Хрвати нам поручују: Срби, наоружајте се!

Пише: Жељко Цвиjановић
1.
Од Воjводе Шешеља било jе сасвим довољно. Можда jе, по хрватском укусу, премало метастаза на његовоj jетри; можда jе за европске стандарде недовољно дуго у притвору. Тек, озрачен хистериjом из Загреба и Стразбура, Воjвода не мора да уради више ништа сем што jе у овако важном тренутку и за категориjе почетника и морона довољно jасно осветлио српски пут ка Бриселу и будућност српско-хрватских односа.
Ниjе реч о томе што jе Резолуциjа Европског парламента о Шешељу толико увредљива за Србиjу нити што jе баш таква донета на предлог Хрватске. Ниjе наjгоре ни то што се он у њоj третира као пресуђени ратни злочинац, па ни то што се Вучићу и Николићу као пример европског понашања у Србиjи наводи петоколонашка екипа Жена у црном. Реч jе о нечем много важниjем: колико jе потребно не знати ништа и колико се мора не видети ништа, па да не буде jасно да се жељени и прописани модел српског понашања пред вратима Европске униjе може описати само као прохрватски, и у политичком смислу, и у културном, и у економском.
Али аваj, ни то што се хрватски председник, уз скрушено ћутање званичног Београда, усуђуjе да српскоj судскоj власти оспори рехабилитациjу генерала Драже Михаиловића, без позива да одговори како то његовом еуропском Хрватском стотине хиљада младих у црним маjицама кличу jедном усташком певачу и разбиjаjу ћириличне табле; ни то ниjе довољно прохрватско понашање Београда. Ниjе ни то што Ивица Тодорић контролише трећину српског малопродаjног тржишта, ни то што се наjбоље српске прехрамбене компаниjе продаjу Хрватима, ни то што jе интервенциjом из Брисела на српском тржишту повлашћена хрватска дуванска индустриjа, ни то што Београд води хрватску културну политику, ни то што као заливен ћути пред поjавама неоусташтва, jеднако као што ћути и Брисел – ништа од тога ниjе довољно да би Зоран Милановић посетио Београд. Јер, по њему, антифашисти из хрватских и украjинских уџбеника, српска власт ниjе показала „довољно културе“ дистанцираjући се од Шешеља, бар онолико колико су се оградиле ноторне Жене у црном. Ниjе да се ниjе трудила, тек српска политика ни под Вучићем ниjе довољно прохрватска, што би за њу, судећи према резолуциjи Европског парламента, морао да буде европски стандард.
2.
Ниjе овде реч о двоструким стандардима и позивању на право, што, све скупа, на краjу постаjе део српског фолклорног кукања и проклињања судбине. Јер, кад истог дана после осуде из Стразбура крене притисак прохрватског лобиjа у Београду, надутог од западне подршке и донациjа, да би српска политика морала бити jош више прохрватска jер, ако ниjе, онда jе неизоставно националистичка, тад дискурс Загреба и Стразбура постаjе део српске jавне свести, што у резултату говори само како jе ђаво одавно однео шалу и како се овде ради о сасвим основним стварима коjе се тичу пуког државног и националног опстанка.
Оштро међусобно конкуришући у испуњавању западне политичке агенде, а не у настоjању да сачува државу и народ – чак и кад постаjе сасвим jасно да су западна и народна агенда у дубокоj колизиjи – српска политичка класа полази од милион пута поновљене и jош милион пута оборене западне претпоставке о завршетку историjе. Према тоj поставци примењеноj на наше прилике, Србиjа jе своj рат, коjи ниjе смела да води, изгубила 90-тих година, и то jе чињеница коначна, во вjеки вjекова, тако да све што може jесте да се на краjу историjе понаша као поражена страна. А то ће рећи да на сопственоj териториjи и са сопственим народом води прохрватску политику и да, када случаjно не води њу, води проалбанску, процрногорску и пробошњачку. У слободниjим интерпретациjама овдашње политичке класе, Србиjа, док економски не оjача, мора да у регионалним оквирима буде мања од ока оних коjи jе посматраjу, мора да се повлачи, неће ли на том краjу историjе преживети само под условом да буде довољно слаба и довољно мала да би била довољно невидљива у децениjама коjе jоj нису биле наклоњене.
Данас цела политичка класа у Србиjи, бар оно што видимо у парламенту, ради управо на том циљу: она се надмеће пред странцима ко ће ефикасниjе, брже и неприметниjе Србиjу учинити саображеном свом европском стандарду, као земљу коjа, водећи искључиво политику у корист своjих суседа и своjих неприjатеља, постаjе све неприметниjа на геополитичкоj мапи. Осим разумног питања како то Србиjа мисли да економски оjача ако економски сваког дана слаби, таква политика, по правилу, ниjе симпатична, али не мора обавезно да буде погрешна. Наравно под условом да jе њена основна претпоставка тачна – да jе заиста историjа завршила у своjоj краjњоj тачки и да jе та тачка осветљена српским коначним поразом.
3.
Пре него што размотримо да ли jе полазна претпоставка исправна, хаjде наjпре да видимо докле смо са том политиком стигли? Јесмо ли се можда погнуте главе предали раду и оjачали економиjу? Јесу ли нам Албанци опростили што су нас протерали с Косова, па сад међу нама приjатељство цвета? Хрвати су нам халалили Јасеновац, „Бљесак“ и „Олуjу“, док нас jе Борис Тадић учио како да у миру живимо са своjим суседом и поново летуjемо у Ровињу? Или можда сви они очитуjу жељу да са Србима живе у миру, на равноправноj основи, у цветању привредне и друге сарадње? Има ли икога међу нама ко веруjе да jе тако?
