Хрвоје Грачанин: Генеза усташког мита о хрватској граници на Дрини

Како су усташе градиле и одржавале мит о Дрини као природној хрватској граници који је веома популаран и данас 

Мит о „граници на Дрини“, уз онај о Хрватској као „предзиђу кршћанства“, један је од најистакнутијих наратива кључних за разумијевање хрватске друштвене, политичке и културне свијести. У њему Хрватска има статус чуварице кршћанства као и еуропске цивилизације и културе, односно чуварице важне границе између истока и запада која је повијесно на Дрини.

Од 1990-их он се поновно оживљава у редовима радикалне деснице, међу осталим и кроз пјесме с усташком иконографијом какве радо изводи Марко Перковић Томпсон.

Но колико је он утемељен у стварним повијесним чињеницама и колико уистину има древних упоришта, питање је које тражи појашњења струке.

Која је идеја серијала текстова „Рушимо хрватске митове“?

Хрватска као и све земље свијета, има неке националне наративе о личностима, догађајима и симболима који су на важан начин обиљежили њезину повијест. Неки од њих припадају тако давној прошлости, из које нам је остало толико мало материјалних остатака, да приче није објективно лако разлучити од стварности, односно од повијесних чињеница. У неким другим случајевима не постоји политичка воља да се то учини онако како би захтијевала правила струке. Индекс је стога, у сурадњи с угледним хрватским повјесничарима, покренуо серијал чланака у којима настојимо представити анализе неких од наших најважнијих наратива које би требале помоћи да се схвати што је у њима мит, а што истина. Циљ није негација наратива, већ преиспитивање – понекад ће хисториографија потврдити наратив, а понекад утврдити да је он мит или пак нешто између.

Први у низу наших текстова бавио се Вишеславом, други Бранимиром, трећи Томиславом, четврти Звонимиром, пети причом о Pacta Conventa, наводном уговору између Хрвата и Мађара који је Хрватима био темељ за борбу за веће разине неовисности у заједничкој држави.

Нови, шести наставак посветили смо граници на Дрини, а у њему нам је суговорник, односно аутор био др. сц. Хрвоје Грачанин (на слици изнад), изванредни професор на Одсјеку за повијест Филозофског факултета у Загребу (на слици доље). Хрвоје Грачанин предаје еуропску и свјетску повијест средњег вијека, а истраживачки се бави касноантичком и раносредњовјековном повијешћу, касноантичким и раносредњовјековним повијесним списатељством те византијском цивилизацијом. Дугогодишњи је сурадник часописа Меридијани с биографијама повијесних личности и Човјек и свемир с темама из повијести астрономије, а сурађује и у емисијама ХР-а Путници кроз вријеме, Повијест четвртком и Повијесне контроверзе, прије и у телевизијским емисијама ХТВ-а Трећа повијест и Поглед у прошлост. Преводи с енглеског и њемачког језика.

НОВИЈИ КОНСТРУКТ

Митологем „граница на Дрини“ спада, првенствено у десно оријентираним политичким круговима, у скупину мисаоних концепција којима се умјетно подала патина стародревности, иако је ријеч о размјерно новој умотворини. Своје зачетке митологем има у радовима знаменитог хрватског повјесничара и албанолога свјетскога гласа Милана Шуфлаyа (1879. – 1931.), увјереног праваша који је од двадесетих година 20. стољећа разрађивао тезу о Дрини као раздјелници између двају културно-цивилизацијска кругова: западног, латинског и католичког те источног, византијског и православног, изнијевши је у збирци есеја и чланака Хрватска у свијетлу (!) свјетске хисторије и политике. Овдје је неопходно нагласити да је његово схваћање имало поглавито културолошку димензију, утолико с политичком импликацијом, што је требало зорно показати како је поимана припадност хрватског народа Западу и његовим тековинама несавладива препрека опстојности југославенске државе, њезиног сустава и идеолошко-политичких образаца.

