Илија Ивановић

Рођен 1928. године у Подградцима, Босанска Градишка

Свједочи:

Усташе 21. априла 1945. године тјерају жене да их побију у Градини. Оне пјевају. Било их је неколико стотина. У мушком логору мук. Сви су унезвијерени. Неизвјесност кида живце. Са­мо­убиства вјешањем учестала. Усташе узнемире­не, трче тамо-амо. Нека грозна ужурбаност. Питамо се: „Шта ће бити?“ Свако се повукао у се­бе, машта о избављењу. Нада се, затим губи на­ду. И тако се смјењују свијетле и црне мисли.

Душан Прпош из Совјака код Босаснске Гра­дишке и ја планирамо гдје да се сакријемо. Падају различити приједлози. Један од могућих је да се завучемо у бивше пећи за печење цигле. Одустајемо од намјере у страху да нас ту не запале. Душан стално носи неки стари конопац око паса и каже да ће се објесити. Он неће да дозволи да га кољу. Сам ће себи пресудити и прекратити муке. На моменте потпуно губи на­ду у избављење. Ја га бодрим и одвраћам од намјере. Гајим прикривену наду и вјерујем у чудо, иако никаквих разумних излаза не видим. Ипак, надам се…

Гледам сунце како излази иза облака. Зар да сутра не видим тај излазак? Зар ће ме убити? Зашто? Нисам ништа згријешио. Нисам никоме зла учинио. Дијете сам. Можда мене неће… А онда ми, као из магле, изрони призор, који сам видио прије годину дана, када су усташе догониле једну групу жена, дјеце и стараца, неко рече са Кордуна. Гледам ту јадну колону, около усташе, кундаче их и пожурују. Воде их према скели у Градину. Знам да иду у смрт. Једна жена носи дијете у наручју. Моли усташу да јој дозволи да сједне и подоји дијете. Он је грубо враћа у строј. Она се издваја, без дозволе сједа крај цесте и до­ји дијете. Усташа је примјећује. Враћа се. Уда­ра је кундаком у леђа. Дијете испада из руку. Усташа га узима, баца увис, вади каму и до­чекује на оштрицу. Мајка пада у несвијест.

Оптимизам се губи. Црне слутње се роје. Кад су убили бебу од неколико мјесеци, убиће и мене. Нема спаса…

– Има ли га? – питам се. Када сам ишао у основну школу, поп је убиједљиво говорио о Бо­гу, као свемогућем, који само чини добра дјела, а спречава зло. Па зашто он ово не спри­јечи? Зашто не спаси невине? Не, нема Бога. Ух, ја гријешим, можда, ипак, има Бога. Можда ће нас спасити. Али не, нема га. Да га има, не би дозволио да кољу на хиљаде невине дјеце са Козаре. Тако су се смјењивали моји закључци о Богу.

Душан одмотава конопац око паса и пита ме је ли довољно јак. Да случајно не пукне. Може ли издржати његову тежину.

– Остави то, Душане, баци тај конопац! – кажем ја.

– А, не! – одговара он. – Мене неће клати.

Пјесма посљедњих логорашица се све слабије чује. Већ су превезене скелом преко Саве у Гра­дину. Нас двојица и даље не налазимо рје­шење гдје да се сакријемо. Свака идеја има слабих тачака. Наше планирање прекида наређење груповође да узмемо најнужније личне ствари и спремимо се за покрет. Готово је, мислим. Ту је крај. Нема се куд. Небо високо, а земља тврда. Мој мајстор Мориц Алтарац и ја у бријачници у „Циглани“ пакујемо алат.

– Можда ће нам требати – каже мајстор. Узимамо по једно ћебе и излазимо.

– У наступ, брже, брже! – чује се на све стране усташка вика. Постројавамо се. Воде нас према капији. Ако нас потјерају према селу, има наде. Ако кренемо право на скелу, свршено је. Тјерају нас лијево, низ Саву, цестом према источном излазу и бившем женском логору. На­стаје олакшање, видљиво код свих нас. Буди се трачак наде. Можда идемо негдје на рад? Уста­ше су грубе. Псују, вичу, пријете, али не туку кундацима, па нам то даје наду да идемо не­гдје на посао. Можда смо им још потребни?

Истјерани су сви логораши. Има нас доста. Ко­лона је дугачка, шта је ово? Сеоба логора? Куда?

Не видим Душана. Шта ли је с њим? Живко Гиговић и Радован Поповић из Требовљана су у колони близу мене.

