Посљедњи испраћај

Стигосмо на претпосљедњу станицу! Вријеме је заустављено. На свјеже асфалтираном перону одзвања бат корака прошлости. Угланцане чизме прате увјежбани корак одавно усаглашене Хрватске политике.

Пише: Никола Кобац

Празнина притиска, путника мало, пролазника још мање. Раскош тек отишлог католичког Божића и новогодишње ноћи прекривен је многим тајнама.

Спроводник влакова, држећи под мишком металну таблицу, наслоњен на сјену перонске расвјете, ишчекује долазак композиције. Ни мало није забринут. Уобичајен је то поступак за све доласке и одласке. Истина, начуо је да овај воз/влак има посебну тежину и дужину – свечан је. Најављује крај необичном догађају.

Ходајући праволинијски напријед, па мало назад чека човјек да му се на видику (У)каже модерна локомотива (У)мивена старом „славом“. Одмакао се пола метра од перона број 1 и чврсто гази уходаном стазом. Води рачуна да не засмета постројеној почасној сатнији Предсједничке гарде која малоприје сиђе са Горњег града на Главн(У) Жељезничк(У) станиц(У) Загреб. Одмах иза ове „Банске страже“, мало лијево, леђима окренути колодворским зидовима постројен је „Одбор за Дочек и Испраћај“.

Први у реду је човјек изразито коштуњав, упалог лица у беспријекорно утегнутом одјелу и дугом капуту. То је Предсједник Одбора. Тик до њега је доскорашњи незамјенљиви Србин, доста крупнији, помоћник за питања сигурности (безбједности) Срба у Хрватској.

До њега је лице укочена погледа, усплахирено… Дјелује да је Он једини преживио уличне борбе у насељу Петрова Гора 1991. године, у Вуковару. Међу њима је још један „познатији“ Србин из Хрватске. Разочарао се „блиставом“ побједом Хрватске војске у операцији „Олуја“ 1995. године па је због тога промијенио вјеру и нацију.

Презива се Хрбин. Човјек је напустио католичанство и хрватство и дошао да помогне Србима. Узео вјеру православну и нацију Српску. Остали, наврат нанос прикупљени, шаролико обучени и у врсту (У)бачени стигли су из удружења „Српски Познати Врач“ (СПВ). Нису вриједни посебног помена. Важно је да су на броју и да су сви крајеви Хрватске, са некадашњом српском већином заступљени. То је правда – „правда“ на е(У)ропски начин.

Посложени окомито на жељезничку пругу, на оној страни перона, према згради Хрватске поште – свештеници Надбискупије загребачке. Њихове црне униформе, молитвеник и криж у руци и око врата, најављују „мису задушницу“ или посљедње опијело. Само се чека почетак молитве за помоћ на посљедњем путовању у Чистилиште.

Разумљиво, Света Црква увијек је била са Хрватским народом у добру и злу, у злочину и казни, у зими и љети.
Парламентарни Избори за 2029. годину, за Сабор Републике Хрватске су завршени. Срамежљиве слутње, које ми сан најави пред много година се остварују. Од две „десне“ Хрватске побиједила је она у средини – најдеснија. – Странка Чистих Рачуна. Неочекивано, али не и изненађујуће придружила се она до скора владајућој Странки Старих Опасних Намјера. Заједно су у помоћ позвали, а кога би другог него исељеништво.

Из оних држава у којима су се пред правдом 1945. сакрили ђедови и очеви Гојкове, Фрањине, Антине, Јурине – усташке Хрватске… Спасилац, у виду Премијера је стигао. (У)з несебичну помоћ Предсједнице, баш крајем прошле године преузео је празан брод Владе Републике Хрватске. Ускоро ће га попунити по препорукама Савјетника и притајеним експертима „демократама“.

И оним из реда српскога народа.

Оптерећен доларима и цифрама, није му замјерити, тешко говори Нови Хрватски језик. Замуцкује али обећава! Терет трговања мандатима, „птицама прелетјелицама“, погађањима са до јуче анонимусима у политичком животу Хрватске успјешно је савладан, надјачан. Како обично бива, а народна пословица каже „очисти своје двориште прије него се надвириш у туђе“ – Нови Шеф обећа Вођи чишћење. Најједноставније је кренути од Срба у Хрватској, а за почетак мало причепити трагове ћириличног писма. Коначно, увијек је Хрватска у свим промјенама са те позиције полазила што је, морам признати умиривало свеколику Хрватску јавност.