ЗАБЛУДЕ О РАЗДИОБИ У РИМСКОМ ЦАРСТВУ

Шуфлаy се притом ослонио на чињеницу која му је као повјесничару била добро позната да је у касној антици ток ријеке Дрине постао границом између покрајина Далмације (данашња јужна Хрватска и Босна и Херцеговина) и Прве Мезије (данашња средишња Србија), односно до краја 4. стољећа и трајном границом између двију префектура, највиших управних јединица у касном Римском Царству, Илиричке префектуре са сједиштем у Сирмију и потом у Солуну, познате као и Источни Илирик, те Италске префектуре, са сједиштем у Риму, потом у Милану и на крају у Равени, која је обухваћала и Панонску, односно Илиричку дијецезу, нижу управну јединицу састављену од више покрајина, познату и као Западни Илирик, са сједиштем у Сирмију. Кад је 395. године умро посљедњи римски цар који је владао цјеловитим Римским Царством, Теодозије I, његови су синови подијелили обласне надлежности управо дуж споменуте границе између Илиричке префектуре и Панонске дијецезе, дакле ријеком Дрином. Стога је у великом бројну модерних повијесних приказа наведена година израсла у опће мјесто, а чињеница што је један цар владао над источним покрајинама, а други над западним, попримила је значење цивилизацијске прекретнице.

Но то је неосновано. Раздиоба није била прекретница јер је већ и прије било таквих подјела (на примјер, године 364. између Валентинијана I и његова брата Валента, обојице иначе родом из Цибала, римскога града на подручју данашњих Винковаца), а обје су половице твориле и даље јединствено Царство, чак и ако су владари понекад били у међусобном сразу. Притом је важно нагласити да граница на Дрини у римском добу није уопће представљала језично-културну раздјелницу јер је граница између грчкога и латинскога свијета текла отприлике од Аполоније (данас развалине близу града Фиера у средишњој Албанији) преко Скопља и Софије до Варне у Бугарској. Тијеком 5., а још више 6. стољећа старе покрајинске границе на широком простору између Дунава и Јадрана све су мање значиле јер је римска власт овдје била у далекосежном узмицању под притиском различитих народа, од којих су посљедњи били Славени и Авари.

Кад су у првим десетљећима 7. стољећа докрајчени посљедњи остаци касноримскога административног сустава, некадашње су римске граничне црте (које се ионако не могу прецизно реконструирати) престале вриједити. У раном средњем вијеку границе политичких простора нису имале једнако значење као што имају данас, особито на нестабилнијим подручјима какво је била југоисточна Еуропа, па је много исправније говорити о зонама утјецаја. Од политичких и културних граница важнија су уосталом у оно вријеме била разграничења међу посједима. То показује и примјер с хрватског простора с почетка 9. стољећа, кад су вођени преговори између франачких и византијских представника око посједовног разграничења између далматинских градова под византијском влашћу и славенских жупа у њихову залеђу.

Ни много послије, у доба врхунца османскога господства, Дрина није била разграничење јер је готово цијела њезина лијева и десна обала била окупљена у Зворничком санџаку у саставу Босанског беглербеглука (од конца 16. стољећа ејалета, колоквијално познатог као пашалук). Дрина је тек 1833. године постала западном границом зависне српске кнежевине која је стајала под врховном османском влашћу. Нова политичка раздјелница коначно је дефинирана 1878. кад је Аустро-Угарска запосјела Босански вилајет (како се од 1867. називала та османлијска управно-територијална јединица) те створила покрајину Босну и Херцеговину. Тиме је Дрина израсла у границу између Аустро-Угарске Монархије и самосталне Кнежевине (од 1882. Краљевине) Србије.

ГРАНИЦА ИЗМЕЂУ ХРВАТСТВА И СРПСТВА

У појединим, изразито национално оријентираним, хрватским политичким круговима с краја 19. и почетка 20. стољећа политичка граница на Дрини између аустро-угарске и српске државе попримила је обиљежја раздјелнице између хрватства и српства. Особито је била снажна међу присташама Чисте странке права, названима франковци по своме вођи Јосипу Франку (1844. – 1911.), који су на простору Троједне Краљевине, укључујући и Босну и Херцеговину, негирали опстојност сваког другог народа осим хрватског. Уклапање босанскохерцеговачког простора у хрватски национално-територијални корпус заступао је Анте Старчевић (1823. – 1896.), почевши у педесетим годинама 19. стољећа развијати поставку о босанскохерцеговачким муслиманима као „цвијету хрватскога народа“. У исти мах Старчевић није исказивао радикално протусрпство, па је још и деведесетих година истога стољећа оштро осудио приједлог неких правашких кругова да се аустро-угарска власт у Босни и Херцеговини ослони на Хрвате против Срба. Ни србијански кругови нису остали имуни на митологем дринске раздјелнице која је за њих постала знаменом отпора аустро-угарским посезањима. Корачница „На Дрину“ или „Марш на Дрину“ симболизирала је србијанску побједу над аустро-угарским снагама у почетним фазама Првог свјетског рата.