Гледам преко Саве планину Просару. Плаве се и висови Козаре. Тамо иза Просаре су Под­градци. Тамо је слобода. Тамо је мајка, сестре, брат. Како је то близу. Брзо бих стигао, за пет до шест сати пјешке. Али препреке су непремостиве. Да ли ћу икада видјети своје? Куда нас гоне? Поново црне мисли. Можда нас гоне у шуму крај села Кошутарице. Тамо ће нас ликвидирати.

– Идемо у зграду кројачнице, у женски ло­гор – рече мајстор Алтарац и врати ме у стварност. Заиста, скрећемо с цесте крај Саве. Угоне нас у зграду бивше кројачнице гдје је до јуче био жен­ски логор. Зграда је пространа. Има приземље, спрат и поткровље. Све су нас збили унутра. Има нас око хиљаду, можда и више. Врата се за нама затворише. Стражу на све излазе поставише, иако смо у логорском кругу.

Око зграде равница. Прозори према истоку гледају у зид и бункере на њему. Сваких пе­десетак метара на зиду бункер са усташком по­садом и обавезним митраљезом који је окренут према нама. Зид су изградили логораши, висок је око четири метра. Сами су себе морали оградити. И сада тај зид, заједно са пушчаним цијевима, представља непремостиву препреку ка слободи. И ви­дик нам је скучен. Према западу уз Саву, кроз прозоре, видимо наш радни логор. Ту је економија, циглана, пилана, ланчара, столарија, гдје смо до јуче радили, боловали, гладовали и умирали. На јужној страни је Сава, одвојена бодљикавом жицом истреплетеном у више редова. Прича се да је ноћу под електричним напоном.

Сјеверно зид, бункери, а иза жељезничка пру­га Новска – Јасеновац – Суња. Окружење је потпуно. Усташе су све добро предвидјеле, посе­бно географски положај. Идеално су искористили при­родне и вјештачке препреке да би могућност бјекства свели на минимум. У ствари, бјекства из логора су била врло, врло ријетка, а још рјеђе успје­шна. Успјешних бјекстава је било само за врије­ме боравка на раду ван логора.

Мајстор и ја смо прострли ћебе на под у при­земљу и сјели. То је учинила већина логораша, а неки су бесциљно ходали по згради, пењали се на спрат и у поткровље и поново силазили у приземље. Послије краћег одмора и сам сам лутао по спра­товима не знајући шта заправо тражим.

Долази ноћ. Да ли ћемо преживјети? Вечеру, оно мало кукурузне каше, нисмо добили. Изгледа да су нас отписали. Уморили се кољачи убијајући жене тога дана, па смо ми вјероватно, тек сутра на њиховом крвавом распореду.

Немир је у згради владао цијелу ноћ. Дах се заустављао када су се повремено врата отва­рала и усташе улазиле са списком људи које су одво­дили. Пробирали су снажније. Да ли су шта на­слу­ћивали, сумњали, или су имали доушника међу нама, али знам да је та ноћ прогутала доста добрих и одважних логораша. Циљ им је да нас потпуно обезглаве и у зачетку угуше сваку по­мисао на бјекство.

Дуго сам био будан и тихо разговарао с мајстором. Он је био човјек педесетих година, брицо по занимању, а Жидов по националности. Због јеврејске припадности, стигао је у логор. Прије доласка у Јасеновац, живио је и радио у За­гребу. Сјећам се и данас његове адресе коју је често помињао: Паромлинска 70, Загреб. Писао је на ову адресу више пута, али одговора никада ни од кога није добио. Имао је и брата у логору. Био је млађи од њега. И он је био брицо, а радио је у централној бријачници. У зиму 1944/45. године једно јутро логораши су га нашли на путу између „Малог језера“ и Баера. Лежао је у локви крви са пререзаним гркљаном. Познали су га и јавили моме мајстору. Отишао је тамо и убрзо се вратио. Дуго је ћутао, а онда рекао:

– Ето, остадох потпуно сам!

Знали смо шта је мислио. Тиме нам је све рекао. Он је знао да и у Загребу његових више нема.

Будни смо остали до касно у ноћ. Ја сам први заспао савладан догађајима из претходног дана. Али, авај! То није био сан, него наставак кошмара.