Кредитна задужења Републике ће доћи касније на ред, она се не могу ни запалити, ни протјерати, ни опрати, она се морају ВРАТИТИ за разлику од отетих станова и имовине Срба.

И напокон, без најаве, из правца Карловца појави се „угланцана“ локомотива са десетак вагона. Украшена црвено бијелим коцкицама више личи на покретну службену заставу тек одрасле Републике него на неко озбиљно превозно средство. Звиждук и цвиљење кочница обећа заустављање ове љепотице.

У позадини, неких 50-ак метара од „Влака са возним редом“, који касни безмало 90 година, на истоварно – утоварној рампи теретног колодвора – оркестар. Састав одјевен у црвено – бијелу – плаву униформу разбија сивило бетона. Све је у тону, и све одудара од уобичајеног амбијента.

Плански прикупљени и пробрани Цигани „наоружани“ трубама, бубњевима, лименим удараљкама и једном виолином сврстани у полукруг, чим се композиција заустави засвираше „Тамо далеко“. Зајеца и сузу пусти велика колодворска ура. Казаљке се поклопише и стадоше. Не разумије вријеме коме се времену и људима свира. Зашто се Загреб весели. Посљедњи пут се то овдје чуло далеке 1918. године.

Затим се проломи пјесма: „Черге покрај њега иду, празна душа јеца…“

Официјални спикер замоли „путнике“ да на кратко напусте „жељезничко прометало“ најављујући свечаност.

Полагано и сасвим мирно, и сва одједном отварају се врата вагона. Излазе остарјели грађани Хрватска, Далматинци, Личани, Кордунаши, Бановци… Не зна се ко од њих има више година. Да ли жене завезаних црних марама, у црнину обучене, или посрнули мушкарци што једва ногом у тромом кораку додирнуше асфалтну крпу загребачког перона. Без гурања, неоптерећени пртљагом и стварима што обично прати свако путовање, стају у ред лицем окренути станичној згради и „Одбору за обиљежавање Несреће“. Сви су као један а један је као сви они заједно. Испред њих је свечани строј Гарде у одорама које су се носиле у неком од прошлих вјекова. Постројена озбиљна и младалачка лица лијепо изгледају. Застава спуштена на пола копља између два укочена редарственика (оних који чувају ред) читав догађај уозбиљује.

Из позадине службеници жељезнице на брзину догураше говорницу и разглас у боји Хрватске заставе. На говорници, са три стране грб Републике покрио једно сјећање. Простријеше црвени тепих до Предсједника. Лаганим кораком, као да иде сјена а не човјек, примаче се говорници. Поглед баци на ТВ камере, микрофон и путнике, није их више од стотињак, поздрави Хрватску заставу и прозбори:

– Грађани Хрватске, сународници моји, данас присуствујете узвишеном демократском догађају. Ви сте свједоци како у скромним финанцијским могућностима Република Хрватска може, жели и хоће да вам помогне у избору новог Огњишта. Ви сте свједоци цивилизацијског домета Европе и овај догађај Европа никада неће заборавити, напротив… остаће ово уписано у аналима Е(У)ропске демокрације…

Из реда постројеног народа неком се чичи оте` глас „цркла да Бог да…“. Али Предсједник сабрано настави:

– Ваш одлазак заправо и није Ваш одлазак. То ћете разумјети када умрете, а брзо ћете умријети. Само зато јер путујете у стољеће из којега сте дошли да би за којих сто година опет оживјели. Морате бити јаки. Ми који остајемо знамо како ћемо се борити за права националних мањина у Хрватској, права Срба који су овдје некада живјели. Овдје је данас политика на сцени. Није она за све, разумијте ме. Поносите се јер сте посљедњи.

Опет неко полугласно провали: „Ј… ти политику, ђе је моја кућа?“ На час се ускомешаше „сретни грађани“, грађани са пута у прошло вријеме.

Тренутак мучења, ненадано, не планирано прекину Оркестар и загуди пјесму Шабана Бајрамовића: „Гељам даде“ или „Проклета је Америка и злато што сја.“

О Боже, боже…

Расплака се тужни народ, јецај све један од другог јачи, гласнији, тужнији.

Насумице потрчаше у влак не гледајући гдје су врата на која су изашли. Корак одједном ослобођен терета година полети у мир купеа, у посљедњи ћошак мртвачког сандука који путује…

(Наставиће се…)

Посљедњи испраћај (2)

Везане вијести:

Никола Кобац: Бесједа пријатељима о мојој књизи

Никола Кобац: Крвава и пуста је ово земља

Књига „(Х)историја осушене збиље“ представљена у Бањалуци