ПАВЕЛИЋ ПРЕУЗИМА ШУФЛАУЕВЕ ИДЕЈЕ

Након што је у двадесетим годинама 20. стољећа Шуфлаy први уобличио поставку о Дрини као цивилизацијској раздјелници, преузели су је многи аутори блиски десници и даље разрађивали, међу њима и Анте Павелић, будући поглавар Независне Државе Хрватске. Био ју је чуо још на суђењу Шуфлаyу у љето 1921. кад се овај бранио од оптужбе да је у сурадњи с Хрватским комитетом (хрватским исељеничким удружењем основаним 1919. у Аустрији које се противило Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца) дјеловао на рушењу јужнославенске државно-политичке заједнице. Павелић је на том суђењу заступао неке од оптужених. У први мах у својој брошури Из борбе хрватског народа (објављеној 1931. у Бечу на њемачком језику) још није изравно спомињао саму синтагму, али је у потпуности прихватио Шуфлаyеве погледе. С обзиром на политичке прилике у Краљевини Југославији (од 1929.), није необично што су хрватски десни кругови изражавали све снажније протусрбијанске и протусрпске сентименте, па је митологем „граница на Дрини“ израстао у рјечити исказ противљења југославенском политичком суставу и начину владавине србијанске династије Карађорђевића. Можда је чињеница што је Дринска бановина, једна од управно-територијалних јединица у Краљевини Југославији, обухваћала крајеве источно и западно од Дрине, поред настојања да се из назива области избришу повијесна и национална имена и, гдје год је то могуће, постигне демографска превласт православног становништва, била и својеврсна реакција на поставку о Дрини као цивилизацијској баријери.

НДХ И РАСНА ДИМЕНЗИЈА

Да буде запрека међу цивилизацијама била је улога ријеке Дрине у виђењу Филипа Лукаса (1871. – 1958.), географа, геополитичара, културног дјелатника који је седамнаест година био на челу Матице хрватске (1928. – 1945.) те праваша који је постао заговорник Независне Државе Хрватске и усташтва. Он у књизи Земљопис Независне Државе Хрватске за више разреде средњих школа (објављеној у коауторству с Николом Першићем 1941. у Загребу) закључује да је Дрина граница према Србији те да је сјеверозападни дио Балкана одавно припадао западном државном, политичком и културном кругу. У збирци есеја, чланака и говора Хрватски народ и хрватска државна мисао (објављеној 1944. у Загребу) придодаје и расну димензију својим разматрањима, што је било сасвим у духу нацистичке расне идеологије. Тиме је „граници на Дрини“ придао обиљежје „лимеса на Дрини“ (у смислу предзиђа католичанства поистовјећена с хрватством), што је синтагма коју је луцидно био сковао још Мирослав Крлежа у есеју „Тезе за једну дискусију из године 1935“ (политичко-програматском тексту насталом 1935. у вези с тада вођеним расправама о плану КПЈ да с другим опорбеним странкама обликује антифашистичку Пучку фронту, а објављеном 1953. у Новој мисли).

Анте Павелић је у разговору с новинаром талијанског листа Il Giornale d’Italia 14. травња 1941., дан прије него што је стигао у Загреб, изјавио да је „природна граница двију држава – Хрватске и Србије – [је] на Дрини и остаје иста као и она која је дијелила Источну империју од Западне империје“. Према њему, “данашње обнављање хрватске независности има своју основу у хисторијском и етничком моменту. Панславистички покрет је проширио у цијелом свијету вјеровање да смо ми и Срби један народ. То није истина будући да Хрвати по раси нису Славени него су поријеклом Хрвати и ништа више. Без понављања познатих разлика у религији и култури, два народа се разликују етнички чак и у соматолошком смислу” (Il Giornale d’Italia, 15. 4. 1941.). Дискурс је дијелом пренесен и у хисториографска дјела, као што показује примјер зборника Повијест Босне и Херцеговинеобјављеног 1942. у Сарајеву. Отон Кнезовић (1890. – 1964.), фрањевац и професор у Фрањевачкој класичној гимназији на Широком Бријегу, пише у поглављу „Босна и Херцеговина од сеобе народа до XII. стољећа“ да је границу на Дрини „између оба царства, која се више никада нијесу сјединила у једној руци, повукла [је] природа, затим хисторија двају опречних свјетова, двију култура и касније двију цркава. Та раздиоба била је од пресудних посљедица и политичких и културних и вјерских и таквом је остала све до данашњега дана“. Тврди и да се хрватска држава у 9. стољећу простирала “од Јадранскога мора, ријеке Врбаса и преко њега у средњем и доњем току даље на исток према ријеци Дрини”.

