Хришћанска и људска савјест обиљежила гроб пријатеља

Када је споменик постављен и опијело завршено присутнима се обратио /и све пријатно изненадио/ каменорезац Милош Милановић, рекавши да се он одриче зараде, односно новца за изградњу и постављање овог споменика, те да су његов рад и трошак допринос овој хуманој акцији.

Приредио: Миро ПЕЈИЋ

Пријатељски и хришћански осјећај обавезе, те жеља Зорана Ћука да преминулом пријатељу, који није имао потомака ни сродника, подигне спомен-обиљежје и његов вапај за помоћ случајно упућен новинару довео је до остварења тог племенитог циља.

Несебични покушај братуначког комуналца да обиљежи гробно мјесто преминулог ратног и послијератног друга наишли су на разумијевање и довели до низа хуманих гестова и акција.

Новинар је саслушао потресну Зоранову причу о његовом пријатељу, логорашу и пензионеру Милету Пашићу, са којим је из Крупе избјегао у Братунац, гдје су неколико година становали као прве комшије у објекту, у коме их је само један зид дијелио, па су већину времена проводили заjедно дружећи се и помажући један другом.

Пашић /1939-2013/ био је механичар у Крупи, није се женио и није имао породицу.

Био је борац Војске Републике Српске и извјесно вријеме провео је у муслиманском логору. Након размјене, дуго се опорављао и једва преживио посљедице мучења које су га трајно пратиле.

Ћук и Пашић су се познавали прије рата, а онда су у ратном периоду, извјесно вријеме, били заједно у рову на линији одбране Републике Српске. Послије повлачења из Крупе, у љето 1995. године, избјегли су у Братунац, гдје су наставили дружење.

Пашић је умро 2013. године и сахрањен је о трошку општине, а његова лична документа још се налазе у братуначкој Полицијској станици.

Ћук је једини обилазио његов гроб и прислуживао свијећу за покој душе свог пријатеља. Дрво од којег је направљен крст на Пашићевом гробу распало се усљед труљења, па га је Ћук поправио и поставио на хумку.

Али, трајно обиљежје на гробници није имао ко да подигне и Ћук је то осјећао као обавезу и дуг према најбољем пријатељу. Ипак, са малом платом комуналног радника није имао средстава да подигне спомен-обиљежје, па га је, како каже, „гризла савјест“.

Често се на братуначком гробљу жалио људима да Пашићу као борцу и бившем логорашу није подигнуто спомен-обиљежје. Не знајући ко је и шта ради, ту причу поновио је и новинару једног локалног портала који је објавио текст о умрлом српском борцу коме нема ко да обиљежи гробно мјесто, што је изазвало позитивну реакцију.

Убрзо је формиран одбор за прикупљање средстава и за неколико дана прикупљено је 730 КМ, колико кошта израда и постављање скромног споменика на гроб преминулог Пашића.

Бројни грађани Братунца дали су симболичне прилоге, а неколико Срба из Аустралије и начелник сребреничке општине Младен Грујичић дали су нешто веће новчане износе и споменик је за неколико дана израђен и постављен.

Два свештеника служила су опијело, а постављању споменика присуствовало је неколико десетина грађана, од којих је ријетко ко познавао покојног Пашића.

Дошли су да одају почаст српском борцу, помоле се Богу и прислуже свијећу за покој његове душе у знак захвалности.

Предсједник Фондације „Благословена Сребреница“ Милисав Марјановић, који се укључио у ову хуману активност, захвалио је свима који су дали допринос да се достојно обиљежи гробно мјесто овог борца који није имао сродника да то учине.

Он је нагласио да је Ћукова људска и хумана иницијатива наишла на новинарско схватање, а објављивање приче са позивом на акцију пробудило је емоције и брзо је прикупљен новац и споменик је подигнут.

„Гдје има људи има и пријатељства, љубави и солидарности, потврдила је ова акција“, истакао је Марјановић.

Он је позвао присутне да не забораве Милета Пашића и да приликом посјета овом гробљу дођу и на његов гроб, окаде га и прислуже свијећу за покој душе.

И Ћук је захвалио свима који су помогли и рекао да је имао жељу, али није имао средстава да он сам подигне скромни споменик свом пријатељу.

„Неколико ноћи не могу да заспим од узбуђења и радости од када сам сазнао да ће мом преминулом пријатељу Милету бити подигнуто трајно обиљежје на гробу“ , каже Ћук.

Један од покретача ове хумане акције професор Александар Петровић истиче да се не смије дозволити да гроб неког српског борца остане необиљежен и да се увијек мора пронаћи неки начин и средства да се то учини, уколико тај борац нема насљедника или породица није у могућности да то уради.

Када је споменик постављен и опијело завршено присутнима се обратио /и све пријатно изненадио/ каменорезац Милош Милановић, рекавши да се он одриче зараде, односно новца за изградњу и постављање овог споменика, те да су његов рад и трошак допринос овој хуманој акцији.

„Хвала Богу, није ми нужда да зарађујем на оваквим случајевима. Желим да се средства прикупљена за споменик уплате за лијечење обољеле дјеце од тумoра на мозгу из регије Бирач“, предложио је Милановић.

Тако је и учињено. Тиме је једна племенита иницијатива произашла из православне и људске савјести братуначког комуналца Зорана Ћука да обиљежи гробно мјесто свог ратног друга и дугогодишњег пријатеља, који није имао потомака, произвела неколико мањих успјешних хуманитарних активности и гестова.

Све то је доказ да солидарност, разумијевање и љубав међу људима нису нестали и да осјећај за хуманост и помоћ другима још није изгубљен.

Извор: СРНА

Везане вијести:

Зашто кад кажеш „Сребреница“, никад не кажеш „Братунац“ – списак српских жртава братуначког краја 1992-93.