Сањам да сам у колони за ликвидацију у Градини. На ногама ланци, руке везане жицом. Вртим се. Стењем. Покушавам да се ослободим веза. Не иде. Видим напријед крваве кољаче над огромном јамом. Колона је све краћа… Од­једном чудо! Ослобађам руке и бјежим из ко­лоне. Сакривен сам за бујну живицу. Тешко, врло тешко се крећем. Сметају ми ланци на ногама. Напокон, ланци спадају. Ја трчим. Удаљавам се од пакла и стижем у родни крај на брдо Ого­релицу. Јасно (у сну) видим своју родну кућу и сав радостан крећем према њој.

– Сине, сине, пробуди се! – звао ме мајстор И дрмао руком.

Би ми жао. Прекиде се моја уснула срећа. Не стигох до куће.

– Сине, ти си се сав ознојио. Шта си сањао? -Испричах му, а он рече:

– Е, пусти снови!

Свиће. Чују се експлозије из правца села Јасеновац. Када је свануло, имали смо шта ви­дјети. Наш радни логор, одакле су нас јуче по­тјерали, сав је у рушевинама. Усташе су све сра­вниле са земљом ради прикривања злодјела. У је­сен 1944. и прољеће 1945. године откопавали су масовне гробнице и спаљивали кости жртава, а са­да чине и посљедњи напор да униште доказе о звјерствима које су починили. Јасно нам је да се повлаче и зато руше. Све. Још смо ми остали за­творени у овој зградурини. Ми, посљедњи заточе­ници логора које треба ликвидирати прије коначног повлачења.

Свануло је. У згради комешање. Ту и тамо група људи се нешто договарају. Гладан сам. Лутам, прилазим једној већој групи људи и про­влачим се у центар, мислећи да ту неко нешто једе.

– Неко се објесио у нужнику! – повикаше логораши. Потрчах тамо. Нека зебња ме држи. Од синоћ нисам видио Душана Прпоша, мога дру­га. Слутим најгоре. И стварно, чим стигох до нужника, угледах Душана како виси на већ дуго припремљеном конопцу којег је привезао за во­докотлић.

Бојао се да конопац неће издржати његову тежину. Нажалост, издржао је. Много нас се ску­пило пред нужником. Нико није ни покушао да га спусти на под. Нема сврхе. Сузе су ми овлажиле очи и образе. Осјећао сам се кривим. Нисам га смио оставити самог. Можда сам могао утицати на њега да то не чини. Али,сада је готово. Бе­животно тијело дјечаково више ништа не осјећа. Пси­хичке трауме су биле јаче од њега. Није издржао. Дигао је руку на себе, сат-два прије су­дбоносних догађаја.

Вратих се потиштен до мајстора и рекох му шта се догодило.

– Ћути, не тугуј, можда је добро урадио.

Гледам кроз прозор, киша лије као из кабла. Грми, сијева, као да се небо отворило и хоће да нас прогута. Мајстор лежи на ћебету.

Одједном загрми, али сада у излазном хо­днику наше зграде. Вика људи се стопи са грмља­вином неба.

Потрчах да видим шта се догађа. У ходнику стотињак људи проваљују излазна врата притиском тијела. Песнице уздигнуте. У понекој руци комади цигле, у једној сјекира, вјероватно нађена негдје у поткровљу. Чујем повике:

– Ура, напријед другови, слобода или смрт!

Врата попустише. Попуцаше. Људи као лавина кренуше трком напоље. Прегазише усташу-стражара. Пакао. Са свих околних бункера усташе отворише ватру. Стакла на прозорима пуцају. Меци фијучу изнад наших глава. Киша и даље лије. Вратих се на тренутак мајстору (био је добар човјек, волио сам га) и повиках:

– Бјежимо, мајсторе!

– Не, сине! – одговори он. Поново пови­ках:

– Бјежимо!

– Не, сине! Јој, шта учинише, сада ћемо сви изгинути.

– Изгинућемо свакако. Бјежимо!

– Не, сине!

– Мајсторе, до сада сам те слушао, а од сада више не! Ја одох. Збогом! – и појурих пре­ма излазу. Посљедње мајсторове ријечи, које су кроз грмљавину и фијук танади допрле до мојих ушију биле су:

– Збогом, сине! Сретно! Не заборави…

Шта да не заборавим, нисам чуо.

Био сам ван зграде. Из свих оружја и свих бункера ватра је отворена на нас. Погинулих и ра­њених много, око зграде и даље пут посут лешевима. Усташе жестоко бију. За тренутак бацих поглед на зграду из које сам изишао. Из ње, на све излазе, истрчавају и кроз приземне прозоре искачу логораши. Многи одмах падају покошени смртоносном паљбом из бункера.

