Хоће ли држава икада обештетити Србе чије су куће летеле у ваздух?

Пише: Вероника Решковић

Кад држава више од двадесет година окреће главу и не решава проблеме хиљада своjих грађана, с правом можемо поставити питање – каква jе то држава? Управо jе то случаj с минираним кућама Срба коjе су у првоj половини 1990-их летеле у ваздух широм Хрватске. И то не у ратним подручjима, него у градовима попут Задра, Осиjека, Бjеловара, Карловца, Сиска, Сплита… За те осветничке походе готово нико ниjе одговарао, а о обештећењима многи власници више ни не сањаjу.

Проблем обештећења и обнове уништене имовине хрватских грађана српске националности на подручjима коjа су била под контролом легалне хрватске власти, поново jе отворио Милорад Пуповац на првом овогодишњем Актуелном преподневу у Сабору. Успео jе од премиjера Зорана Милановића добити само начелни одговор о томе хоће ли држава коначно преузети одговорност за те неспорно терористичке акте и обештетити страдале коjима ниjе заштитила власништво.

Службено jош ниjе утврђен тачан броj

“Нас jе на жалост или на срећу допало да морамо исправљати грехове коjи су се догодили пуно пре нас. Хрватска jе била нападнута, ту се догађало свашта, али држава ће увек према свим своjим грађанима бити jеднака. Учинит ћемо све да људима помогнемо. Треба стрпљења. Ми на томе активно радимо. Знам да jе онима коjи су остали без ичега, коjи су тзв. обични мали људи, тешко чекати, али молим за разумевање и стрпљење, радимо на томе”, jедино jе што jе одговорио Милановић.

Према проценама невладиних организациjа – jер службени подаци никада нису обjављени – у минирањима и подметнутим пожарима у слободним деловима Хрватске оштећено jе или потпуно уништено између 6000 и 8000 обjеката у власништву Срба. Само на подручjу Бjеловара реч jе о 650 обjеката, на подручjу Задра уништено jе њих око 800, у Карловцу око 300. То нису биле само куће у коjима су људи стално живели, него и викендице, гараже, господарски обjекти, ресторани и трговине у власништву Срба, али и друга имовина попут аутомобили и пољопривредне механизациjе.

Рушилачка шпранца jе била слична: ‘минери’ су по неком свом кључу бирали имовину Срба, у акциjу ‘ослобађања’ ишли су у правилу ноћу, дизали у зрак изабрану мету, да би потом полициjа излазила на увиђаj, али без икаквих резултата. Многи од тако заплашених грађана одлазили су из Хрватске продаjући остатке имовине у бесцење, не тражећи никакво обештећење од државе. Део њих покушао jе ипак исходити правду на суду, али захваљуjући рашомону од закона реткима jе то и успело. Удруге процењуjу да jе остало нерешено око 2000 случаjева.

Пример из Бjеловара

Брачни пар Воjин и Ана Кутић из Бjеловара у две експлозиjе остали су без готово читаве своjе имовине. Прво им jе у децембру 1991. године минирана кућа у селу Мартинец, а други пут jе ‘грунуло’ у новембру 1994. године када им jе у Бjеловару уништена гаража, оближње складиште и сушионица меса.

“Било jе то време када jе на подручjу Бjеловара минирано неколико стотина кућа Срба с циљем да се они уплаше и оду. Међу срушеним кућама било jе и неколико чиjи су власници били Хрвати, они коjи нису прихватили зов мржње. Знало jе само у jедноj ноћу одлетети у ваздух 12-13 обjеката. По моjоj евиденциjи прва страдала кућа била jе она Јовице Бркића у jулу 1991. године, а задња 1994. године у селу Ковачевац”, присећа се данас 75-годишњи Воjин Кутић. Прича нам како су он и супруга с двоjе деце до рата живели посве обичним животом у Бjеловару. Он jе радио у полициjи, а супруга jе била примаља коjа jе, каже, породила пола Бjеловара. Уочи рата, у априлу 1991. године, он одлази у пензиjу, коjа – показаће се убрзо – ниjе била нимало мирна.

