Видојковић: Илићев покушај ревизије

Занимљиво је да господин Илић у свом тексту не иде одмах in medias res него га почиње питањем науке и научног рада, што је непотребан екскурз. Ако говори о одговорности научних радника, онда то мора да важи и за њега лично. Будући да то неколико пута понавља, стиче се утисак да се и сам Илић жели уверити у сопствену струку и „знанственост“.

Али кренимо редом. Пре осврта на садржај мог текста, он износи једну баналну и потпуно сувишну констатацију да мој текст није „научни рад“. Међутим, читаоци и не очекују у дневном листу научни рад који је за објављивање у неком стручном часопису. Одлика једног научника и јесте да комплексне теме предочи широј публици на такав начин да их та публика може схватити без већег напора. Међутим, то нипошто не значи да оно што је речено у мом тексту није базирано на науци и на неспорним чињеницама. И сам господин Илић признаје да сам уложио „знатан напор“, а моје тезе му делују „веома озбиљно и уверљиво“, што ваљда иде у прилог моје озбиљности као научног радника, коју ми он истовремено оспорава. То може да делује контрадикторно, али сигурно није једина контрадикторност у његовом тексту.

Када Илић каже да је мој текст „у складу […] с оним“ како и шта се о Степинцу код нас пише, онда ми та констатација даје наду да у Србији још увек постоје они који умеју да препознају ратног злочинца и геноцид усташа који је почињен над Србима, Јеврејима и Ромима. Супротно од тога би било суморно како за наш народ тако и за наше друштво. А садржај мог текста је заснован на историјским чињеницама, документима, фотографијама и часописима тог времена, а не на „јавном мњењу“.

Суд историјских доказа јесте и остаје НЕ канонизацији Степинца

Међутим, индикативно је нешто друго. Илић говори о томе да наука мора и да мења ставове. То је сигурно тачно у случају проналажења неких нових материјала. Али, у контексту питања канонизације загребачког надбискупа и усташког викара Алојзија Степинца нема шта да се мења наспрам постојеће масе доказа који говоре против једног таквог чина. Све друго представља ревизију историје. Тако се у случају Илићевог текста намеће питање да ли он заправо лично следи такав ревизионистички приступ. Ту се сада појављује већ поменута недореченост и контрадикторност. Наиме, у једном свом ранијем тексту („Данас“, 3. јул 2015) за њега Степинац није светац, али – ни злочинац. Дакле, Илић иде линијом аболирања Степинца за своју улогу и тиме и одговорност коју је имао током злогласне НДХ! Зар то није један покушај ревизије историје?

Мора се ту приметити да Илић донекле у томе одступа од свог учења, стеченог током Брозове комунистичке Југославије и (лажног) братства и јединства, а које је ишло симетријом: ако је Хрват Анте Павелић ратни злочинац, то онда мора на српској страни да буде и Дража Михаиловић (који је, узгред речено, у операцији „Халјард“ допринео евакуацији и спасавању више од 500 савезничких пилота, нешто што Павелић и његове усташе сигурно не би учиниле). А ако је Степинац ратни злочинац односно колаборатер, онда на српској страни то мора бити – Владика Николај Велимировић! Бар кад је Свети владика Николај Жички у питању, Илић је свом учењу остао доследан, што показује његово дело о том владици које међутим отвара питања о научној озбиљности и оригиналности самог Илића, и које је у најмању руку контроверзно.

У Степинчевом случају, међутим, Илић је спреман да одступи од те познате симетрије, коју је управо примењивала служба, за коју је по сопственом јавном признању (у емисији „Голи живот“ Миломира Марића, од шестог марта 2014) дуго радио, односно како га је инструисао Крста Лековић, последњи управљач злогласног Голог отока. А када смо код објективности и аргументованости, намеће се питање да ли је господин Илић лично испунио те критеријуме у свом делу о Владики Николају, узимајући у обзир његове јавне и жустре изјаве да је атеиста, да не слави славу, да се не крсти итд. Поставља се и питање компетентности и квалификације да се бави црквеним темама, па макар оне биле и историјског карактера, поред тако израженог уверења, што му може да замагли у доброј мери непристрасан и објективан поглед на историјске чињенице.

Ако је г. Илић приметио, у интернет издању мог текста стоји тачно „канонизација“, након моје интервенције да се исправи та штампарска грешка. Међутим, доводити тиме моју стручност у питање је у најмању руку малициозно, а ако му је то најважнији адут да оспори цео мој текст, онда тај „аргуменат“ одлази у празно.

У вези наведених једанаест тачака, које јасно говоре против канонизације Степинца, Илић великодушно прихвата као неспорне две тачке, 2. тезу о Степинцу као усташком војном викару и члану Хрватског сабора, и 4. тезу о Степинцу као бранитељу усташког режима. Зар нису само те две тезе више него довољне, чак и саме по себи, да Степинац заиста никада не постане светац? Ако је Степинац јавно, више пута, подржавао усташки режим и Анту Павелића, главу тог расистичког режима, зар онда није тиме јавно подржао и све одлуке и законе тог истог режима? Остале тезе у мом тексту још само потврђују тај неминовни историјски суд који је, базиран на историјским чињеницама, и једини могући. Поред тога, могло се још доста тога навести, али и све у мом тексту наведене тезе су довољне за такав суд.

Све друго би представљало врло опасан и недопустив вид релативизације историјске улоге и одговорности Степинца и ревизију историје! Наша група управо и јесте основана против таквог вида ревизије. А сам господин Илић је остао дужан да каже свој суд о Степинцу у вези са канонизацијом, што вешто избегава.

Историчар на Универзитету у Регензбургу, за Међународну експертску групу „ГХ7 – стоп ревизионизму“

Аутор: Др Дарио Видојковић

Извор: ПОЛИТИКА

Везане вијести:

И о Степинцу са доказима

Зашто Степинац никада не може постати светац | Јадовно 1941.

СПЦ спремила доказе да је Степинац подржавао геноцид …

Тајна документа: Степинац и командант Јасеновца обманули свет

Степинац може да посвађа Ватикан и Руску православну цркву …

Алојзије Степинац – човек од највећег поверења НДХ | Јадовно …

Комисије о Степинцу у Новом Саду 13. и 14. фебруара

Комисија о Степинцу радиће годину дана | Јадовно 1941.

Други састанак мешовите комисије о Степинцу | Јадовно 1941.