Трчим према излазу гдје лорограши воде би­тку да отворе капију. Десно, на цести унутар ло­гора, логораш Миле Ристић пуца, из митраљеза. Поред њега лежи мртав усташа. Сада и усташе мо­рају да се припазе. У трку стално понављам:

– Неће мене, неће мене, неће…

Тјешим се. Надам. Пролазим капију. Много је мртвих и рањених. Прескачем их, а и газим по лешевима. На цести сам. Десно је Сава, дубока, хладна. Пуна је логораша. Глава до главе.

Трчим и размишљам:

– Ако ускочим у Саву, могу се утопити. Могу ме рањени повући за собом.

Простор за пливање видим, ограничен је. Не, нећу у воду!

Одлучујем да бјежим у шуму, до које тек треба доћи. Удаљена је око један километар, а испред је ливада, чистина, брисани простор. Ако се докопам шуме, спасен сам. И даље полугласно понављам:

– Неће мене!

Пуче ми кајиш на сандали и остадох босоног. У трку бацих и другу сандалу да ми не смета. Меци пјевају смртоносну пјесму, а киша пада ли пада.

– И добро је што пада – помислих. Можда усташе одустану од потјере по оваквом време­ну. На ливади сам. Из околних бункера усташе покушавају да нам пресијеку пут, али њихов стре­љачки строј је риједак. Мало их је, а ми, иако многи изгибоше, ипак смо бројнији.

Испред групе логораша која надире, усташе се разбјежаше десно и лијево. Један куражнији оста на правцу налета заточеника у намјери да нас за­у­стави. Група трчи право на њега. Он убија једног, другог, више није успио, стигла га је заслужена казна. Логораши су га напросто прега­зили. Стекао сам утисак као да се нису ни зау­ставили. Скупо је платио своју одважност. Изнемо­гли, гладни и до јутрос немоћни заточеници пре­тво­рили су се у лавове који кидају и раздиру голим рукама.

Дошли смо до шуме. Има нас у групи пет­на­естак. Трчимо даље. када смо зашли дубоко у шуму, неко повика:

– Станите, станите људи, да се договоримо куда ћемо!

Стадосмо и прикуписмо се. Наста љубљење. На слободи смо. Киша помало јењава, престаје. Тмурно је, тешко се оријентисати. У Јасеновцу још одјекују пуцњи. Људи, сад већ бивши логораши – заточеници, како су нас тамо називали, предлажу куда да се крене. Ћутим и чекам. Настаде кра­тка полемика, нема јединственог става. Показу­ју рукама куда да се иде. Сви су правци за­ступљени, једино нико не пружа руку назад, пре­ма Јасеновцу.

То је кратко трајало, док један човјек, изнервиран неслогом не крену – потрча напријед и сви потрчасмо за њим. Након петнаестак минута избисмо на пропланак и ту нас дочека пушчана и митраљеска ватра. Неки падоше без гла­са. Налетјели смо, вјероватно, на спољну и задњу препреку којом су усташе чувале Јасено­вац. Распршисмо се и шмугнусмо у шуму. Испред мене је неки младић. Трчи брзо. Вичем, дозивам га. Осјећам да не могу држати његов корак. Бојим се да останем сам. Он се не окреће, само јури напријед. Држим га на оку и пратим у стопу, али се растојање између нас повећава. Дуго смо тако трчали до неке ливаде. Растојање се стално повећавало. Поново покушавам да га дозовем, али узалуд улажем напор. Повећавам брзину. Без резултата. Испред нас је ријека Струг. Мој бјегунац је неких 100 до 150 метара испред мене. Гази воду и прелази, а ја за њим.

Ливаде нестаје. Поново шума. Он улази и у шуму која га сакри од мог погледа и док ја стигох на ивицу шуме, њега нигдје нема. Више га не видим. Продужавам праволинијски, у нади да ћу га негдје стићи. Потпуно сам мокар. Што киша није сквасила, учинио је Струг.

Поново избијам на неке ливаде, али сада сам. Страшна ме дрхтавица тресе. Не знам да ли је то од страха или зиме. Вјероватно и једно и друго. Више не трчим. Разгледам околину и тра­жим сијено у жељи да се завучем у нешто суво. Налазим мјесто гдје је био стог. И стожина је ту, али око ње само остаци полутруле и потпуно мо­кре трине. Разгрћем је, ништа суво нема.

