Душан Басташић – И Слана је Јадовно

На подручjе некадашњег усташког логора Слана сам први пут дошао 2006. Као и тада 1941, и онда jе на Слани пржило сунце. Рекао би наш народ „гори земља“. Овдjе нема земље, Слана jе сами камен. Једини живот коjи се ту одржава jе биљка зелених назубљених листова отровног садржаjа.

English

Камен на Слани jе оштрих ивица. По њему jе и обувеном тешко ходати. Још увиjек су видљиви остаци камених усташких настамби и стражарских грудобрана. Заточеници су у тешко замисливим условима голим рукама каменом у камену градили те обjекте и цесту коjа води „од никуда никуд“, а коjа се jош увиjек добро види. Ноћу су се смрзавали под импровизованим надстрешницама.

Прочитао сам све што ми jе било доступно, а везано за Слану.
Сjетио сам се преживjелог Јевреjа коjи jе свjедочио како jе усташа наредио двоjици да легну и приjе пуцња у главу викао: „ Хаjде, реците ‘иже jеси… иже jеси…’“.

И оног стриjељања од стране jош невичних младих усташа, када су рањени мученици jаукали молећи православне молитве.

И преживjелог Даруварчанина Јоже Балажа, коjи jе у бараци нашао урезано у греди: „Поповић, Попара….Грубишно Поље“.

И оног усташе коjи jе на суђењу рекао да jе међу око 1.300 православаца, коjи су у року пар дана одвезени бродом на обалу и поклани у оближњим jамама, било наjвише Грубишнопољаца и Пакрачана.

И оног другог коjи jе свjедочио како су дjеца пред клање запомагала: „ Жандаре, немоj ме клати…“.

И онога коjи jе свjедочио о убиjеноj маjци са дjететом, чиjа глава стрши из маjчиног трбуха у коме му jе тиjело жицом ушивено.

На Слани су jош увиjек видљиви дугачки ровови у коjима су Талиjани септембра 1941. затрпали пепео ексхумираних па спаљених, плитко закопаних лешева. Евидентирали су и броj лешева: 407 мушкараца, 293 жене и 91 диjете у доби од 5 до 14 година.

Неко се добро побринуо да се Јадовно и Слана риjетко помињу. Ово очито прикривање самог локалитета усташког злочина, и његовог карактера има своj континуитет.

Од 1947. до 1966. године, у организациjи Савеза бораца Пага, полагани су виjенци на прекопане гробнице на Фурнажи, изнад Малина, и покретане акциjе прикупљања финансиjских средстава за подизање споменика на овом мjесту злочина. Анте Земљар jе у своjоj књизи Харон и судбине (стр. 25) забиљежио да jе акциjу за подизање споменика водила организациjа Савеза бораца и да су почетни резултати били добри. „На жалост, наставља Земљар, она jе из више разлога престала а jедна од тих jе новчана немоћ пашке комуне да се ухвати у коштац са овом замисли коjа изискуjе и одговараjућа стручна и обилна финансиjска ангажирања. У ову сврху били смо се обратили и широj jавности, али jе и оваj потез већ у почетку замро због мршавог одазивања. Под новим руководством удружења бораца, коjег jе водио Никола Бистричић, остало се при закључку да се за сада не полази на велики монумент, него да се ово широко камено подручjе барем скромно обиљежи jедним написом на урвинскоj надморскоj стиjени у Сухоj, на почетку логора Слана.“
Народ отока Пага jе сакупљеним средствима 7. септембра 1975. године на jедноj литици на прилазу плажи Суха (Пашка Слана) подигао спомен-обиљежjе на коjем пише:

Спомен плоча постављена 1975. године, уништена 1991. ФОТО: Скен из књиге „Харон и судбине“ аутора Анте Земљара,

„Слава жртвама фашизма 1941. године, концем свибња основан jе овдjе логор смрти Слана. У страшном траjању у непуна три мjесеца тисуће недужних људи: Срба, Јевреjа, Хрвата и других нашло jе смрт у канџама фашистичких звиjери на копну и у мору. Смрт фашизму, слобода народу!
Поводом 30. годишњице побjеде над фашизмом и ослобођења земље НАРОД ОТОКА ПАГА 7. РУЈНА 1975. ГОДИНЕ“.