“Када су нам минирали кућу краjем 1991. године она jе по увиђаjу била већ 73. срушена кућа на подручjу Бjеловара. Куће су се рушиле плански због прогона људи, а не из личне освете. То jе све било дириговано одозго, од тадашње Владе”, уверен jе Кутић. Прича нам и како су се тадашњи одговорни у полициjи односили према таквим догађаjима, већ унапред су говорили да ће бити тешко открити починитеље. Тако jе и било.

Нема предаjе

Ни он ни супруга ипак се нису предавали. Поднели су 1994. године тужбе Општинском суду у Загребу за накнаду штете против Републике Хрватске. Позвали су се на чланак 180. Закона о обвезним односима коjи jе прописивао да jе држава одговорна за штету насталу насиљем или терором.

Сабор jе, међутим, две године касниjе, 1996. године, под палицом ХДЗ-а донио измене тог закона по коjима су прекинути сви поступци за накнаду штете настале терористичким актима до доношења новог прописа. Због таквог су решења тужбе брачног пара Кутић убрзо одбачене, као и стотине сличних тужби коjе су у то време подносили оштећени хрватски Срби.

Кутићи су ипак гурали даље – тужили су Хрватску Европском суду за људска права у Стразбуру због немогућности приступа суду и неразумно дугог судског поступка. Стразбур jе 2002. године пресудио да jе Хрватска крива и да jе Кунићима повредила право на приступ суду што гарантуjе чланак 6. Конвенциjе за заштиту људских права и темељних слобода. Суд jе одредио да брачном пару Кутић држава мора платити 10.000 еура. Хрватска jе морала коначно донети и пропис коjим се регулише накнада штете настале тероризмом.

Након те преседанске пресуде, уз додатни међународни притисак, коначно jе убрзано доношење новог прописа у jулу 2003. године. Овога пута закон jе креирао тада владаjући СДП. Након седам година правне празнине, донесен jе потпуно нови Закон о одговорности за штету насталу услед терористичких аката и jавних демонстрациjа. Убрзо ће се показати да jе и то само деломично решење.

По том закону, коjи jе jош увек на снази, одштета се може добити само за претрпљену неимовинску штету, због губитка живота или телесног оштећења и оштећења здравља, али не и за уништену имовину. За срушене куће и остале некретнине упућуjе се на Закон о обнови, али и он регулише само обнову обjеката у коjима се живело и то као што су се обнављали обjекти на ратном подручjу – обнове 35 кавдратних метара за власника и по 10 квадратних метара за сваког члана домаћинства. На таj начин Кутићи су поново остали ‘кратких рукава’, а и многи други коjима су уништене стотине квадрата ресторана, трговина, викендица и других обjеката и имовине.

Имовина за ‘кутиjу цигарета’

“Први закон jе суспендовао Владимир Шекс, други jе креирао Мато Арловић, то све говори. Осећам се као да смо ми Срби грађани другог реда. Не веруjем да ће то решити ни Милановићева влада”, резигниран jе Воjин Кутић, коjи jе пре десетак година заjедно са другим суграђанима сличне судбине основао Удругу особа оштећених терористичким деловањем „Правда“. Остатке имовине jе продао, каже, ‘за кутиjу цигарета’. Данас са супругом више не живи у Бjеловару. Одселили су у Пулу, у jеднособан стан.

Више удружења, адвоката и грађана покушала jе на Уставном суду оспорити оба закона, и суспензиjу чланка 180. Закона о обвезним односима из 1996. године и нови закон из 2003. године, али без успеха. Уставни суд jе одбацио jе све предлоге за покретање поступка за оцену уставности. Уставни суци сматрали су да jе држава имала легитимни циљ када jе суспендовала закон 1996. године и увела нови 2003. године како би, међу осталим, „спречила прекомерни финанциjски терет коjи jе наметнут Републици Хрватскоj у време вођења обрамбеног рата и у послератном периоду изградње и опоравку земље“. Позитивно у тоj двосмисленоj одлуци Уставног суда било jе то да су обвезали надлежне судове да више не наплаћуjу судске трошкове грађанима коjи су изгубили судске спорове темељем суспендованог закона, а коjи су често износили и више од 100 хиљада куна.