Хоћу ли се скаменити од хладноће? Избјегао сам усташку каму, али како се спасити од хла­дно­ће која продире до коштане сржи. Дрхтим. Мо­рам се кретати, закључујем, не смијем стати. Ако се зауставим и сједнем, смрзнућу се.

Покушавам одгонетнути гдје се налазим. Киша је престала. Разведрава се. На моменте провирује сунце, прво слободно сунце послије 1000 дана заточеништва у Јасеновцу. Само да се разведри, да ме сунце осуши и огрије. Глад би се некако трпјела. Већ 24 сата ништа нисам јео. Посљедњи логорски оброк је био јуче, 21. априла 1945. године.

Примјећујем обронак неке планине. То је Просара, мислим. Ускоро ћу избити на Саву. Пре­пливаћу је. Знам добро пливати. А кад дођем у Босну… Е, то ће бити права слобода.

Моје размишљање прекида писак локомоти­ве. Изненадих се. Откуд локомотива? На босан­ској страни испод Просаре, нема пруге. Значи, та планина није Просара. А која је? Ту ми помаже моје скромно знање из географије. Одгонетнух да сам окренуо према сјеверу и да је испред ме­не планина Псуњ. Шта сад? Усташе могу да опколе овај простор и да ме ухвате, а то би био крај. Закључујем да се морам пребацити преко пруге у Псуњ, да бих избјегао опкољавање. Идем опрезно крај живице која ме заклања са једне стране. Воз протутњи. Јасно га видим, те­ретњак је. Десно и лијево, крај пруге, примје­ћујем бункере. Растојање између њих је око један километар. Иза пруге, у подножју планине, видим село, много кућа, читав низ црвених кро­вова. Пјешачком стазом крај живице кријем се од једног ближег бункера, а од другог, који је уда­љенији, немам заклона. Надам се да ће, ако ме примијете, помислити да сам неки дјечак из оближњег села. Приближавам се прузи и разми­шљам:

– Ако ме примијете и покушају ухватити, бје­жаћу. Више волим да ме у трку убију него да ме жива ухвате. Не, жив њима у руке никад ви­ше! Радије смрт.

Прелазим преко пруге и видим преврнути ва­гон поред кога морам проћи. Не слутећи ништа, идем даље и таман да прођем поред вагона, кад иза њега искочи домобран и прије него што сам могао било шта учинити, ухвати ме.

Потпуно изненађен не пружих никакав отпор, а и да јесам – био би узалудан. Ја нејак, домобран чврсто стегао руку.

– Готово је, помислих. Домобран ме поче испитивати:

– Одакле ти, мали, идеш?

– Бјежим од партизана! – одговорих без ра­змишљања и сам се чудећи шта то рекох.

– Како се зовеш?

– Стипе Фрањић – слагах и одлучих се за по­сљедње што ми је остало – лукавство.

– Како ти је име оцу? – пита даље домо­бран.

– Јосип.

– А мајци?

– Јозефина.

– Одакле си?

– Из Дубрава ко Босанске Градишке.

– Па, откуд ти овамо, у Славонији?

– Јуче сам чувао стоку са једном дјевој­чицом на ливадама даље од села када су наишли партизани и одузели нам стоку. Њу су пустили, а мене повели да тјерам одузета говеда. Синоћ је неколико партизана прошло у чамцу преко Саве и мене су повели – измишљам ја. – Дошли смо у неко село гдје су партизани преноћили. Јутрос у зору искористио сам прилику и побјегао.

Домобран ми је претресао џепове у који­ма нисам ништа имао, осим мајчине слике, коју сам добио у првом пакету. Питао ме чија је слика. Одговорио сам да је то слика моје мајке.

– Пођи са мном у бункер код усташа – рече домобран и поведе ме.

Кад ми је споменуо усташе, крв се у мени следи.

– Сад ће ме они вратити натраг у Јасеновац, а онда, зна се… – помислио сам. Приближавамо се бункеру. Мозак беспријекорно ради. Стално понављам своје измишљено име и остали дио при­че, како ме не би ухватили у лажи. Морам стално исто говорити. Не смијем направити ни најмању грешку. Иначе…

– Ти си, мали, прешао минска поља – рече домобран. Слегао сам раменима, не знајући шта су то минска поља. Мислио сам да се та равница испред пруге тако зове. Сјећам се, учитељ нас је учио да постоји Лијевче поље, Гацко поље, По­по­во поље, али минско, не, за то нисам, чуо.

