Хрвати у светлу словеначке истине

Након распада аустроугарске монархиjе, Хрвати су се на брзину организовали и Међумурjе убрзо прогласили за своjе. Штавише, убрзо jе одређена политичка фракциjа почела да се заузима за одцепљење од Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и за повезивање са Мађарском и за заjеднички савез са Италиjом. У Краљевини Југославиjи се ово размишљање касниjе манифестовало убиством краља Александра 9. октобра 1934. у Марсеjу, коjе су уз помоћ Италиjана организовали хрватски усташе.
У вези са другим светским ратом, никако се не може превидети чињеница, да су Хрвати одмах након напада 6. априла 1941. и капитулациjе Краљевине Југославиjе већ 10. априла прогласили НДХ, скоро одмах затим приступили нацифашистичкоj коалициjи и тако са министром иностраних послова немачког раjха Рибентропом (Отто вон Риббентроп) завршили започету операциjу. Већ 26. августа 1939. су прогласили Бановину Хрватску, коjа jе српским и босанским териториjама одузела срезове Дубровник, Шид, Илок, Брчко, Градачац, Дервенту, Травник и Фоjницу, прикључила их своjоj териториjи и ствар довршила са настанком нацистичке државне творевине, за коjу jе некадашњи председник Туђман изjавио, да jе претходница данашње Хрватске.
Одмах након прекраjања словеначке териториjе, Хрватска jе такође узела своj део крвавога плена, у хрватским логорима смрти изгинуо jе немали броj Словенаца. У наjвећем кољачком проjекту усташа, како су назвали логор Јасеновац, усмртили су и осамдесет свештеника из Штаjерске.
Након другог светског рата хрватска власт се на брзину преокренула и заборавила, да jе била до задњега дана на страни нациста и да jу jе само велика жеља Јосипа Броза – Тита за великом државом, коjу су му савезници и омогућили, спасла од денацификациjе, коjа ни до данас ниjе извршена. Одмах су наставили акциjе, започете на заседању ЗАВНОХ-а 1944. године, и припоjили си Истру, разуме се, уз другарско одобравање словеначких партиjаца. Један од већих обмањуjућих приказа демографског стања Истре онога времена jе сигурно књига Цадастре натионал дел’Истрие (Накладни завод Хрватске, Сушак, 1946), у коjоj су аутори по правилу све Истране, чиjе се презиме завршавало на -ић или ич, прогласили за Хрвате. Штета што су међу одобраваоцима били и Фран Рамовш и Лаво Чермељ, за неке велики Словенци.
Још jедан рачун чека на измирење. То jе убиство 37 Словенаца у Штригови, коjе су хрватске власти побиле одмах након рата, jер су тврдили да jе то словеначка земља. И били су у праву! Још се мање зна о депортациjи приближно 3000 Словенаца из Риjеке на Голи оток, где, међутим, нису доспели, jер нису дисали по хрватски и знали су оне коjи су на брзину променили униформе.
Такође, касниjе позивање и прича о некаквим авноjским закључцима су бесмислени, jер на другом заседању Авноjа у Јаjцу ниjе било разговора о границама унутар нове Југославиjе. И да упозорим на jош jедну истину: током другог светског рата, као ни пре њега, Истра ниjе спадала у jугословенски оквир, а камоли у хрватски. Чак jе ни Хитлер после капитулациjе Италиjе 9. септембра 1943. ниjе прикључио држави своjега савезника Анте Павелића.
Ако се осврнемо на наш рат за самосталност, не можемо превидети чињеницу, да су у нападу на Словениjу управо хрватске власти дозволиле да наша jедва рођена држава буде нападнута са њихове териториjе, из њихових касарни, са њихових аеродрома. Самосталност су прогласили истог дана као и ми и били су дакле према међународном воjном праву агресори, иако су jединице биле део Југословенске народне армиjе. Према међународном праву, агресор jе и она држава, коjа своjу териториjу препусти туђоj сили за напад на трећу државу. А то се овде десило. Пошто то jош ниjе било довољно, нашим jединицама териториjалне одбране и полициjе намерно су послали погрешне податке о смеру напредовања jединица ЈНА. Људе коjи су у Загребу хтели да спрече излазак тенковских jединица из касарни, растерала jе хрватска власт. Тада jе наредила да се уклоне све мине, тако да су тенкови према Словениjи имали слободан пут.
