Илија Мамић: Знам гдје је сакривено усташко злато! Четрдесет година чувао сам тајну, али сад сам све открио надлежним тијелима

Када смо прије нешто мање од десет година први пут писали о Илији Мамићу, човјеку који зна локације на којима се налази скривено жидовско злато, које су усташе отели и на својем бијегу из државе скривали путем, изазвали смо праву сензацију.

Није било, дословно, ни једног медија који причу није пренио. Од тада до данас није се много тога промијенило у животу Илије Мамића, осим што искрено признаје:

– Волио бих да ми се све ово није догодило!

А догодило му се. Подсјећамо да је као младић, крајем седамдесетих година прошлога вијека, отишао у посјет родбини у Аустралију. Позвали су га Вера и Ахмет Хаџић, тета и тетак му, послије је схватио – с једним разлогом – да му Фране Загорац, некадашњи тјелохранитељ поглавника Анте Павелића, пренесе знање о локацијама на којима је скривено крваво злато.

– Међу осталим, казао ми је и како се златне полуге налазе у зиду поткровља једне зграде у Палмотићевој улици. Недуго након повратка у Загребу су ме дочекали агенти ондашње Службе државне безбједности. Све су знали. И кога сам срео и с ким сам причао. Тада сам им рекао за ту локацију и у мојем је присуству ово злато у Палмотићевој пронађено. Након тога су ме пустили и више ме нико није ништа питао – приповиједа нам Мамић.

Удба нашла полуге

Вели како није ни сам пуно вјеровао у Загорчеву причу све до тог тренутка, када су пред њим агенти (мацолама, оп.а.) разбили зид и када су угледали наслагане полуге. Чак је, признаје, за старог усташу једно вријеме и мислио како овај није “сав свој”.

– Агентима нисам спомињао сазнања о локацијама у Републици Словенији, гдје је закопан остатак, то сам намјерно прећутао, казује, присјећајући се посљедње реченице коју му је у Аустралији упутио стари Загорац: Немој мислити да те лажем!.

Но, осамдесете су прухујале, Илија је о том крвавом благу престао размишљати, засновао породицу, радио, подигао на ноге четверо дјеце, а онда се захуктао Домовински рат. Био је возач у санитету, при томиславградској ратној болници, 1992. је тешко настрадао када је возећи рањеника с прве црте бојишнице налетио возилом на гранату. Данас, у својој 66. години, више не може на души носити оно што му је наметнуто, оно што није тражио, ни желио знати.

– О свему што знам говорио сам пред Жупанијским државним одвјетништвом, али од јуна до данас нитко ми се од њих није обратио – вели.

– Нудио сам информацију и словенској полицији у Мурској Суботи, но нико ме озбиљно не схвата, жали се и додаје:

– Све што вам говорим је истина, а постоји могућност и да сам нешто заборавио!

Прије можда којих пет година ступио је у контакт с једним високопозиционираним припадником клера. Одлучио је показати му једно од три мјеста за које зна гдје је похрањено отето (и проклето) злато.

– Прије свега морате знати да ме новац не занима, то је крвав новац. Када се цијела ова прича разријеши – спреман сам пред влашћу, државном и црквеном, пред припадницима Јеврејске заједнице и медијима, открити преостале двије позиције за које знам – приповиједа нам Илија, износећи невјероватне детаље из протеклих година.

Заједно са споменутим свећеником, а ми због заштите личних података не смијемо говорити о коме је ријеч, но сви су подаци познати редакцији, отишао је у једну капелицу, недалеко од Шентиља. У присутности још једног свећеника који је тамошњи жупник, обишли су олтар детекторима метала.

Када је уређај „весело“ зацвркутао – сва тројица мушкараца остала су без текста. Након тога дана Илија је наставио живјети по старом, а онда – будући да му се нико није јављао, на своју је руку одлучио поновно обићи то мјесто.

– Камен око олтара је био измијењен. Тамошњи ми је свећеник казао како су га због дотрајалости морали промијенити, а ја знам да су сигурно извадили полуге, шкриње, што ли је већ било под олтаром – увјерен је Илија.

Подли поступак

– Због тог подлог поступка, мени иза леђа, сада тражим да ми се за све што откријем, укључујући и тај дио, исплати накнада за поштеног налазника – љут је Илија Мамић. Иначе, према закону, Мамићу би припало десет одсто.

Разговарали смо и с предсједником Јеврејске општине Загреб, угледним хрватским љекаром Огњеном Краусом, који нам је потврдио да је с Илијом Мамићем у контакту и да је упознат с његовим сазнањима.

– Једно вријеме се уистину радило на рјешавању овог проблема, но сада је све замрло – казао нам је.

У понедјељак је била Рош хашана, јеврејска Нова година, то није само вријеме славља, него и поглед унатраг на све оно што је учињено у старој, протеклој години. У исто се вријеме и промишљају и доносе нове одлука за оно што је пред нама.

Знаковито? Нама јест, па подсјећамо на 35 хиљада угашених душа на подручју некадашње НДХ. Је ли дошло вријеме да почивају у миру? Је ли дошло вријеме да се једном заувијек рашчисте тајне, колико год прљаве и крваве биле?

Сандуци са златним полугама

Када је поглавник Анте Павелић у мају 1945. године с остацима своје војске бијегом преко Словеније тражио спас од партизана у Аустрији, наводно је са собом понио и десетак лимених сандука у којима су се налазиле златне полуге. Прича о закопаном благу потпирује машту многима, премда су од тада прохујале 73 дуге године.

Поглавников тјелохранитељ одао тајну

Тајну о НДХ благу усменом предајом Мамићу је оставио Франо Загорац, један од Поглавникових пратилаца при повлачењу. Фране, звани Франц, казује нам Мамић, након рата је нови дом створио у Аустралији, уз њега су у тајну о златним полугама била упућена још двојица, но ти су након доласка у Аргентину подлегли болести и своју тајну однијели у гроб.

Пише Милена Будимир

Фото Брацо Ћосић

Извор: Slobodna Dalmacija