– Не знам. Нисам знао да се не смије по тим пољима ходати – одговорих, правдајући се, јер сам осјетио по држању домобрана да сам учи­нио нешто недопуштено.

Стигосмо у бункер. Домобран ме предаде усташама, говорећи:

– Овог малог сам ухватио на прузи. Пре­шао је минска поља. Каже да је побјегао од па­рти­зана.

У бункеру је било седам-осам усташа. Сје­дили су око стола и картали се. На столу хрпа но­вца. Пред једним забодена кама. Забављени карта­њем, које нису прекидали, онако успут, по­ста­вљали су ми разна питања. Поновио сам причу коју сам испричао домобрану. Један усташа рече:

– Да ти ниси из Јасеновца? Јутрос је био та­мо неки неред.

– Не, ја сам из Дубрава – одговорих.

– А зашто си мокар?

– Прегазио сам неку ријеку, а и киша ме сква­сила.

– То је сигурно Струг – рече мој исљедник обра­ћајући се другом усташи.

Јадно сам изгледао: бос, ноге пуне трња, прљаве и изгребане. Све на мени мокро. Дрхтим.

– Јеси ли гладан? – пита један.

– Јесам, од јуче нисам ништа јео.

– Зар ти партизани нису дали јести?

– Нису.

– Ето, видите – обрати се он својим колега­ма. – Народ прича о партизанима да су добри, пра­ведни, а шта им је овај мали скривио? – Затим се окрену мени и рече:

– Сад ћеш видјети како ће те усташе нахра­нити. Мајку ли им бандитску!

– Кувару, шта има за јело?

– Има само круха, бијеле каве и марме­ладе. Остало од доручка. Ручак још није готов.

– А шта ми више треба – мислим ја. Бијеле каве и мармеладе нисам видио скоро три године. Хљеба смо добивали десет декаграма на дан, са­мо за ручак. Оброци су били ужасно сиромашни. Добивали смо тек толико хране да не умремо од глади. Све проведено вријеме у Јасеновцу био сам гладан. Није то била обична глад. Гладно је било срце, гладне очи, глад се увукла дубоко у ду­шу.

– Подгриј му каву и дај да једе! – нареди уста­ша кувару, а мени се окрену и рече да ски­нем све са себе и да сушим крај шпорета.

То ме је спасило. Добио сам пуну војни­чку порцију топле бијеле каве, велики комад кру­ха и парче мармеладе. Брзо сам све појео, ра­зми­шљајући о чудној судбини. Од усташа бјежим, а ови ме овдје нахранише. Е, да знају коме храну дају! Дали би ми нож у срце умјесто кру­ха и мармеладе.

Сједим крај шпорета само у гаћама, гријем се и размишљам како да побјегнем.

Ускоро је био готов ручак. Они једу. Да­до­ше и мени. Моја се одјећа у међувремену осушила. Сув сам, сит и одморан. Могао бих изван­редно бјежати. Али, како?

Старији усташа, који је све вријеме ћутао, по­дозриво ме је посматрао. Тежак ми је био ње­гов поглед, испитивачки. Поглед који продире ду­бо­ко, боли.

– Да ли нешто сумња? – питам се.

Док су се остали забављали картањем, мој по­сматрач устаде, узе пушку и рече:

– Мали, пођи са мном напоље!

Претрнуо сам. Изишли смо из бункера. Водио ме уз пругу.

– Шта ли је овај наумио? – размишљао сам.

Када смо се мало удаљили од бункера, мој непријатни пратилац стаде и проговори:

– Како ти велиш, да се зовеш?

Понових лажно име и презиме и лажна имена оца и мајке.

– Ти кажеш да си из Дубрава код Босанске Градишке.

– Јесам. Усташа мало поћута, а онда ме ухвати за браду и подиже главу да би ми гледао право у очи и рече:

– Па како то, ја сам из Дубрава, а твога оца и мајку не познајем. Такви тамо не по­стоје.

Скаменио сам се и занијемио. Проструја ми кроз главу:

– Готово је, овај ме ухвати у лажи.

Нисам имао снаге да било шта кажем. Био сам паралисан. Мноштво питања, мисли и одлука се преплитало у мојој глави: Зашто ме извео овамо? Хоће ли ме убити? Требао бих бјежати. Потрчаћу ко­лико брже могу, па нека ме убије у трку. Боље је тако него да ме коље. Сад ћу да кре­нем – одлучујем, али се не помичем. Мишићи су уко­чени.

