Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Хрватски усташки Зрињ, на Банији, право је место за споменик Алојзију Степинцу

Датум објаве: уторак, 24 априла, 2018
Објављено у Јастребарско
Величина слова: A- A+

Недавно су поједини медији објавили вест да Хрватска католичка црква открива, 8. маја, споменике свом некадашњем надбискупу, Алојзију Степинцу, који је после Другог светског рата на суђењу у Загребу осуђен за злочине које су Католичка црква и он, њен поглавар, починили над Србима, Јеврејима, Ромима и Хрватима антифашистима у том рату. Један би споменик требало да буде откривен у Сиску, а други у Зрињу (Зрину), на Банији.

Споменици Степинцу подижу се поводом 120 година од његовог рођења, а у Зрињу повод је, како Хрватска католичка црква саопштава, 75. годишњица страдања становника Зриња у Другом светском рату од партизана и Срба који су га спалили.

Овде нећемо причати о самом Степинцу, о коме је у последње две-три године много писано. И то првенствено поводом предлога да га се у Ватикану прогласи свецем. Нећемо причати ни о дечјем логору у Сиску, у коме је страдало близу 3.000 српске деце са Козаре и из Поткозарја, а Степинац ће у наручју, на споменику, држати двоје дечице као израз његове бриге за ту децу. Челници и свештеници Католичка цркве, која подиже ове споменике, а међу њима посебно они који су доследни у величању и промовисању фашистичког усташтва у данашњој Хрватској, преименовали су тај страшни логор у „прихватилиште за дјецу“. А до назива „одмаралиште за дјецу“ само је један корак.

Страшно! И то у држави која је чланица Европске уније, а која, та иста Европска унија о том и таквом фашизму ћути.

Не, нећемо о Степинцу, иако се не може говорити о геноциду који су починили Хрвати у својој Независној Држави Хрватској (НДХ) над Србима, првенствено над њима, затим, рекосмо, над Јеврејима, Ромима и Хрватима антифашистима, а да се не говори и о њему и његовој улози у стварању и крволочном постојању те фашистичке хрватске државе.

Овде ћемо нешто више о Зрињу. О том малом селу на Банији, испод обронака Шамарице, у некадашњем срезу Двор на Уни, у општини Јаворањ, а данас општини Двор на Уни. Селу које је било окружено српским селима и засеоцима: Шамарички Брђани, Горичка, Зрињска Драга, Вукелићи, Рогуље, Лотине, Дабићи, Грабовица, Швракарица, Ораовица, Шегестин, Шаканлије и другима.

Све до почетка рата и успоставе НДХ, 10. априла 1941. године, Срби и Хрвати су на том подручју живели мирно: чували заједно стоку, ишли на прела, једни другима на кућне свечаности, кумовали једни другима, деца им ишла заједно у школе… А онда су се Хрвати преко ноћи преобратили. Мада су неки и раније били ватрени франковци и припадници тајног усташког покрета. У свему томе водећу улогу имала је Католичка црква у том месту, али и у другим местима дворског среза са већинским или са чистим хрватским становништвом.

Прве усташе у Зрињу, с положеном заклетвом поглавнику Анти Павелићу, према писању Љубана Ђурића (прилог Зашто је расељен и уништен Зрињ, Љетопис Српског културног друштва „Просвјета“ Загреб, за 2013), рођеног у селу Гаге, у бившем дворском срезу, борца и руководиоца у партизанским једницама од 1941, партизанског публицисте, аутора више књига и радова, били су: Фрањо-Франц Јаковац и његова жена Анка Јаковац, затим Матија Фекетић, Мартин Корманош, Мавра Јозић, Јуре Стипетић, Мартин Мараковић, Ловро Икић, Фрањо Јукић, Перо-Перак Јукић, Јерко Лабудовић, Анте Бабић, Станко Бабић, Мијо Бабић, Иван Бабић и тако даље, све до броја 142, колико их је било на списку с властитим потписом. Списак је послат у Загреб, лично поглавнику Анти Павелићу. Једини носилац Партизанске споменице 1941. године из Зриња био је Иво Бабић, који је радио у Сиску, а живео у Комареву, селу недало Сиска. Још их се неколико прикључило партизанима, али од 1943. и 1944. године. А једина хрватска жртва тих усташа био је Миле Бабић, сеоски обућар, који се супротставио њиховом терору.

