Хрватске хетеротопије на балканском везу

Политички моментум у Хрватској обележен је дифузном структуром моћи. Хрватска стоји у напетом односу са властитом географијом, што је основни разлог њене недоследне политике у региону, сматра Милорад Пуповац, водећи српски политичар у Хрватској. Једна од последица таквог стања је рађање атмосфере страха, каже Порфирије, митрополит загребачко-љубљански.

Најбољи пример из праксе, у коме се сликовито преламају и дифузна политика моћи на националном нивоу, и безимена атмосфера нелагоде, јесте афера око спомен-плоче са усташким поздравом „За дом спремни“, постављена у Јасеновцу као меморијал за погинуле припаднике ХОС-а.

ХОС (Хрватске одбрамбене снаге), парамилитарна организација створена почетком 1991. и интегрисана у хрватску војску у децембру исте године, у читавој својој симболици, наступу и деловању експлицитно негује традицију усташког покрета Анте Павелића.

„Хосовци“ сами кажу да су усташе. Зашто се онда љуте и вређају кад им други кажу да су усташе? И зашто влада ту ситуацију претвара у нерешиви правни конундрум, као да је потребно променити читав позитивни правни систем не би ли се једна табла с усташким поздравом скинула с јавног места, још к томе двоструко оптерећног (угао српске куће у близини усташког логора). Та логички врло једноставна рачуница доследно је изведена у тексту Зденка Дуке „Нису се сви борили за демократску Хрватску“ (Нови лист, 30.8.2017.).

Али Пленковићева влада не може чак ни то, већ сазива комисију труста мозгова, не би ли тако смогла снаге да донесе закон о добром укусу и евентуално на тој основи избрише компромитовани поздрав и хералдику, те Хосовцима остави само лангобардски крст-плетер за утеху.

Како се Пленковић спотакнуо на (меморијалној) плочици у туђем купатилу

Породица Пуповац нас прима у госте касне августовске вечери, у перголи од винове лозе у врту невелике куће изнад Ксавера. Топло је, али се спрема олуја. Овако, или онако, олуја испада српска судбина у Хрватској, чак и кад само прекине мени од гриловане туне, а не историјску егзистенцију од седам векова!

Домаћин касни, јер се враћа са интервјуа о даљој судбини ХОС-овске плоче у Јасеновцу. Милорад Пуповац, парламентарац Самосталне демократске српске странке (СДСС) и председник Српског народног већа, проминентно име танушне групе која одржава на животу Пленковићеву владу (77 према 74 у парлементарном сазиву од 151) са том је темом ових дана присутан у сваком дому и на сваком екрану.

Ако три СДСС-ова заступника ускрате подршку влади, или било ко други у саборском блоку од 16 мањинских и независних, егзекутива пада и Хрватска улази у нове превремене изборе после прошлих превремених избора.

Хрватска је на путу да постане хронично превремена држава, коју држи само историјска воља „поспремљеног дома“, а не модерна демократска свест. Како да се у тој ситуацији постави политички лидер Срба у Хрватској?

Прагматично и практично, Пуповчева је имплицитна девиза последњих годину и нешто. Први пут је то извео под Санадером, када се у неким осетљивим питањима сврстао уз ХДЗ-ову владу, а не уз своју духовну домовину, опозицију. Сада то систематски понавља под Пленковићем. Хрватске грађанске снаге, либерално оријентисани појединци, доживљавају стога Пуповца као „колаборатера“ с десно-националистичким сектором, оним који још од Туђмана гуши и дави такозвану „другу Хрватску“ (термин из друге половине деведесетих), ону снагу која би по рефлексу, да јој се допусти, градила европску и отворену државу.

„Пуповац издајник“ је омиљена тема хрватске грађанске опозиције, која занемарује чињеницу да су они издали њега пре него што је он издао њих. Све интервенције Пуповца-политичара још се само врте око тога како побољшати економски и правни статус српске мањине, а не како Хрватску из номиналне демократије превести у праву.

У том смислу, претпостављам, Пуповац јесте „издајник“. Тачније би међутим било рећи да Пуповчеви политички приоритети ужасавају хрватске либералне грађанске снаге, јер нема бољег доказа њиховог историјског пораза, него кад ти главни Србин пактира с руралним рођачким ХДЗ-ом. Кад Срби подупиру ХДЗ-овску владу, то значи да су дигли руке од представе о реалном постојању неке битно другачије хрватске државе од ове, те да би њу још једино могао призвати у живот драги бог или срећан сплет околности, али не енергија хрватског политичког бића.