Одједном преокрет – усташа изговори ријечи које су звучале нестварно:

– Не бој се ти ништа! Остаћеш жив! Познајем ја добро твога оца, много сам с њим ракије по­пио.

Овај усташа, очито, није био као они у Јасе­новцу. Он је имао усташку униформу, али није био зликовац, бар тада се тако показао. Ухватио ме у лажи. Јасно му је било да нисам онај за кога се представљам. О једној његовој ријечи је овисио мој живот. Вратили смо се у бункер. Стре­пио сам од сваког његовог покрета и сваке изго­ворене ријечи, али он ме није одао. Ћутао је. Зашто, то ми ни данас није јасно. Можда је имао грижу савјести за ранија недјела, па се сам пред со­бом на овај начин желио искупити.

Маштао сам како да побјегнем и да се осло­бодим непријатног и нежељеног друштва. За­тражих да идем у нужник. Примијетио сам да га немају, па сам се надао да ће ме пустити са­мога ван, а онда бих умакао. Међутим, по­дофицир нареди једном усташи да ме прати. Он по­ђе, не узевши пушку, а овај га опомену:

– Куда ћеш без пушке?

Било ми је јасно да сумња постоји и да нису потпуно повјеровали у моју причу. Изашли смо и удаљили се од бункера када ми је пратилац показао усамљен жбун и рекао:

– Ту с…!

Чучао сам за жбуном, глумио да стварно обављам физиолошку потребу и размишљао, запра­во одлучивао да ли да покушам бјежати или не.

– Ако се дам у бјекство, овај ће запуцати – размишљам ја – истрчаће и остали и гађати ме на чистини. Не, немам прилике, а ко зна шта ме чека горе у селу, на цести. Закључујем да би по­кушај био глуп, самоубилачки и враћам се на­зад. Глумићу и даље наивност и чекати бољу при­лику.

Усташе одлучише, пошто по ниховој оцјени нисам способан за усташку војску, да ме дају неком сељаку да будем слуган-чобан. То ми је одговарало, јер би се лако од сељака, у слу­чају потребе, могло побјећи.

Наишао је воз са двије локомотиве, пун Ни­јемаца. На задњем вагону закачена велика че­лична кука која трга пружне прагове. Нијемци су бацали неке летке, а усташе их купили и читали. У летку су Нијемци признавали да губе рат, али при­времено. Обећавали су усташама коначну по­бје­ду и свој повратак. Писало је у летку још мно­го тога, посебно савјета усташама шта треба да раде, али се више не сјећам појединости. Пруга је онеспособљена. Немају потребе више да је чу­вају. Стиже им наређење да се повлаче. Брзо се спремише и мене поведоше са собом.

Када смо изашли на цесту, видио сам колико би био безнадежан покушај бјекства. Цестом Оку­чани – Новска кретала се жива ријека људи. Ту су све врсте непријатељске војске: Нијемци, уста­ше, домобрани и други, а има и нешто цивила. Сва та братија бјежи према западу. На цести је општи кркљанац.

Напуштамо село Пакленицу код Новске и иде­мо према истоку, супротно од правца кретања осталих. Не знам зашто и усташе иду на исток, али ми тај правац одговара, јер смањујем ра­зда­љину до родног краја. Ројник (подофицир) је задужио једног усташу да ме прати и дозволио му да ме остави код неког сељака, ако ме при­ми. Успут су нас у више наврата напали парти­зански авиони.

– Зар ћу погинути од својих? – мислим ја и бјежим у јарак. Идемо даље. Један сељак стоји у дворишту и посматра пролазнике. Молим усташу да га пита треба ли му чобан.

– Домаћине, треба ли ти слуга? – пита усташа.

– Не, не треба. Ја не знам ни шта ћу са со­бом.

– Мали је добар, послушан, добро би ти до­шао.

– Води га са собом! Мени не треба – упо­ран остаде сељак. Од Пакленице до Горњих Раји­ћа питали смо десетак сељака да ме приме као слугу и стално добивали исти одговор:

– Не треба!

Идем са усташама потиштен, разочаран. Нико ме неће, никоме нисам потребан. Да хоће неки човјек да ме прими само на десетак минута док се ови акрапи удаље, ја бих побјегао. У овој гужви нико не зна ко сам.

У сумрак стигосмо у Горње Рајиће. Мој пратилац ме доведе пред усташког заставника који ме у полумраку освијетли батеријом и мало пропита, а затим нареди усташи да ме смјести не­гдје на спавање. Овај ме одведе у кућу Павла Бабића, који ме прихвати на конак, а стара баба Јула зажели да останем код њих.