И кренуше усташе, зрињски Хрвати, предвођени тек именованим усташким логорником за подручје среза Двор, Антуном Ђурићем, иначе дотадашњим жупником у селу Дивуши (такође дворски срез). О злоделима жупника, односно логорника Ђурића пише и др Виктор Новак у својој капиталној књизи Magnum crimen, Пола вијека клерикализма у Хрватској (књига је о злоделима Хрватске католичке цркве и њеног свештенства, међу којима су многи били најкрволочнији зликовци, све са знањем Алојзија Степинца).

Па да кренемо кроз прилог Љубана Ђурића о злоделима зрињских усташа, према сведочењима преживелих Срба и других сведока:

– … Михајло Медаковић – Сељко, о стању попа Бранка Вигњевића, кога су зрињске усташе ухапсиле, испребијале и спровеле, са другим Србима, у Двор на Уни, где се мучење наставило: „… 15. јуна отишао сам попу Бранку Вигњевићу у село Шамаричке Брђане да уговорим вјенчање. Нашао сам га у башчи, лежао је до пола гол, сав у модрицама и каже да су га тукле зрињске усташе, чупале му бркове, браду…“

– Православном свештенику Стојану Медићу одрезали су, за почетак, све прсте на рукама, а његовом презимењаку Савану (Медић), одсекли обе ноге. Потом је остављен да умре…

– Зрињске усташе учествују, од 25. до 27. јула 1941, у масовном усташком злочину у Банском Грабовцу, а почетком аувгуста, са усташама из Унчана, Дивуше и Куљана, учествују у хапшењу 26 Срба у Волињи, а више од 70 људи, жена и деце, почетком августа 1941, из Доњих Куљана, прогласивши их Циганима. Око 280 људи жена и деце похватали су Зрињани и на десној обали Уне, у поткозарским селима Грдановац, Добрљин, Равнице, Водичево итд. и све их побили у војним објектима у Волињи, на левој обали Уне.

– Половином децембра 1941, упадају Зрињани у село Рогуље, хапсе 12 људи и девојке Рогуље, Ану и Боју. Николу Рогуљу, званог Сихтер, стављају на магарца за резање дрва и живог га с двије тестере режу. Девојке Ану и Боју свлаче до гола, Ану стављају на коња, а Боја води коња кроз село. У супротном правцу је обрнуто: Боја гола јаше, а Ана води коња. Затим су зрињске усташе девојкама прорезале груди и кроз њих протурили њихове сломљене руке. Обе су у мукама умрле.

– Крајем јануара 1942, око 200 зрињских усташа и усташа и села Струге (има података да је ту било усташа и из других хрватских села на Банији) упадају у село Шегестин, пале га и ту врше покољ 273 становника Шегестина и избеглица из села Драшковца и Ораовице. О томе пише у својој књизи За побједу Јожа Хорват, касније познати хрватски књижевник, који је те ратне године био политички комесар 2. батаљона „Милош Чавић“ Партизанског одреда Баније:

„… Било је то велико и богато село на Банији, а једног дана (29. јануара 1942. године – опаска) дођоше усташе из Зриња, попалише село и запалише све живо у њему. Стотину и осамдесет и седам лешева, раскрвављених од усташких ножева, лежало је смрзнуто на снијегу, а свуд око њих још су се димила згаришта њихових кућа. Пси и свиње растргаше им утробе, а птице искљувише очи и развукоше цријева. На раскршћу усред села лежало је у хрпи двадест и седмеро дјеце. У снијегу, неколико корака од њих, видјели су се још трагови стопала оног проклетог пушкомитраљеза и поред стопала просуте чахуре онога рафала, којим је то чудовиште побило ову дјечицу… Кад год се сјетим Шегестина, у мени се јавља стид и неумољив осјећај одговорности неискупљеног дуга…“

– „У кући Драгана Мијановића, такође у Шегестину“, настављамо причу из текста Љубана Ђурића, „затворили су и живе запалили више од 35 особа. Многу дјецу забијали су на бајонет и бацили у запаљене куће и стаје, бацали су убијене и у дубоке сеоске бунаре.“

– И све време зрињске усташе упадају у српска села и пале их, пале и пљачкају цркве, у чему се посебно истицао жупник и усташки логорник Антун Ђурић, убијају Србе или их одводе у Зрињ па их ту убијају или шаљу у неки од злогласних хрватских логора. У свим српским селима пљачкају и одвозе све што што је било вредније у кућама, одвозе жито, маст, месо, пољопривредно оруђе, ракију… одводе стоку… И све је то ишло у Зрињ. А у свему томе биле су веома активне и зрињске жене, које је предводила већ поменута Анка Јаковац.

