulajić tada rekao, “mi ni do danas još nismo podneli pravu optužnicu Jugoslavije, odnosno srpskog naroda, čak se i ne branimo od optužbi koje se nama najavljuju… Niko od Savezne vlade ili od bilo koga (iz vlasti) još nije demantovao netačnosti toga što je objavljeno. Onda se pitamo zašto smo satanizovani i na osnovu čega se traži vojna intervencija, jer mi nismo sa svoje strane nismo preduzeli ništa da se ta istina o zločinima u Jugoslaviji prikaže… Tvrdim da je bolje nemati, nego imati ovakav izveštaj kakav predočava Vladina Komisija, i to Ujedinjenim nacijama”.

U celoj administrativnoj proceduri najneobičniji podatak jeste da dr Milan Bulajić, predsednik Državne komisije za ratne zločine i zločine genocida, nema redovnu vezu sa Vladinom radnom grupom za istu tu tematiku. Da li Vlada, da li ta radna grupa, sa dr Bulajićem s mene pa na uštap uspostavlja “kontakt radi korišćenja prikupljenih dokaza, a slična je inicijativa za pomoć upućena i svim udruženjima Srba”. Zbog toga se i moglo desiti da dr Milan Bulajić sa zakašnjenjem sazna šta je sve bilo sadržano u dokazima Savezne vlade o ratnim zločinima i genocidu u oružanim sukobima na području bivše Jugoslavije u periodu 1991-1992. godine. Nezadovoljan onim što je tamo pročitao, dr Bulajić u pismu Tanjugu, a preko njega i javnosti, tvrdi da Državna komisija nije dobila odgovore na predloge koje je dostavila Međuresorskoj grupi, da je izveštaj Savezne vlade nepotpun, te da u njemu nije naznačeno da su Ujedinjenim nacijama već dostavljani određeni dokumenti o zločinima nad srbskim narodom. Ipak, najtragičnije u celom slučaju jeste što izveštaj sadrži brojne koncepcijske i činjenične propuste, a ovde će biti navedeni samo najdrastičniji primeri.

O zločinima muslimanskih ekstremista u Konjicu i najbližoj okolini, u Vladinom izveštaju navedeno je samo jedno ime, a i ono pogrešno (umesto Đorđe Magazin, napisano je Đuro). Ko zna zbog čega, nisu pomenuta imena i prezimena ubijena 143 lica, od kojih 132 genocidno, samo zato što pripadaju srbskoj pravoslavnoj naciji.

U izveštaju piše i da su hrvatsko-muslimanske snage “po kratkom postupku i na svirep način ubile” u Bradini 26 Srba; žrtve su popisane imenom i prezimenom, ali ni za jednu nije dato očevo ime i godina rođenja; da jeste, znalo bi se, na primer, da je Boro Koprivica, sin Njegošev, bio dečak, a da je najstariji od ubijenih, Milan Koljanin, imao 86 godina. Najgrublja greška sadržana je u činjenici da je dvanaest od navedenih žrtava živo, te da je stvarni broj žrtava u Bradini, imenom i prezimenom, pedeset i pet, što znači da u izveštaj nije upisana 41 žrtva. Propust sa živim “žrtvama”, da li slučajan ili nameran, ostavlja mogućnost hrvatskoj i muslimanskoj strani strani da žive “žrtve” povedu u Njujork i predstave Međunarodnoj komisiji stručnjaka, čime bi svi stvarni zločini, prikazani ili neprikazani u izveštaju, bili dovedeni u pitanje.

Ustaše se slikaju pored zaklanih Srba (fotografija preuzeta sa IN4S)

O genocidu i stradanju srbskog sela Prebilovci, kod Čapljine, 7. juna 1992, u Vladinom izveštaju samo je rečeno da je “do temelja uništena spomen-crkva sa grobljem i kosturnicom”, ali se ni jednom jedinom rečju ne pominje ustaški genocid od 6. avgusta 1941. godine, kada je u jamu Šurmanci bačeno oko 500 dece, devojaka i žena. Nije navedeno ni to da su 4. avgusta 1991. godine u kosturnici sahranjeni posmrtni ostaci preko 2.000 žrtava ustaškog genocida iz trinaest jama u Hercegovini.

U spornom izveštaju nije navedeno ni da je Savezna vlada već dostavljala Ujedinjenim nacijama određenu dokumentaciju.

I nije navedeno da se početkom aprila 1992. godine, Komisija obratila svetskoj javnosti protestujući zbog neobjektivnog prikazivanja ratnih zbivanja u bivšim jugoslovenskim republikama. U štampi, u televizijskim i radijskim emisijama, “masakri nad srpskim življem u Vukovaru, Karlovcu, Gospiću, Kupresu, Sijekovcu (kod Broda) i drugim gradovima i selima, egzodus srpskog naroda iz Slavonije i Bosne i Hercegovine, paljenje više od dvesta srpskih sela radi zatiranja svakog srpskog prisustva i rušenje preko sto crkava i drugih sakralnih objekata, u mnogim sredstvima javnog informisanja prikazani su na način koji žrtvu pretvaraju u dželata”. Masakrirani Srbi tamo su predstavljani kao masakrirani Hrvati ili muslimani ili, kad takva laž ne bi mogla proći, kao žrtve međusobnih obračuna. Srušene pravoslavne crkve prikazivane su kao katoličke. “Sve ovo navodi da se radi o jednom novom vidu genocida, medijsko-informativnom, koji se protiv srpskog naroda sprovodi smišljeno i planski”.

Savezna vlada i njen predsednik Milan Panić nisu o tome svemu mnogo brinuli. Panić je i došao da sa tog mesta sprovede američke interese namećući “stil američke igre”; njemu i tom stilu odgovaralo je da podaci u izveštaju Savezne vlade budu takvi da se, zbog namerno pogrešno unesenih podataka, svi mogu obezvrediti i upotrebiti protiv jugoslovenske strane. Sa tim ciljem, on je i odabrao da “na neprincipijelna način” sarađuje s Međunarodnom komisijom nezavisnih stručnjaka zaobilazeći pri tom saradnju s jugoslovenskom Državnom komisijom i bagatelišući rezultate njenih istraživanja.

Zbog svega toga i moglo se desiti da podaci o zločinima nad srbskim narodom ne budu prikupljeni na vreme i po metodologiji koja bi svetu pokazala da se zaista radilo o genocidu.

Druga je stvar što sve to vrlo teško dopire do sveta ogrezlog u demokratiju zapadnog tipa – uznapredovalog u fašikratiju.

Autor: Ilija Petrović
Oprema teksta SH

Izvor: SLOBODNA HERCEGOVINA

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Pomozi rad udruženja Jadovno 1941. uplatom preko PayPal-a:

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani bez upozorenja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Pratite nas na društvenim mrežama: