Hrvati izdaju u zakup još tri srpska odmarališta

Konkurs za tridesetogodišnji zakup objekata u Dubrovniku, Gradcu i na Ugljanu ističe u utorak, a predsednik Udruženja „Oduzeta imovina” Zoran Ristić kaže da u Hrvatskoj nisu svi jednaki pred zakonom. – Protest srpskih poslanika u Saboru

Posle izdavanja 15 nekretnina u vlasništvu Srbije i Bosne i Hercegovine, koje je hrvatsko Ministarstvo državne imovine prošle jeseni dalo u tridesetogodišnji zakup, još sedam takvih objekata će uskoro imati dugogodišnje zakupce. Naime, u utorak ističe rok za prijavljivanje na konkurs ovog ministarstva koje je 15. marta uputilo javni poziv za zakup srpskih i odmarališta u posedu BiH, na primorju. Od sedam s ove liste, tri su vlasništvo firmi iz Srbije. Reč je o EPS-ovom odmaralištu u Dubrovniku kao i odmaralištima u Gradcu kod Makarske i u Preku na ostrvu Ugljan.

Prvi objekat koji se našao na udaru novog hrvatskog Zakona o upravljanju državnom imovinom (zbog koga su inače protestovali i srpski poslanici u Saboru) jeste bivše odmaralište „Kragujevčani” u Gradcu, koje je pripadalo gradu Kragujevcu. U novembru prošle godine ono je dato na tridesetogodišnje korišćenje opštini Gradac. Odmaralište ima šest zgrada koje je Hrvatska 1993. godine upisala kao društveno vlasništvo i tako praktično konfiskovala. Kragujevac je pedesetih godina prošlog veka kupio zemljište od Opštine Makarska i sazidao ovaj kompleks. U nameri da proda kompleks, Kragujevac nije uspeo jer ga je preduhitrilo donošenje zakona koji je omogućio izdavanje ovakvih objekata.

Prema pisanju hrvatske štampe, u Gradcu je i bivše odmaralište „Robnih kuća Beograd”, površine 3.292 kvadrata, a srpska preduzeća i gradovi su imali radnička odmarališta i u Slanom, Rabu, Biogradu na Moru i Igranima. Najskuplja zakupnina je, kako pišu tamošnji mediji, određena za bivše odmaralište „Partizan” u centru Biograda, koje se prostire na 9.314 kvadrata, a godišnja početna zakupnina je nešto više od 23.000 evra.

Zakupce su već dobili i bivše dečje odmaralište beogradske opštine Vračar u Slanom, površine 6.859 kvadrata, zatim odmaralište subotičkog „Pionira” na Rabu, Hotel „Novi Sad” u Igranima, koji se na 20 metara od mora prostire na 4.436 kvadrata.

U hrvatskom Ministarstvu državne imovine tvrde da je reč o objektima gde „nije utvrđen vlasnik, u zemljišnim knjigama je to društvena imovina, a korisnici su bili iz BiH i Srbije”. Susedi su, tvrde u ovom ministarstvu, „za razliku od nas, prodavali našu imovinu, a mi je samo stavljamo u funkciju jer ta imovina ugrožava zdravlje i sigurnost naših ljudi i turista”.

Pojedine srpske firme, poput EPS-a, pokušale su prethodnih godina da prodaju svoju imovinu na Hrvatskom primorju, ali su hrvatski organi to smatrali ništavim. Tako je firma „Rezart” iz Zagreba 2006. za 1,2 miliona evra kupila EPS-ovo odmaralište u uvali Lapad, jednom od najlepših predela Dubrovnika. Međutim, Hrvatski fond za privatizaciju je poručio da je prodaja ništava jer je reč o nekretninama koje su u vlasništvu hrvatske države. Godinu ranije, hrvatski automobilski as Goran Štrok je kupio kompleks odmarališta na ostrvu Jakljan kod Dubrovnika, ali nije mogao da ga uknjiži na svoje ime, jer i tu kupovinu Hrvatski fond smatrao ništavom. To odmaralište je, inače, koristila Katolička crkva.