То је теорија. У пракси, случај са ХОС-овом таблом у Јасеновцу могао би у тренутку срушити прагматичну подршаку српских или италијанских заступника Пленковићу.

Хрватска на Балкану, Балкан у Србији

Да ли се Пленковић боји властите деснице, да ли су Срби из Хрватске, избегли или остали, главни фактор који стоји на путу политичког приближавања Београда и Загреба? Оба питања Пуповац доживљава као другоразредна, изведена, и само га учтивост спречава да ми каже, мислио сам да си паметнија!

Оба излазе из ширег, по ефектима далекосежнијег комплекса – из хрватске фаталне неодлучности да одговори на питање где је, у којој мери користи географију као изговор за историју и замену за будућност.

Из тога је могућ закључак како се Хрватска лоше осећа у својој балканској кожи. Она се стиди што је на Балкану, а истовремено поноси неописивом лепотом својих предела. Хрватској је нелагодна њена географија, али се диви својој топографији. Она не би да буде ту где јесте, али нема где да оде и понесе јадранску обалу. Хрватска верује да посебно одвратан тип ратова долази од тога што те судбина бацила на Балкан, а не због тога што људи воде лошу политику. Неки психолог великих група би се можда усудио да развије теорију како су усташе убијајући Србе у ствари убијале Балкан у њима и у себи.

Хрватска не би да буде ту где је и Србија. Ако склопи (ментални) мир са Србијом, Хрватска улази у рат с географијом. Ако се (ментално) помири са географијом, улази у рат са Србијом. Загреб би се договорио са Београдом лако и о низу питања, кад би мислио да мора; а мислио би да мора, кад би прихватио чињеницу да га географија приморава на концилијантност.

Политички мементум у Хрватској је непрозирно ткиво – центри моћи су размрвљени и дифузни; простор политичких одлука препуштен појединцима који се усуде да га узурпирају; католичка црква у Хрватској се у пузајућој клерикалној револуцији прогласила врховним арбитром друштвеног развоја; ХДЗ је разбијен у клубове а води га „човек који није ХДЗ“; рат је прошао, али се сваки дан пет пута за редом у сваком селу и засеоку полажу венци и славе „обљетнице домовинског рата“ у реалном времену и то онда до детаља емитује у централним информативним емисијама.

Било би лакше кад би Србија имала где да оде да Хрватску учини срећнијом земљом, али ни она нема где, и она као и хрватски брод лежи на балканском везу. Осим у Европу, а и тамо је већ Хрватска, спремна на нову идентификацијску инстант-кризу, истог тренутка кад у Унију уђе и Србија.

Укратко: Хрватска је са Србијом склопила неопростиви мир. Себи не може да га опрости.

Како се Хрватска с годишњег одмора вратила у интерегнум

Кад се од западног краја Илице скрене десно у брдо ка Светом Духу, па прође болница Кајфеш, долази се до новог и великог комплекса Српског духовног центра, заједно са гимназијом (80 деце годишње) и митрополитовим станом.

Као што се из имена види, све је у том делу града „духовно“, од адресе до адресе ту се лечи тело и негује дух, чак и вртови приватних кућа више личе на библијске алегорије него на окућнице отменог предграђа.

Митрополит Порфирије нас прима у пространом радном кабинету, намештеном класичним бидермајером, са намерним стилским недоследностима које мешају старо и ново, традиционално и хипер модерно, скучено и пространо, барокно и апстрактно, све док се посетилац не навикне на естетски ефекат позлаћених икона у белим архитектонским кубусима.

Када је направљен, Центар је требало да буде снажан подстицај Србима да остану у Хрватској.

У обрнутом ефекту, он као да је олакшао исељавање. „Половина деце која завршава Српску гимназију ће отићи у иностранство, њихови родитељи су већ тамо. Од преосталих, половина ће се иселити за Србију“, каже митрополит. Иронично гледано, тиме што финансирају школу, Србија, СПЦ и Хрватска олакшавају тихи егзодус.

Да ли то Срби прелако одлазе из Хрватске?

Одговор митрополита Порфирија на то питање је имплицитно потврдан, уз бројна пратећа „али“ ограничења.