У Српском народном већу (СНВ) годинама упозораваjу на невољкост државе да питање накнаде штете за имовину уништену терористичким актима реши на праведан начин. У сарадњи с више невладиних организациjа, међу коjима су и Доцумента и Правда, писали су свима – од Председника РХ, Сабора, Владе, Министарству правосуђа, Државноj адвокатури… али за сада без битниjих помака.

“Испада да jе уређениjа била бивша држава из коjе jе наслеђен Закон о обвезним односима коjи jе суспендован 1996. године, jер се по њему могла добити одштета и за живот и за имовину, а сада имамо закон из 2003. године коjи много тога ниjе решио”, каже Татjана Вукобратовић-Спасоjевић, водитељица правног оделења СНВ-а.

Ливада уместо куће

Наjспорниjим сматра то што накнаду за имовину по Закону о обнови могу добити само они коjи кумулативно испуњаваjу услове пребивалишта и власништва над некретнином, дакле само они коjима jе страдала имовина за становање, али не и остале некретине. Спорно jе и то што се држава таквом одлуком потпуно ограђуjе од одговорности за миниране куће Срба, већ све пребацуjе на модел решавања ‘ратне штете’.

“Предлагали смо измене Закона о одговорности за штету услед терористичких аката, али у томе нисмо наишли на разумевање у Министарству правосуђа. Сада смо се, заjедно с Клубом заступника СДСС-а, усмерили на измене Закона о обнови. Предлажемо да би право на обнову или новчано обештећење имали и власници, сувласници или наследници уништених пословних и других обjеката, а не само кућа у коjим су имали пребивалиште на дан 8. октобра 1991. године. Предлог смо упутили Државном уреду за обнову и стамбено збрињавање. Та jе идеjа jош увиек на ‘дугачком штапу’. За њу jе било занимања на почетку ове Владе, када jе за тзв. ратно наслеђе био надлежан потпредседник Владе Невен Мимица, сазивани су састанци на ту тему, али у задње две године од када jе надлежан потпредседник Бранко Грчић ниjе сазван ни jедан састанак тог типа”, обjашњава Татjана Вукобратовић-Спасоjевић.

У СНВ-у кажу да су у међувремену многи одустали од било каквог обештећења, неки су се задовољили половичним решењем по Закону о обнови, тако да би држава требала, по проценама СНВ-а, надокнадити или обновити можда до 2000 уништених обjеката „што за државу не би требао бити велики трошак“.

“Могло би се обнављати те куће у етапама, по неколико стотина кроз пет година, а тако би се могла исплаћивати и одштета да то државу што мање оптерети с обзиром на тешку господарску ситуациjу. Наш предлог иде апсолутно према томе да за државу то не буде одjедном велики атак, али одговора никаквог нема”, каже водитељица правног оделења СНВ-а.

И док држава тапка у месту, премиjер Милановић и након више од двадесет година апелуjе на ‘стрпљивост’, а многи власници немаjу никакво обештећење или обнову, трагови минирања полако се уклањаjу.

У Задру су градске власти лани без већих проблема осигурале 300 тисућа куна за уклањање минираних кућа. Пре четири године Задар jе успео рашчистити само седам рушевина, зато што су се многи власници томе противили сматраjући да срушене куће могу бити докази материjал у евентуалном неком новом поступку за остваривање права на обнову или новчано обештећење. У међувремену, новим Законом о комуналноj делатности поступак уклањања рушевина ‘по службеноj дужности’ знатно jе олакшан, па jе у плану рашчишћавање око 70 рушевина. На многим местима ноћних експлозиjа из 1990-их тако полако али сигурно остаjу само ледине.

Извор: СРПСКИ НАРОДНИ ФОРУМ

Везане виjести:

Нестаjу Срби у задарском залеђу – Jadovno 1941.

SRBI U HRVATSKOJ Fragmenti o zločinu, pljački i etničkom čišćenju

Минирање правде – Jadovno 1941.

Судски оквир за динамитирање – Jadovno 1941.

Заборављена задарска „Кристална ноћ” – Jadovno 1941.