Хрватски напади на ЈНА 1991. године

У септембру 1991. године, хрватске паравојне снаге и наоружани цивили напали су касарне и остале објекте Југословенске народне армије стациониране у Хрватској. Најжешћи напад је уследио након што су из јединица ЈНА отпуштени војници најобученије септембарске генерације војника и морнара на одслужењу војног рока.

Хрватска власт је већ 27. 12 .1990. године направила план напада на објекте ЈНА, под називом „Заробити војарне”. Операционализација тог плана предвиђала је оружане нападе на касарне са већ спремних 60.000 наоружаних и обучених људи уз пропагандно доказивање свету да је Хрватска нападнута, како би Хрвати добили морално и политичко оправдање и подршку за оружану сецесију. У плану је процењено да ће сва борбена техника ЈНА у Хрватској за два дана пасти у руке хрватским снагама. Хрватски планери су проценили да ЈНА у Србији није у стању да за три месеца спроведе мобилизацију и тако помогне јединицама у Хрватској.

Крајем осамдесетих и деведесетих година прошлог века ЈНА је у Хрватској имала око 15.000 људи који су живели и радили мирнодопским животом. У Петој војној области војнички састав је био: Албанаца 30 одсто, Хрвата 25 одсто, Словенаца 12 одсто, Срба 18 одсто а официрски састав је био више од 50 одсто несрпске националности.

У Југославенској ратној морнарици 60 одсто састава било је хрватске националности. ЈНА је доживела судбину Војске Краљевине Југославије из 1941. године. Скоро у истим местима и на сличан начин нападнуте су касарне, а заробљени официри, па чак и чланови њихових породица, били су изложени страшним тортурама и ликвидацијама. Све је урађено према познатим смерницама хрватског „министра смрти”, генерала Мартина Шпегеља.

Познати су такви случајеви у Бјеловару, Сплиту, Карловцу, Госпићу, Оточцу, итд.

Команде, јединице и установе ЈНА нашле су се у неповољној и скоро безизлазној ситуацији. Суочени са дезертерством у властитим редовима, острашћеним нападом својих некадашњих колега и припадника некадашњег резервног састава, били су принуђени да са веома малим расположивим војничким саставом одбране своје животе, сачувају борбену технику и изнад свега да сачувају војничку част.

Народни херој мајор Милан Тепић је ушао у војничку и српску легенду а многи официри и подофицири су направили праве подвиге. Јунаци тог прљавог рата су свакако војници ЈНА на одслужењу војног рока. Слушајући своје старешине и своју људску савест дали су огроман допринос одбрани војних објеката. Неки од тих младића су у тим подмуклим нападима и неравноправној борби изгубили живот.

Тај хрватски напад на касарне ЈНА у Хрватској и свету означен је као „великосрпска агресија”. Та подвала и даље траје. Официри ЈНА који су дезертирали или предали своје јединице хрватским снагама, у међувремену су постали хероји бранитељи од „великосрпске агресије”.

Тешко је разумети њихову мржњу и намеру да убијају своје дојучерашње другове и своје до јуче потчињене војнике, који су им преко ноћи постали мрски агресори и четници.

Подвизи припадника ЈНА, слабости у командовању, изостанак одлучности политичара, издаје, несналажења, кукавичлуци, дезертерства и ратни злочини над припадницима ЈНА, остали су у сенци ратних догађања на простору бивше Југославије током деведесетих година.

ЈНА је за кратко надживела своју државу Југославију, која је одавно била осуђена на пропаст. Лажни мит о ЈНА као четвртој оружаној сили у Европи послужио је Хрватима и осталим непријатељима ЈНА да убеде свој народ о великој снази „великосрпског агресора”, којег треба уништити.

Можда је ЈНА по броју оружја и оруђа у складиштима и била четврта сила у Европи, али по броју бораца који су били спремни да узму то оружје у руке и бране Југославију, била је свакако на зачељу листе снага европских војних сила.

Република Србија се и даље оптужује за оружану агресију на Хрватску. Нико се више не пита, како је то Србија извршила агресију на Хрватску са југославенском војском састављеном од већинског несрпског војничког састава, која је у Хрватској била стационирана од 1945. године.

Ђорђе Пражић,
Нови Београд