Нажалост, неки наши аутономаши су тада били непажљиви, али пре свега, тада jе jош увек на нашоj страни било превише присталица jугословенства, коjи нису реаговали на информациjу немачке обавештаjне службе, да jе генерал Чад у Риjеци спреман да се преда словеначкоj воjсци. У Риjеку нису послали оружане воjне jединице, а мене су након четвртог дана рата за осамостаљење ухапсили. Да тада ниjе било присталица некадшањега режима, макар би моjа jединица ишла на Риjеку, па би онда било шта би било. А сигурно би почетна позициjа за погађања, да добиjемо назад Истру, коjа никад у историjи ниjе била хрватска, била суштински другачиjа. А можда jе код свих заjедно преовладавало политичко мишљење о заjедничкоj конфедерациjи Словениjе и Хрватске, коjе jе све до посете хрватског председника Туђмана Словениjи, jош било живо. Разуме се да људи о томе ништа нису знали.
Можда се на то надовезала и незаитересованост за одржани референдум о припаjању матичноj домовини Словениjи, коjи jе одржан на Жумберку, на коjем су се само поштар и жупник изjаснили против припаjања Словениjи. Тако су тадашњи председник државе Кучан као и председник скупштине др. Бучар сву документациjу, коjу су прегледали, бацили с обjашњењем „а шта ћемо с том сиротињом“. Хрвати су план схватили проклето озбиљно и његовог главног поборника Дракулића и jош доста других због велеиздаjе на дуже време бацили у затвор. И то, упркос томе да jе свима било познато, да су границе унутар некадашње СФРЈ биле само административне – одредила их jе комунистичка партиjа, а ниjе било склапања никаквих републичких, међурепубличких, међудржавних или међународних споразума о разграничењима међу републикама.
Последица тога jе чињеница да су Хрвати поставили границу код Сечовља на левом брду Драгоње, а затим jе чак преместили на десно брдо, иако jе међурепубличка граница у некадашњоj држави СФРЈ била чак на врху брежуљка, код каменолома.
Након тога се само даље настављало. Хрвати су крали наjбоље смреке на Томшичевоj парцели у снежничким шумама, пред љутитим Словенцима па су их чак чували словеначки полицаjци. Агресивно су окупирали четири засеока уз Драгоњу, украли земљу код Хотизе, уз Муру, код Орможа… Министар унутрашњих послова био jе Игор Бавчар. А и истарске железнице су у доба Лоjзета Петерлеа прешле у хрватске руке.
Касниjе jе улогу дародавца слованачке териториjе преузео садашњи председник државе др. Јанез Дрновшек, коjи jе упркос усваjању декларациjе Државнога збора Републике Словениjе о целовитости пиранског залива његову, отприлике, половину понудио Хрватима. Хвала богу, да то нису усвоjили, макар и због превелике прождрљивости.
Свему овоме можемо наћи паралеле у књизи Псуњског.
На краjу краjева, шта бисмо могли очекивати од државе, чиjи политички врхови данас изнова заговараjу тезе о хрватском народу, коjе су биле званично исправне у доба усташке владавине? И шта бисмо могли очекивати од државе, коjа своjу државност темељи на никад постоjећоj нагодби, коjу желе приказати као договор са Угарском (Мађарском) о преузимању власти у своjе руке и коjу називаjу Пацта цонвента, за коjу лажу да jе била написана 1102. године, када jе целоj светскоj историjскоj jавности иначе познато, да се ради о фалсификату из 14. века.
Можемо jош штошта научити из ове књиге, као нпр. о сопственим грешкама и о сопственим издаjницима. Зато да грешке не бисмо понављали и да бисмо издаjнике лакше препознали. Суседе ће нам у приличноj мери представити сама књига.
Нека превод ове књиге на словеначки jезик буде траjни споменик чињеници, да истину ниjе могуће сакрити, и опомена свим онима, коjи превише веруjу званичноj политици, а Велиши Раичевићу – Псуњском захвалница што jе очувао истину и осветлио злочине, коjи не смеjу остати у тами

Змаго Јелинчич Племенити

Извор:

Хрвати у свjетлу историjске истине-Велиша Раjичевић Псуњски