Хистерија око дана сећања

Небоjша Крстић

Изненадила ме jе хистериjа и негативна енергиjа коjа се излила на предлог премиjера Вучића да се лидери земаља западног Балкана договоре о заjедничном дану сећања на све жртве у сукобима деведесетих.

Већ на наговештаj да ће Вучић 27. августа на бечком самиту посвећеном западном Балкану предложити заjеднички дан сећања на све жртве, реаговао jе хрватски премиjер Милановић одбацивши идеjу уз образложење да „нити ми икоме прописуjемо празнике и дане жалости, нити ће ико то нама”. Потом jе Хашим Тачи поручио из Приштине да Вучићев предлог представља „релативизациjу и поновно писање историjе”. Додао jе и да „не можемо изjедначити оне коjи су подстицали, организовали и починили геноцид с онима коjи су бранили своjе домове”. А онда се огласио и Бакир Изетбеговић: „Вучићева инициjатива о заjедничком дану сећања преурањена jе и недоречена.” Према његовом мишљењу, инициjативи мора да претходи завршетак процеса стабилизациjе и нормализациjе укупних односа у региону.

Идеjа заjедничке комеморациjе, наизглед природна и пригодна, судећи по брзини и садржаjу реакциjа, jако jе узнемирила регионалне лидере и приморала их да реагуjу као поливени врућом водом. Зашто? Чему таква реакциjа?

Где jе премиjер Милановић пронашао Вучићеву намеру или жељу да Хрватскоj прописуjе празнике и дане жалости? Где jе чуо да га Вучић позива да он то прописуjе Србиjи? Где jе Хашим Тачи у идеjи српског премиjера пронашао релативизациjу било ког злочина? Где jе уочио скривену намеру да неко поново пише историjу? Одакле му идеjа да неко жели да изjедначава било кога и било шта? Како господин Изетбеговић замишља „завршетак процеса стабилизациjе и нормализациjе укупних односа у региону” без конкретних акциjа коjе би допринеле стабилизациjи и нормализациjи?

Ерупциjа насиља у Сребреници и недолична прослава „Олуjе” са „певањем и пуцањем”, то jест са воjном парадом и Томпсоновом усташоидном теревенком у организациjи Владе Републике Хрватске, на веома су сликовит и поучан начин показале колико jе мир и стабилност региона фрагилна ствар. У исто време, оба догађаjа су показала и да нема довољно великог корака у нормализациjи односа земаља бивше Југославиjе коjи се не би могао поништити, у тили час, непромишљеним потезом неке од заинтересованих страна. Показала су и да jе мир у региону вредност на коjоj се мора радити стално и упорно и на коjи се мора мислити увек, нарочито када су у питању датуми и jубилеjи око коjих се концентрише вишак пажње и емоциjа. У тумачењу разлога за исхитрене негативне реакциjе, аналитичари су истакли да сваки од троjице политичара коjи су предлог одбили има ваљан мотив.

Па jе речено да Тачиjу, у тренутку када притиска скупштину да против своjе воље оснуjе специjални суд за ратне злочине ОВК, миротворни предлог коjи долази из Србиjе никако не одговара. Милановић jе, практично, прославом „Олуjе” и акциjом око Пиранског залива, већ започео кампању за парламентарне изборе, те зато мора да покаже чврст став према „српском питању”. Изетбеговић нема акутну потребу, али се подразумева да његови гласачи увек очекуjу од њега понашање какво jе одбиjањем предлога и испољио. Дакле, сва три лидера имаjу алиби за своjе поступке и мотив коjи у демократским друштвима представља неупитност-потребу да не изгубе гласове, да им не падне реjтинг.

Негде сам прочитао да jе jедна од замерки Вучићу, одавде, из Србиjе, да му jе предлог у ствари „маркетиншке” природе. Зашто би, питам се, Вучићу одговарало да у време пораста анимозитета према комшиjама, анимозитета коме jе, осим насиља у Сребреници и прославе „Олуjе”, допринела чак и ватерполо утакмица Србиjе и Хрватске, тачниjе одлука ХРТ-а да не преноси доделу медаља само да хрватски гледаоци не би слушали химну „Боже правде”, зашто би, дакле, Вучићу одговарало да предложи то што предлаже? Зар не би и његовом реjтингу већу корист донело досипање уља на ватру, давање врелих изjава у коjима би одговарао на оно што се дешава или говори у комшилуку, а за то материjала има напретек? Зашто Вучић не чини исто што и троjица поменутих лидера? Зашто се не сакриjе иза свог дневнополитичког интереса и не хеjтуjе друге стране извлачећи из историjског контекста само оно што нама одговара? Зашто ради све супротно томе, оно што му не доноси никакав политички профит?

Наш регион, традиционално, има вишак политичара, а мањак лидера и државника. Политичар се брине за своj реjтинг, државник за интерес земље коjу води. Лидер води своjу земљу ка циљу коjи jе добар за његову земљу чак и ако jавност, понета емоциjама или инерциjом, то понекад не види.

Зато питање да ли би Вучићев предлог био одбиjен да га jе дала Ангела Меркел треба да гласи: да ли ће регион добити довољно пунолетних људи на челним позициjама, оних коjи ће имати снаге и храбрости да искораче из своjих ликова и ставе тачку на прошлост? Или ћемо и даље у вишку имати оне коjи своjе народе третираjу као таоце корисне jедино док животаре у условима тињаjућег сукоба коjи служи као погонско гориво за политичаре без капацитета да постану државници.

Извор: ПОЛИТИКА, четвртак 13. август 2015., стр 14.

Везане виjести:

ИСТРАГА ПОВОДОМ ПОКУШАЈА УБИСТВА ВУЧИЋА – Jadovno …

ВУЧИЋ: АКЦИЈА „ОЛУЈА“ – ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ – Jadovno 1941.

Обиљежен Дан сjећања на страдале и прогнане Србе у акциjи …

Олуjа – Jadovno 1941.