МУСЛИМАНИ И КАТОЛИЦИ ЗАЈЕДНО НА ДРИНИ

Миле Будак (1889. – 1945.), књижевник и публицист, а у вријеме Независне Државе Хрватске министар наставе и послије министар вањских послова те посланик у Берлину, објаснио је у говору на јавном скупу 15. јуна 1941. у Славонском Броду политичку одлуку којом је Дрина постала граница Независне Државе Хрватске ријечима да “ова међа није више међа, већ симболична граница. Поглавник је успио уз помоћ Фирера и Дучеа од ове међе направити симболичку границу, да нашу границу постави на Дрини. Стражу на Дрини може од сада држати само Бошњак, био муслиман, био католик“. Настојећи побудити јединство међу католицима и муслиманима устврдио је: „Сви ми, браћо и сестре, морамо се међусобно разумјети. Нема више Турске с оне стране. Ту је најчишћа хрватска крв. С ове стране нема више каура, то је исто тако најчишћа хрватска крв. Треба сложног разумијевања, треба сложног рада и неизмјерне политичке вјере у католика и муслимана“ (Хрватски народ, Загреб, 17. 6. 1941.). Тада је у хрватској химни Лијепа наша домовино промијењен стих “Теци Саво, Драво теци, нит ти Дунав силу губи”, у “Драво, Саво, Дрино теци, нит ти, Дунав, силу губи”. Овакву су химну преузели и исељенички кругови те је истицали у шездесетим годинама прошлога стољећа.

МИТОЛОГИЗИРАЈУЋА ЕМИГРАЦИЈА

Тек пропашћу Независне Државе Хрватске у усташким емигрантским круговима „граница на Дрини“ добила је истинску митолошку димензију. Тим су се митологемом служили не би ли одржавали чежњу за обновом неуспјеле државе, поспјешивали отпор комунистичким властима нове Југославије и потицали жудњу за осветом. Велик обол развоју и ширењу мита о „граници на Дрини“ дао је часопис Дрина, поднасловљен Војна ревија који је покренуо Вјекослав Макс Лубурић (1914. – 1969.), један од најозлоглашенијих представника усташког поретка у Независној Држави Хрватској. Он се 1955. одвојио од Анте Павелића и утемељио Друштво пријатеља Дрине, прије него што је устројио и емигрантску организацију Хрватски народни отпор.

Одржавању митологема придонио је и угледни повјесничар, фрањевац Доминик Мандић (1889. – 1973.), иако особно није подржавао ни усташку идеологију нити усташки поредак. У првом издању књиге Државна и вјерска припадност средовјечне Босне и Херцеговине (објављеној 1960. у Чикагу) заступа становиште да су средњовјековна Босна и Херцеговина хрватске земље, а на трагу идеје о њиховој припадности западној екумени, те тврди да је „међашну границу на Дрини сматрао [је] и римски свијет сталном и неповредивом“.

Прежитак митологема видљив је и у новије вријеме, у деведесетим годинама. Тако Марио Мимица у збирци чланака, полемика и студија Дрина није крива (објављеној 1997. у Сплиту) каже о Дрини да “у свијету нема такве ријеке, на рубу свијета, односно између свјетова; граница стара више тисућљећа, граница цивилизација, вјера, народа, менталитета, свјетоназора, друштвених сустава”. Данас га више нема у хрватском јавном дискурсу, добрим дијелом зацијело и стога што га је од друге половице деведесетих година замијенио надређени митологем сукоба цивилизација који је промицао амерички политолог Семјуел Филипс Хантингтон (1927. – 2008.), а који се наизглед у најновије доба и остварује.

Аутор Ненад Јарић Дауненхауер

( Index.hr, 15. октобар 2017.)

Извор: НОВИ СТАНДАРД

Везане вијести:

Василије Крестић: Шта очекивати од политике Хрвата | Јадовно …

Ово је био Јуре Францетић: „Лешеви су били унакажени, дјетету …

Др Мира Радојевић – Павелићеве идеје нису донеле усташе у …