Huškanje na ubijanje

Evo, zaokružilo se dvadeset godina kako razni beogradski krugovi, građanske inicijative, samozvani nezavisni novinari i intelektualci, političari čije su karijere vrhunci beščašća a životi sastavljeni od epizoda razvrata i amorala, grupu srpskih novinara, među kojima i moju malenkost, guraju pod odrednicu „ratni huškači „.

Kao, mi smo zakuvali rat, bez nas bi Jugoslavija opstala, ne bi pala ni kap krvi, u Rovinj bi se, kao do samog rata, intelektualna elita Beograda selila već u maju i tamo ostajala do prvih jesenjih kiša.

Jugosloveni su, dakle, živeli u bratstvu, neopterećeni prošlošću, bez bolnih sećanja i ožiljaka, praznih grobnih parcela i neotkrivenih masovnih grobnica iz Drugog svetskog rata i prvih meseci mira, a onda je grupa beogradskih novinara, angažovana od strane Slobodana Miloševića, tu divnu jugoslovensku građevinu raznela u paramparčad.

Ništa Deklaracija o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika, ništa Maspok, Islamska deklaracija, Ustav iz 1974. godine; ništa ponižavajući položaj Srbije u bivšoj Jugoslaviji, ustanak kosovskih Šiptara 1981. godine; ništa povratak ustaštva na čelo samostalne Hrvatske, izbacivanje Srba iz Ustava Hrvatske … Sve je to za one sa početka teksta ništavno, bez ikakvog značaja, neuzročno … Njima su krivi Srbi, svi drugi su nevini.

Nekoliko puta tražio sam, činim to i sada, da nađu tekst, kolumnu, televizijski komentar … kojim sam huškao na rat. Samo jedan takav primer i ja ću zauvek ućutati. Nisu ga našli. A tražili su, mesecima. Evo, neka ono Vukčevićevim i Vekarićevo tužilaštvo, potpomognuto veselnicima iz Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), u istrazi o krivici srpskog novinara krene od Ratka Dmitrovića.

Da konačno navučemo bukagije nekom „ratni huškač“. Da Dmitrović odgovara zato što je pisao o „kristalnoj noći“ u Zadru; zverskoj likvidaciji Srba u Gospiću; ubijanju celih srpskih porodica po Zagrebu, Osijeku, Sisku; povratku ustaštva u Hrvatsku, mudžahedinima u Bosni.

Da nije bilo tog i takvog pisanja ne bi bilo ni rata u Jugoslaviji – zaključak je onih sa početka teksta. Trebalo je, znači, da ćutim, da okrećem glavu i pišem o idiličnom životu u samostalnoj, hadezeovskoj Hrvatskoj, da Gojka Šuška nazovem demokratom a Miru Barešića evropskim liberalom. U situaciji kada su Tuđmanovi vojnici sami sebe, sa neskrivenim ponosom, zvali ustaše ja sam, valjda, trebao da ih kvalifikujem kao časne vojnike.

Pravdam li se ja to nekome? Ni slučajno. Odavno sam iznad toga. Ovo spominjem zbog antisrpske histerije i ratnog huškanja koja se u sarajevskim, podgoričkim i nekim beogradskim medijima vodi već duže vreme, sa kulminacijom ovih januarskih dana. Uz otvorene pozive na likvidaciju viđenijih Srba. Takva promocija mržnje gotovo da nije viđena ni za vreme rata.

Na primer, izvesni Andrej Nikolaidis, savetnik predsednika Skupštine Crne Gore, napisao je tekst „Šta je ostalo od velike Srbije“ i objavio ga na jednom opskurnom bošnjačkom portalu, sa sedištem u Beogradu. U tom tekstu Andrej tvrdi kako bi „civilizacijski iskorak“ bio da je ono oružje pronađeno u dvorani „Borik“, u Banja Luci, upotrebljeno. Drugim rečima, da su ubijeni Tadić, Dodik, Cvetković, patrijarh srpski Irinej.

Ako ovo nije poziv na ubistvo, šta je onda poziv i huškanje na ubistvo.

Inače, urednik portala na kojem se oglasio Nikolaidis svojevremeno je tražio da se strelja grupa beogradskih novinara.

Tada je bio predsednik Suda časti NUNS-a. Na sve ovo u Beogradu ćute oni koji dve decenije proteruju „ratne huškače“. Ovo im, jasno je, ne smeta. A, ako im ne smeta – kaže logika – onda im odgovara. Zbog čega? Kuda to vodi?

Izvor: vesti