Митрополит: „У Хрватској је на делу атмосфера за коју не могу да одгонетнем ко је креира и како је креира, а због које наши људи стичу утисак да нису добродошли. Тешко је рећи колико је то субјективни осећај, а колико реална ситуација. Та је атмосфера некад интензивнија, некад се повлачи, али онда кад делује, производи код Срба доживљај страног елемента.“

Невероватно је до које мере и Пуповац и Порфирије, независно један од другог, постављају исту друштвену дијагнозу: Политичар говори о „дифузној структури моћи у којој је тешко рећи ко доноси стратешке политичке одлуке“; митрополит о дифузној атмосфери страха „за коју је тешко рећи ко је креира и како“. И један и други, без да је директно спомену, описују ситуацију интерегнума, хаоса међувласти.

Да ли је то Хрватска у интерегнуму? Земља несигурне географије и слабе политике, у којој се још само католички клерикализам осећа добро?

Митрополит Порфирије: Чекајући „пукотину“ с потенцијалом

Неко ће рећи, Милорад Пуповац и Порфирије Перић су намерно неодређени, два политичара као из дефиниције, разликују се само у томе што један има доказани осећај за женску лепоту, а други носи монашку мантију.

Ствар је у томе да они уопште нису неодређени. Јасно је да синхроно раде за останак Срба у Хрватској и да их данас, деценијама након „Бљеска“ и „Олује“ обојицу фрустрирају, чак и иритирају даља исељавања. Да, овде је тешко, па шта? Колико је лакше негде другде, у Србији, Босни, Аустрији или Немачкој?

Није ли време да и Срби одлуче да ли је ово њихова земља, једнако као што Хрвати морају да одлуче да ли је Балкан њихов кутак на земљи?

Као човек вере, митрополит то каже још конкретније: „Господ је рекао, блажени сте кад вас гоне“. Политичар у њему би рекао, стисни зубе и бори се да останеш, а не да одеш.

„Шта треба да учини друштво, то не могу да одгонетнем“, изјављује митрополит, али онда даје низ квалификација које доказују да је итекако близу тога да према политици и друштву формулише низ захтева и предлога.

Најпре, треба наћи меру подршке матичне државе Србије, која би требало да има визију српског националног бића у крилу хрватске нације, визију која би се остваривала мимо односа Београда и Загреба, њихових узлазних и силазних путања, свађа и мирења.

Даље, потребно је наћи минимум заједништва код овдашње српске заједнице и спојити га са минимумом воље са стране Хрватске и минимумом бриге са стране Србије; нешто као оперативни минимум.

Треће, кључна је улога „еминентних мањина“, како каже Порфирије, мислећи при томе на истакнуте појединце из културних елита Србије и Хрватске. Оне у Хрватској би требало да дају знак да препознају и одбацују механизам „неговане нетрпељивости“ према српском елементу. Оне у Србији би морале да препознају и избегну замку нервозне реакције да се „зна ко су Хрвати, они су увек били такви!“ Србима у Хрватској треба помоћ да остану, а не да оду.

И четврто, приоритет Србије би требала да буде што јача економија; све друго би се онда решавало само по себи.

„Хтео бих да чујем шта може, а не више како ништа не може“, каже митрополит Порфирије, описујући ситуацију у визуелној метафори „пукотина“ с потенцијалом добра, које повремено бљесну у депресивном монолиту српско-хрватских односа.

Све је код првог човека СПЦ у Хрватској одмерено и избалансирано, речи, собе и куће. На одласку поглед пада на стилизовани „кампанил“, торањ-звоник у комплексу Центра. Он је типичан примерак постмодерне Алдо-Роси архитектуре, осим што на страни окренутој граду стоји христограм χρ, исти онај под којим је Константин Велики према легенди победио у бици на Милвинском мосту 312. године.

Старо и ново, традиционално и модерно. Српска православна црква је коначно нашла пут у модерно доба.

Аутор: ВЕСНА КНЕЖЕВИЋ, ДОПИСНИЦА РТС-А ИЗ БЕЧА

Извор: РТС

Везане вијести:

Пет кључних питања за Србе у Хрватској данас

„Само један позив из Загреба уклонио би усташку плочу из Јасеновца“

У ХРВАТСКОЈ ВРИ због „За дом спремни“, покренута лавина

„У чему је разлика између ‘Зиг Хајл’ и ‘За дом спремни’?“

Потврђено: Плоча са усташким поздравом остаје у Jасеновцу