Хушкање на убијање

Ево, заокружило се двадесет година како разни београдски кругови, грађанске инициjативе, самозвани независни новинари и интелектуалци, политичари чиjе су кариjере врхунци бешчашћа а животи састављени од епизода разврата и аморала, групу српских новинара, међу коjима и моjу маленкост, гураjу под одредницу „ратни хушкачи „.

Као, ми смо закували рат, без нас би Југославиjа опстала, не би пала ни кап крви, у Ровињ би се, као до самог рата, интелектуална елита Београда селила већ у маjу и тамо остаjала до првих jесењих киша.

Југословени су, дакле, живели у братству, неоптерећени прошлошћу, без болних сећања и ожиљака, празних гробних парцела и неоткривених масовних гробница из Другог светског рата и првих месеци мира, а онда jе група београдских новинара, ангажована од стране Слободана Милошевића, ту дивну jугословенску грађевину разнела у парампарчад.

Ништа Декларациjа о називу и положаjу хрватског књижевног jезика, ништа Маспок, Исламска декларациjа, Устав из 1974. године; ништа понижаваjући положаj Србиjе у бившоj Југославиjи, устанак косовских Шиптара 1981. године; ништа повратак усташтва на чело самосталне Хрватске, избацивање Срба из Устава Хрватске … Све jе то за оне са почетка текста ништавно, без икаквог значаjа, неузрочно … Њима су криви Срби, сви други су невини.

Неколико пута тражио сам, чиним то и сада, да нађу текст, колумну, телевизиjски коментар … коjим сам хушкао на рат. Само jедан такав пример и jа ћу заувек ућутати. Нису га нашли. А тражили су, месецима. Ево, нека оно Вукчевићевим и Векарићево тужилаштво, потпомогнуто веселницима из Независног удружења новинара Србиjе (НУНС), у истрази о кривици српског новинара крене од Ратка Дмитровића.

Да коначно навучемо букагиjе неком „ратни хушкач“. Да Дмитровић одговара зато што jе писао о „кристалноj ноћи“ у Задру; зверскоj ликвидациjи Срба у Госпићу; убиjању целих српских породица по Загребу, Осиjеку, Сиску; повратку усташтва у Хрватску, муџахединима у Босни.

Да ниjе било тог и таквог писања не би било ни рата у Југославиjи – закључак jе оних са почетка текста. Требало jе, значи, да ћутим, да окрећем главу и пишем о идиличном животу у самосталноj, хадезеовскоj Хрватскоj, да Гоjка Шушка назовем демократом а Миру Барешића европским либералом. У ситуациjи када су Туђманови воjници сами себе, са нескривеним поносом, звали усташе jа сам, ваљда, требао да их квалификуjем као часне воjнике.

Правдам ли се jа то некоме? Ни случаjно. Одавно сам изнад тога. Ово спомињем због антисрпске хистериjе и ратног хушкања коjа се у сараjевским, подгоричким и неким београдским медиjима води већ дуже време, са кулминациjом ових jануарских дана. Уз отворене позиве на ликвидациjу виђениjих Срба. Таква промоциjа мржње готово да ниjе виђена ни за време рата.

На пример, извесни Андреj Николаидис, саветник председника Скупштине Црне Горе, написао jе текст „Шта jе остало од велике Србиjе“ и обjавио га на jедном опскурном бошњачком порталу, са седиштем у Београду. У том тексту Андреj тврди како би „цивилизациjски искорак“ био да jе оно оружjе пронађено у дворани „Борик“, у Бања Луци, употребљено. Другим речима, да су убиjени Тадић, Додик, Цветковић, патриjарх српски Иринеj.

Ако ово ниjе позив на убиство, шта jе онда позив и хушкање на убиство.

Иначе, уредник портала на коjем се огласио Николаидис своjевремено jе тражио да се стреља група београдских новинара.

Тада jе био председник Суда части НУНС-а. На све ово у Београду ћуте они коjи две децениjе протеруjу „ратне хушкаче“. Ово им, jасно jе, не смета. А, ако им не смета – каже логика – онда им одговара. Због чега? Куда то води?

Извор: vesti