Ни риjечи, дакле, да су то учинили усташки злочинци…
У своjоj књизи, Харон и судбине 1988.,  Земљар jе jош записао:
„Од стране Опћинског одбора Паг за обиљежавање спомен – подручjа Слана наручена jе изградбена документациjа коjа ће захватити читаво подручjе бивших логора и гробова. У 1988. години већ се проjектира изградња цесте коjа ће од села Метаjне водити према Слани. Она ће ићи паралелно са цестом коjу су градили логораши тако да се ову остави недирнуту као монумент времена.“

Не само да поред (1975. године) постављене плоче ниjе више ништа урађено на иначе регистрованом Спомен подручjу Слана, него jе и та jедна плоча уништена у протеклом рату.
Почетком ове године покренули смо инициjативу за обнову Спомен плоче. Добили смо сагласност Министарства културе да се постави „реплика“ плоче, на истоj локациjи, истих димензиjа и истог садржаjа.

Садржаj текста на плочи сам нашао у Земљаревоj књизи, коjу jе узгред било jако тешко наћи.
Градоначелник Новаље, на чиjем се подручjу налази Слана противио се садржаjу текста на плочи, образлажући то „реториком коjа ниjе сукладна данашњици“, и тражећи да му дефинишемо колико jе то „тисуће недужних људи“. Како ми рекоше суорганизатори, касниjе се сложио.

Слику плоче (мутни скен из новина) сам нашао у jедва прикупљеном фељтону „Пакао у каменоj пустињи“ из 1985. године.
Наћи мjесто гдjе се налазила плоча било jе много теже. Нико ниjе знао…..
Уз Божjу помоћ, 15. jуна, након вишечасовног лутања и пред сам одлазак са Слане указало се мjесто. У самоj ували, чучнуо сам уз море да се на оноj врућини умиjем. Дуго сам размишљао да ли ћу учинити светогрђе, умиваjући се водом коjа jе на том мjесту прогутала толике жртве. И ту сам опет упитао: „Мили моjи да ли сте ту..?“ .
И умио сам се, jер та вода кости моjих дjедова умива. Знате, када заплачете у мору, не знате колико сте суза пролили.
Прешао сам погледом са мора на стиjење и одмах примjетио остатке потпорња коjи су носили плочу.

Савjетовали су нам да плочу поставимо онога дана када ће бити откривена. Тако jе и урађено.
У суботу 26. jуна 2010. положили смо виjенац у плаву гробницу Пашког канала и помолили се за душе погубљених. Кажу историчари да jе више жртава побиjено у мору око пашког рта Св Криштофора него на самоj Фурнажи и подручjу логора Слана.

Под обновљену Спомен плочу у ували Слана положени су виjенци. Одржан jе Парастос, први пут након љета 1941. Никада од тада толико људи ниjе боравило у овоj каменоj пустињи.
Са сином Луком сам положио виjенац његовом прадjеду чиjе име носи. И Милан, моj други дjед и стриц Стеван, тада осамнаестогодишњак убиjени су уз jош 483 Грубишнопољца, на стратишту Јадовно.
И Слана jе Јадовно.
Ниjе било суза. Таj дан jе био празник. Ми потомци Јадовинских жртава, са нашим приjатељима заjеднички смо молили Бога да подари мирно мjесто душама наших предака.

Јуче уjутро су ми jавили да плоче више нема.

Ништа чудно, то jе ствар континуитета.

Боли, али бол jе наш сабрат. Већ генерациjама.

Ђавољи воjници су скрнавећи знамење истине вjероватно газили и виjенце заливене воском суботњих свиjећа.
Затирање истине jе узалудан посао. Што дуже се истина покушава сакрити, то ће већа бити срамота оних коjи то чине.

Догодине на Слани!

С j е н е   у   п и j е с к у

просиjавам пиjесак:
кости уситњене

око мене
незавршена цеста
лука
битва
незавршена ограда

живот прекинут ножем
да ли jе завршен?

незавршена питања
над ситом
кроз коjе сjене просиjавам

Анте Земљар