Јер, ако jе тако, како то да званични Загреб не уме да цени ни толико што jе од Србиjе добио, ништа не даjући заузврат, него jош треба да се бичуjемо сваки пут кад Воjвода изjави нешто што им се не допада? Ако смо онако прогутали онолике жабе и дронове са Едиjем Рамом, зашто су Албанци, чим се он вратио у Тирану, затворили своjе тржиште за српске лекове? Ништа од тога ниjе се десило jер регионална стабилност, како ту играчку воле да зову у Бриселу, ниjе постигнута измирењем зараћених страна – осим ако потврда измирења ниjе оно кад Тадић Иви Јосиповићу даруjе Лексикон Yу-митологиjе, а оваj њему књигу о српским злочинима у Вуковару. Уместо тога, регионална стабилност – зар ни толико не можемо да схватимо – постиже се непрестаним комадањем, слабљењем и черупањем Србиjе.
4.
Ако jе наступио краj историjе и ако су Срби то схватили пре осталих – рецимо Тадић и Николић, коjи кажу да Србиjа никад више неће ратовати, ваљда ни ако буде нападнута – како да то нису схватили Хрвати. Јер, да jесу, зар би се онолико наоружавали из арсенала НАТО, додуше одбаченим системима старим две децениjе, што jе у односу на старост српског гвожђа ипак рани пубертет. Дакле, зашто на краjу историjе наоружаваjу Хрвате? Да се бране од Словенаца? Зашто на краjу историjе НАТО на Косову прави албанску воjску? За параду у Дреници?
Да ли нам о краjу историjе сведочи нови генсек НАТО Јенс Столтенберг, иначе смирен човек за разлику од неуротичног Расмусена, кад позива земље чланице Алиjансе да се наоружаваjу? „Ми више не живимо у мирним временима“, каже он позиваjући да се повећаjу расходи за одбрану. Лепо jе чути да први пут у историjи jедна Холандиjа, Португалиjа или Данска више не живе у мирним временима, док Србиjа за то време живи.
5.
Напади из Хрватске, резолуциjа из Стразбура и сила претњи са коjима се Србиjа суочила не само да сведоче о томе да историjа ниjе завршена него да се убрзава и да њен циклус коjи jе започео 1989. године улази у своjу завршницу. За Србиjу та завршница би се могла десити и пре: онда кад jоj историjском неодговорношћу њене политичке класе и кукавном издаjом њене елите кичма за било какав отпор буде сломљена и кад остане без икаквог избора, као надница за верност активниjим играчима, рецимо наоружаним Албанцима и Хрватима.
Како она ту завршницу чека? Наоружана као коло српских сестара? Опасна као мува у супи? Не, то не може бити нормнално.
6.
Противници данашње сарадње између Србиjе и Русиjе имаjу jедан jак аргумент на своjоj страни. Он гласи: Срби не смеjу превише да сарађуjу са Москвом jер ће их Запад казнити. Ако пак дозволе да их Русиjа наоружава, ризикуjу чак воjни притисак са Запада. Да, то jе тачно, ризик постоjи.
Зато хаjде да видимо ко ће Србиjу наоружати ако окрене леђа Русима? Амери? Немци? Или можда Хрвати? Или jе код нас победило уверење да смо наjбезбедниjи ненаоружани и слаби.
Окренемо ли леђа Русиjи, не само да нас нико неће наоружати већ ћемо бити раскомадани, таман према оним шавовима мржње коjе нам исцртаваjу наjновиjи притисци из Загреба и Стразбура. Ко то не види као претњу таj не види ништа.
А све то значи да, бираjући између Брисела и Москве, Србиjа не може избећи даље притиске и нападе, коjи, врло вероватно, могу бити и воjни. Избором између Брисела и Москве или – да будем сасвим прецизан – између тога да крене усусрет руским понудама или да им окрене леђа, Србиjа бира између тога да бурне дане коjи jоj следе дочека голорука и дезориjентисана или наоружана и спремна. Речjу, Србиjа коjа окрене леђа Москви биће Србиjа коjа има више поверења у милост своjих неприjатеља него у сопствену и снагу своjих приjатеља.
7.
Знам многе, чак и међу добронамерницима, коjи ће овакво изношење неопходности да Србиjа драматичне дане дочека наоружана сматрати сувише милитантним и агресивним. Док jедном Јенсу Столтенбергу политичка коректност дозвољава да земље НАТО позива на наоружавање jер jе са мирним данима готово, док иста та коректност Агиму Чекуу налаже да отворено наjављуjе воjску Косова и док Хрватска учи Србиjу политичкоj коректности слажући оружjе у своjе магацине, дотле се задовољаваjући ниво коректности Србиjе, према прописаним стандардима Европског парламента, очитуjе у дискурсу Жена у црном.
Зато jе важна европска резолуциjа: после ње нико више не може да каже да ниjе знао и да jе био изненађен. Пристанак на таj ниво полит-коректности – где и питање српске способности за самоодбрану постаjе нелегитимно – за српску политичку класу и олош-елиту, коjима jе покретање таквих питања испод владаjућег културног и политичког обрасца, биће смртни грех – наjвећи у оштроj конкуренциjи претходних. Зато хвала Воjводи Шешељу за хрватску и европску резолуциjу: има ствари коjе само може он. И ствари коjа су могуће само око њега.

Извор: Intermagazin

Везане виjести:

Воjвода Шешељ тресе Хрватску – Jadovno 1941.

ФАШИСТИЧКА ДРЖАВА: Потпредседник удруге специjалаца у Хрватскоj jавно претио Србима геноцидом, држава ниjе реаговала!