Усташе славе над телима жртава у Доњој Градини

Зрињске усташе учествовале су у покољима и осталим зверствима у Глини, Банском Грабовцу, Бајић јамама код Костајнице, у офанзиви на Козару…

Уза сва зверства која су чиниле и починиле усташе из Зриња (ово је само делић наведених њихових крволочних злодела), као и усташе из осталих хрватских места на Банији, они су веома активно вршили и покрштавање православног српског становништва. У чему је такође жупник и логорник Антун Ђурић један од најактивнијих и најзлогласнијих.

А онда су команде банијских партизана предложиле и тражиле да се изврши напад (и раније је било покушаја) на то страшно и крволочно хрватско усташко гнездо, звано Зрињ.

Изнад Зриња налази стари и добро утврђени град, кула, коју су усташе опремиле, ту се утврдиле, до зуба наоружане. И 8. маја 1943. године одлучено је, а сутрадан, 9. маја, извршен је напад. Зрињ је освојен, а усташе разбијене. Да би касније, кад је борце 3. батаљона Партизанског одреда Баније, који је вршио претрес села, напале зрињске жене, Зрињ био испражњен.

Будући да нико од банијских партизанских и партијских руководилаца није донео а ни могао да донесе одлуку о нападу, као ни о исељавању Зрињана, штаб Унске оперативне групе (УОГ) Народноослободилачке војске (НОВ) Хрватске (командант Петар Клеут, политички комесар Ранко Митић) тражи одобрење од 4. корпуса НОВ и Партизанских одреда Југославије (командант Иван Гошњак, политички комесар Већеслав Хољевац) за освајање Зриња и обрачун са усташама. И штаб корпуса одобрава напад. Одлуку је пренео Већеслав Хољевац. Ова одлука, као и одлука да се уништи и испразни село Зрињ, нису могле бити ни донесене без сагласности и одобрења Главног штаба НОВ и ПО Хрватске, чији је командант био Иван Рукавина, а политички комесар Владимир Бакарић.

Дакле, није истина да Александар Вучић, председник Србије, „лаже“ кад је говорио о злочинима хрватских усташа на подручју Сиска и Двора на Уни. Из овог текста видљиво је ко лаже лаже. Хрватска католичка црква сигурно је да не говори истину кад прича да су Зрињ напали и уништили партизани и Срби. А то, пре свих, говоре Владо Кошић, сисачки бискуп, веома познати поборник усташтва, и Марко Цвиткушић, генерални викар Сисачке бискупије. Никад они ни било ко из Католичке цркве не помињу све оно што се догодило догодило у Зрињу, око њега и вези с њим до септембра 1943. године. И не помињу ко је одобрио и издао наређење да се уклони то страшно усташко гнездо. Не помињу Ивана Гошњака, Већеслава Хољевца, Ивана Рукавину и Владимира Бакарића. Не помињу их, јер они нису Срби. То Кошић и Цвиткушић веома добро знају. А међу партизанима који су овојили Зрињ и ослободили српски народ тог дела Баније од тих злогласних злочинаца било је највише Срба, али и Хрвата и муслимана. То је истина.

Много је литературе написано о злоделима зрињских усташа. Много је аутора, директних учесника и сведока у томе и о томе писало и сведочило.

И после свега, Алојзију Степинцу заиста је место, између осталих места, и у Зрињу. Ту је бар свој међу својима.

Аутор: И. Б.

Извор: Интермагазин

Везане вијести:

Славе Степинца на месту покоља!

Споменици Степинцу – доказ да усташка идеологија живи

Степинац добија други споменик у Хрватској




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top