Za Beograd su odluke hrvatskih državnih organa sporne jer je reč o objektima koji bi trebalo da su bili predmet sukcesije, odnosno obuhvaćene su Bečkim sporazumom o sukcesiji koji su države sukcesori bivše SFRJ potpisale 2004. godine. U Aneksu G tog sporazuma stoji da sva imovinska prava moraju biti vraćena na dan 31. decembar 1990. godine, a to je vreme u kome su srpske firme bile vlasnici odmarališta, poslovnog prostora i hotela širom Hrvatske.

U Zagrebu, međutim, insistiraju da se Aneks G ne može primenjivati bez bilateralnog sporazuma sa Srbijom, a već punih 15 godina izbegavaju da ga potpišu. U istoj je situaciji i Sarajevo, dok su sporazum Hrvati potpisali sa Slovenijom i Makedonijom.

U Bečkom sporazumu, inače, stoji i da se problemi u njegovoj interpretaciji rešavaju, najpre preko komisije sastavljene od predstavnika svih potpisnika sporazuma, a ako ona ne uspe da nađe rešenje onda se angažuje nezavisni arbitar. Ova komisija, u kojoj je bio i predstavnik Beograda, dala je predlog vladama da se uzdrže od jednostranih odluka i da pristupe sklapanju bilateralnih sporazuma. Hrvatska je, međutim, imovinu jednostavno proglasila društvenom i praktično je prevela na sebe.

Donoseći Zakon o upravljanju državnom imovinom, Zagreb je pokušao da pronađe, po njima, najmanje sporno rešenje. Naime, imovina nije prodata već je izdata u tridesetogodišnji zakup, dok se, kako se objašnjava, ne ustanovi vlasnik. U članu 71 tog zakona i stoji da do „sklapanja međunarodnog ugovora ili do donošenja odluke o izuzimanju od zabrane raspolaganja, Ministarstvo je ovlašćeno dati u višegodišnji zakup ili u neki drugi oblik raspolaganja do najviše 30 godina nekretnine koje su u zemljišnim knjigama upisane kao vlasništvo Republike Hrvatske ili koje su upisane kao društveno vlasništvo ili opštenarodna imovina s pravom korišćenja subjekata koji u Republici Hrvatskoj nemaju sedište i pravnu sposobnost i na koje se primjenjuje zabrana ustanovljena Uredbom o zabrani raspolaganja i preuzimanju sredstava pravnih osoba na teritoriji Hrvatske”.

Reč je o Uredbi iz 1991. kojom su hrvatske vlasti zabranile raspolaganje imovinom u vlasništvu „institucija, republika, preduzeća i drugih pravnih osoba iz bivših jugoslovenskih država”. Ta imovina je upisana na Hrvatski fond za privatizaciju, odnosno praktično je postala državna.

Neke srpske firme su pokušale da pravdu pronađu pred Sudom za ljudska prava u Strazburu, ali nisu uspele. Sud se, naime, pozvao na to da je Stalna zajednička komisija, uspostavljena u skladu sa Sporazumom o sukcesiji, preporučila zainteresovanim državama sledbenicama da zaključe bilateralne sporazume te da „Hrvatska još nije zaključila nikakve bilateralne sporazume, niti je usvojila bilo koje zakonodavstvo za implementaciju istog kako bi se stavio na snagu Aneks G Sporazuma o sukcesiji”.

Advokat Zoran Ristić, predsednik Udruženja „Oduzeta imovina”, koji se godinama bavi problemom srpske imovine u Hrvatskoj, kaže za „Politiku” da ova zemlja novim javnim pozivom za izdavanje srpske imovine u zakup nastavlja po starom i da nisu svi jednaki pred zakonom.

„Mi smo podneli zahtev za ocenu ustavnosti i zakonitosti ovog hrvatskog zakona o dodeli imovine u zakup na 30 godina. Kako to da nisu dali u zakup američku investiciju, kompleks od dva hektara ’Haludovo palas’ u Malinskoj na Krku, koji je godinama zapušten. Ali zato uzimaju Srbima”, kaže Ristić i dodaje da je on za vladavinu prava i da je normalno što srpski sudovi presuđuju u korist hrvatskih firmi koje imaju imovinu na teritoriji naše zemlje, kao što je to nedavno urađeno u korist „Jugotona” koji je imao objekat u Novom Sadu.

Izvor: POLITIKA