– Коначно ме неко прихвата – помислих и погледах са зебњом у усташу. Он се сложио да ту останем, а то је за мене значило остати у животу. Стари Павле и бака били су јако љубазни према мени. Добио сам добру вечеру и отишао да спавам. Кад сам устао, више није било усташа који су ме довели. У току ноћи су отишли, а дошли су Нијемци. Нико није знао ко сам. Сви су ме уку­ћани звали Стипом, а када бих им био окренут леђима и замишљен, морали су неколико пута да ме зову, док би се ја одазвао. Требало је да се навикнем на ново име.

Више ми никаква опасност није пријетила, па сам одлучио да у тој кући сачекам партизане, иако сам могао да идем куда год хоћу, јер ме више нико није чувао. Нисам познавао овај крај и бјежање би било опасно и скопчано са мно­гим непредвидивим опасностима.

Бјежећи бос из Јасеноваца, кроз шуму, ноге су ми биле изгребане и пуне трња. Када сам ују­тро, 23. априла, устао, доста тешко сам ходао, јер су се озљеде на ногама загнојиле, па ме је бо­љело. То је примијетио њемачки официр и упитао шта је то било са мном. Говорио је добро српски. Одговорио сам да сам се озљедио бјежећи од партизана. Бака је то потврдила, а он је наредио:

– Дај стара, лавор воде и сапун! Бака је све донијела. – Пери ноге! – нареди ми.

Послушах. Али, пошто ме је бољело, радио сам то полако – пипаво. Наљутио се и узео са­пун те ми, не обазирући се на моје грчење и су­зе, опрао ноге.

– Е, шта сам доживио да ми њемачки официр пере ноге! – размишљам и стишћем зубе од бо­ло­ва.

Послије прања, Швабо, који је вјероватно био доктор, и бака повадише трње из мојих ногу, а затим Нијемац донесе неку тубу масти и нама­за ове озљеде. Тражио је од баке да ми нађе некакву обућу и она донесе старе тениске и танке докољенице. Пошто ми је завио ноге и на­редио да завој не скидам три дана, обуо сам ча­рапе и тениске. То ми је добро дошло. За три да­на, када сам скинуо завоје, скоро све озље­де биле су зарасле.

Истога дана ишао сам са сеоском дјецом чувати стоку на ливадама крај шуме. Била је то шума кроз коју сам јуче бјежао, само нешто источније. Понијели смо доста хране, што је за ме­не било јако важно. У току дана, који је био сунчан, није се ништа значајно догодило. Послије подне је мало захладнило па смо наложили ватру, скупили се око ње и гријали. Једна дјевојчица је на мотки гријала парче сланине и натапала њоме велики комад круха.

На ивици шуме, неких стотињак метара даље од нас, појавио се неки човјек. Ишао је право на­ма. Дјеца су се јако поплашила и говорила да је то сигурно бандит. Ја сам их умиривао. Што се придошлица више приближавао, све сам био сигурнији да је то логораш из Јасеновца. Када је дошао на 10 – 15 метара до нас био сам потпуно сигу­ран. Био ми је однекуд познат. И он је мене испи­тивачки посматрао. Очито, препознао ме. Дао сам му, непримјетно, знак да ћути – ста­вљајући прст на уста. Схватио је. Пришао нам је, чучнуо крај ватре и почео да се грије. Очи су му биле приковане за комад хљеба у рукама дјевојчице. Поглед је био укочен. Из њега се ма­нифестовала дуга неутољена глад. Гутао је пљу­вачку, а веома наглашена јабучица на мрша­вом врату кретала се горе-доље.

Дјевојчица је сама испружила руке и дала му крух и сланину осјетивши олакшање. Тек када је појео, почео је разговор с нама интересујући се за околна мјеста и какве војске има у селу. Све смо му искрено испричали. Потом је поново оти­шао у шуму, а ми смо потјерали стоку у село.

Још један дан смо гонили стоку на испашу, а затим се фронт приближио, па то више није било мо­гу­ће. Два дана се водила борба између Није­ма­ца и партизана у Доњим Рајићима, а у сутон другог дана Нијемци се повукоше.

У Рајићима сам остао пет дана, а партизани су нас ослободили 26. априла 1945. године.

(Из књиге „Свједок јасеновачког пакла”)

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 04. фебруара 2011. године.

<Милан Басташић                                                               Садржај                                                                           Резиме>