Хрвати издају у закуп још три српска одмаралишта

Конкурс за тридесетогодишњи закуп објеката у Дубровнику, Градцу и на Угљану истиче у уторак, а председник Удружења „Одузета имовина” Зоран Ристић каже да у Хрватској нису сви једнаки пред законом. – Протест српских посланика у Сабору

После издавања 15 некретнина у власништву Србије и Босне и Херцеговине, које је хрватско Министарство државне имовине прошле јесени дало у тридесетогодишњи закуп, још седам таквих објеката ће ускоро имати дугогодишње закупце. Наиме, у уторак истиче рок за пријављивање на конкурс овог министарства које је 15. марта упутило јавни позив за закуп српских и одмаралишта у поседу БиХ, на приморју. Од седам с ове листе, три су власништво фирми из Србије. Реч је о ЕПС-овом одмаралишту у Дубровнику као и одмаралиштима у Градцу код Макарске и у Преку на острву Угљан.

Први објекат који се нашао на удару новог хрватског Закона о управљању државном имовином (због кога су иначе протестовали и српски посланици у Сабору) јесте бивше одмаралиште „Крагујевчани” у Градцу, које је припадало граду Крагујевцу. У новембру прошле године оно је дато на тридесетогодишње коришћење општини Градац. Одмаралиште има шест зграда које је Хрватска 1993. године уписала као друштвено власништво и тако практично конфисковала. Крагујевац је педесетих година прошлог века купио земљиште од Општине Макарска и сазидао овај комплекс. У намери да прода комплекс, Крагујевац није успео јер га је предухитрило доношење закона који је омогућио издавање оваквих објеката.

Према писању хрватске штампе, у Градцу је и бивше одмаралиште „Робних кућа Београд”, површине 3.292 квадрата, а српска предузећа и градови су имали радничка одмаралишта и у Сланом, Рабу, Биограду на Мору и Игранима. Најскупља закупнина је, како пишу тамошњи медији, одређена за бивше одмаралиште „Партизан” у центру Биограда, које се простире на 9.314 квадрата, а годишња почетна закупнина је нешто више од 23.000 евра.

Закупце су већ добили и бивше дечје одмаралиште београдске општине Врачар у Сланом, површине 6.859 квадрата, затим одмаралиште суботичког „Пионира” на Рабу, Хотел „Нови Сад” у Игранима, који се на 20 метара од мора простире на 4.436 квадрата.

У хрватском Министарству државне имовине тврде да је реч о објектима где „није утврђен власник, у земљишним књигама је то друштвена имовина, а корисници су били из БиХ и Србије”. Суседи су, тврде у овом министарству, „за разлику од нас, продавали нашу имовину, а ми је само стављамо у функцију јер та имовина угрожава здравље и сигурност наших људи и туриста”.

Поједине српске фирме, попут ЕПС-а, покушале су претходних година да продају своју имовину на Хрватском приморју, али су хрватски органи то сматрали ништавим. Тако је фирма „Резарт” из Загреба 2006. за 1,2 милиона евра купила ЕПС-ово одмаралиште у ували Лапад, једном од најлепших предела Дубровника. Међутим, Хрватски фонд за приватизацију је поручио да је продаја ништава јер је реч о некретнинама које су у власништву хрватске државе. Годину раније, хрватски аутомобилски ас Горан Штрок је купио комплекс одмаралишта на острву Јакљан код Дубровника, али није могао да га укњижи на своје име, јер и ту куповину Хрватски фонд сматрао ништавом. То одмаралиште је, иначе, користила Католичка црква.

За Београд су одлуке хрватских државних органа спорне јер је реч о објектима који би требало да су били предмет сукцесије, односно обухваћене су Бечким споразумом о сукцесији који су државе сукцесори бивше СФРЈ потписале 2004. године. У Анексу Г тог споразума стоји да сва имовинска права морају бити враћена на дан 31. децембар 1990. године, а то је време у коме су српске фирме биле власници одмаралишта, пословног простора и хотела широм Хрватске.

У Загребу, међутим, инсистирају да се Анекс Г не може примењивати без билатералног споразума са Србијом, а већ пуних 15 година избегавају да га потпишу. У истој је ситуацији и Сарајево, док су споразум Хрвати потписали са Словенијом и Македонијом.

У Бечком споразуму, иначе, стоји и да се проблеми у његовој интерпретацији решавају, најпре преко комисије састављене од представника свих потписника споразума, а ако она не успе да нађе решење онда се ангажује независни арбитар. Ова комисија, у којој је био и представник Београда, дала је предлог владама да се уздрже од једностраних одлука и да приступе склапању билатералних споразума. Хрватска је, међутим, имовину једноставно прогласила друштвеном и практично је превела на себе.

Доносећи Закон о управљању државном имовином, Загреб је покушао да пронађе, по њима, најмање спорно решење. Наиме, имовина није продата већ је издата у тридесетогодишњи закуп, док се, како се објашњава, не установи власник. У члану 71 тог закона и стоји да до „склапања међународног уговора или до доношења одлуке о изузимању од забране располагања, Министарство је овлашћено дати у вишегодишњи закуп или у неки други облик располагања до највише 30 година некретнине које су у земљишним књигама уписане као власништво Републике Хрватске или које су уписане као друштвено власништво или општенародна имовина с правом коришћења субјеката који у Републици Хрватској немају седиште и правну способност и на које се примјењује забрана установљена Уредбом о забрани располагања и преузимању средстава правних особа на територији Хрватске”.

Реч је о Уредби из 1991. којом су хрватске власти забраниле располагање имовином у власништву „институција, република, предузећа и других правних особа из бивших југословенских држава”. Та имовина је уписана на Хрватски фонд за приватизацију, односно практично је постала државна.

Неке српске фирме су покушале да правду пронађу пред Судом за људска права у Стразбуру, али нису успеле. Суд се, наиме, позвао на то да је Стална заједничка комисија, успостављена у складу са Споразумом о сукцесији, препоручила заинтересованим државама следбеницама да закључе билатералне споразуме те да „Хрватска још није закључила никакве билатералне споразуме, нити је усвојила било које законодавство за имплементацију истог како би се ставио на снагу Анекс Г Споразума о сукцесији”.

Адвокат Зоран Ристић, председник Удружења „Одузета имовина”, који се годинама бави проблемом српске имовине у Хрватској, каже за „Политику” да ова земља новим јавним позивом за издавање српске имовине у закуп наставља по старом и да нису сви једнаки пред законом.

„Ми смо поднели захтев за оцену уставности и законитости овог хрватског закона о додели имовине у закуп на 30 година. Како то да нису дали у закуп америчку инвестицију, комплекс од два хектара ’Халудово палас’ у Малинској на Крку, који је годинама запуштен. Али зато узимају Србима”, каже Ристић и додаје да је он за владавину права и да је нормално што српски судови пресуђују у корист хрватских фирми које имају имовину на територији наше земље, као што је то недавно урађено у корист „Југотона” који је имао објекат у Новом Саду.

Извор: ПОЛИТИКА