fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Хрватском друштву треба више Левара

Часник Хрватске воjске и добровољац Домовинског рата, Милан

Левар, животом jе платио што jе средином 90-тих jавно проговорио о ликвидациjи
своjих суграђана, госпићких Срба, али и Хрвата, 1991. године. Левар jе сурађивао
с Хашким судом, али ниjе желио бити заштићени свjедок. Јавно jе указивао на злочине,
а живот му се претворио у низ страшних приjетњи, да би, на концу, био убиjен подметнутом
бомбом у дворишту властите куће.

 

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/levar.jpg

 

Његову супругу Весну и сина Леона већина
Госпићана и данас доживљава као обитељ издаjице, а не хероjа.

„Кад у новинама или на телевизиjи буде
тема Левар, кад се то спомене, и данас осjећам другачиjу атмосферу кад изађем ван“,
описуjе супруга убиjеног хрватског бранитеља Милана Левара. „Када уђем у трговину,
осjетим погледе, онако поприjеке, онако потихо – То ти jе та, то jе она. Некако,
као да jе та тема, не забрањена, али имам осjећаj да људи мисле, ако би нетко нешто
о томе проговорио, одмах би био изолиран“, каже Весна
Левар.

Данас jе, наставља Весна Левар, већ подношљиво, али првих година,
након убоjства супруга, требало jе преживjети и обjаснити сину да му тата ниjе издаjица
и неприjатељ, већ храбар човjек, Госпићанин и Хрват, коjи ниjе могао шутjети о злочинима
над недужним људима:

„То jе било страшно, од застрашивања,
изругивања, Боже сачуваj, боље да се и не присjећам. Син jе имао проблема, све донедавно.
Сjећам се, кад jе почео излазити ван, знао jе доћи кући плачући, пуно пута и кроз
сузе питати – Зашто сам jа Левар, што jе моj тата направио да мене сви мрзе? Због
њега и не волим да се то баш и спомиње. Иако jе данас одрастао, али кад почне нека
акциjа о томе, он се одмах повлачи и не излази ван. Имао jе и дjевоjку, али, кад
су њени родитељи сазнали чиjи jе он син, забранили су jоj да се с њим виђа jер
– то jе син Левара.“

Леон jе имао 11 година кад му jе отац убиjен. Недавно jе навршио
24. Завршио jе за метеоролошког техничара, посла нема, па у ишчекивању покушава
завршити Прометни факултет. Весна ради. За убоjство супруга и оца држава им jе исплатила
одштету по 220.000 куна (око 60.000 еура укупно), 15 посто jе узео одвjетник. Леон
прима и накнаду за школовање, око 200 еура мjесечно. Добили су и стан од државе
на доживотно кориштење, али треба живjети с нанесеном неправдом, траjно обиљежен
и презрен:

„У свему томе, смета ме што људи и
не желе чути истину, а кад би хтjели чути праву истину, можда би промиjенили мишљење.
Ја сам се трудила да им то обjасним, али jедноставно сам изгубила вољу. Знам што
jе он радио, а ко не зна и ко ниjе схватио у ових 13 година, и неће никада“, огорчено закључуjе Леварова супруга.

Убоjице и наручитељи атентата на Милана Левара ни до данас нису
откривени, нити им jе суђено, иако у Госпићу „сви знаjу“ тко jе то учинио. Иако
су први резултати истраге указивали на високопозициониране полициjске специjалце
и воjне обавjештаjце у Госпићу, људе коjи су, након промjене власти 2000. схватили
да би их Леварова свjедочења могла опасно оптужити и стрпати на робиjу, истрага
jе, наводно, по налогу полициjског врха у Загребу усмjерена у другом правцу и заглавила.

Казна за издаjу ‘наше ствари’

„Хероj коjег Хрватска жели заборавити“, написао jе jош приjе двиjе
године за Нови Лист, новинар Ивица Ђикић. „Левара jе“, метафорички понавља
Ђикић, „убила већинска Хрватска коjа Норца, Орешковића и Главаша, унаточ правомоћним
осудама за убиjање цивила, и данас сматра националним хероjима“:

„Већинска слика о себи увиjек jе слика
моралних мученика, патника, безгрешника и слично и не само овдjе, него у свим колективним
имагинариjима. Нациjа о себи мисли све наjбоље. Тко искочи из тога, тко се издвоjи
из тога, тко проговори против таквог концепта, таj jе нужно издаjник и ствара се
анимозитет према ономе тко jе издао нашу ствар. И они коjи окружуjу тог човjека,
мораjу се помирити с тим да ће таj печат носити jако дуго jер се већинска слика,
о таквим поjединцима, ужасно споро или никад не миjења. То jе, збиља, jедан живот
коjи ниjе лаган. Мислим да jе, утолико, живот Весне Левар заиста хероjство и да
ће то, кад-тад, нетко препознати и да ниjе узалудно то кроз што она пролази и што
jе пролазила досад“, констатуjе Ђикић.

Новинар Жељко Ператовић, добар познаватељ ратних и
поратних догађаjа у Госпићу, пуно jе о њима писао, особито о свjедочењима и убоjству
Милана Левара. Не жели да се случаj заборави и стално на њега указуjе, у jавности
и кроз институциjе:

„Леваров значаj се заправо огледа у
томе да jе он желио остати у Хрватскоj и желио да се ти злочини процесуираjу у Хрватскоj.
Стално jе о њима говорио и ниjе допуштао да падну у заборав. Због тога jе и убиjен.
Сви су били сугласни да jе то политичко убоjство, међутим даље ништа ниjе рађено
на разоткривању тог убоjства. Очито да jош увиjек постоjе некакве политичке препреке
да се то риjеши. То jе негативна порука свим будућим звиждачима, не само о ратним
злочинима, него и о организираном криминалу и корупциjе. Ми данас, заправо, и немамо
неког, као што jе био Левар, коjи jе, на жалост, своjим животом платио то говорење
истине jер се људи напросто боjе. Ми данас имамо само ове свjедоке коjи су судjеловали
у нечему, па су онда сами, притиснути, проговорили, или имаjу осветничке намjере
да свjедоче. Немамо аутентичне људе коjи говоре, првенствено због своjе савjести,
грађанске и друге“, оцjењуjе Ператовић.

Новинар и публицист, Драго Пилсел, коjи ускоро обjављуjе
књигу о свом животном путу од, како каже, своjе усташке приче у Аргентини до антифашистичке
у Хрватскоj, годинама већ жестоко указуjе на негативности у хрватском друштву и
католичкоj Цркви, иако jе и сам био у њезиним редовима:

„Наравно, ниjе лако кад вас у животу
прати епитет контроверзног, проблематичног, конфузног. Дакле, резултат jе да сам
изгубио све приjатеље! Сматраjу ме издаjником. Хрвати из Аргентине, рецимо, кад
долазе у Загреб и Хрватску, дакле људи с коjима сам растао, коjи су били моjи приjатељи,
коjи су чак и данас приjатељи моjе маjке, доље у Аргентини, испричаваjу се моjоj
маjци што ме нису посjетили jер ме не желе видjети, не желе имати никакав контакт
са мном“, каже Пилсел.

У Лици се и данас може чути реченица „Шути, могао би проћи као
Левар“, казала нам jе Весна Левар. И Пилсел истиче да су она и њезин син Леон хероjи
jер су, унаточ свему, подигнуте главе, остали у Госпићу:

„Ја сам приjатељ госпође Весне Левар
и знам колико jе тешко за њу, и дан данас, ходати Госпићем. Знам колико jе жигосано
њено диjете, Леон Левар, коjи jе први открио убиjеног тату у дворишту, након што
jе експлодирала бомба, колико jе тешко за њега било одрастати у Госпићу и остати
у Госпићу. Они су врло храбри људи, они су примjер храбрости грађанства! Наравно
да jе тешко бити контра струjе, ходати и бранити неке вриjедности за коjе сматрамо
да су утемељене на Уставу Републике Хрватске, али, на краjу дана, кад човjек склопи
очи, jа ипак идем на починак задовољан.“ 

Анкица Барбир-Младиновић

Извор: СЛОБОДНА ЕВРОПА

 

Везане виjести:

Милан Левар убиjен jер му Загреб ниjе дао заштиту

ВЕРИТАС: Саопштење поводом ликвидациjе Госпићких Срба у jесен 1991. године

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: