Хиљадама српске деце рат je украо име

За многу ратну сирочад, и оне раздвојене од родитеља, после ослобођења је тек почело трагање за преживелим члановима породица, а за неке и за правим идентитетом, каже Јасмина Тутуновић Трифунов, ауторка изложбе „Повратак, прича која траје”, која ће данас бити отворена.

Пише: Јелена Чалија

Пуцњава, ватра и мајка која спава у вајату, ђедово име Ђуро. Велика вода и голем чамац. Млин на реци где смо се увек играли. Брат Ђорђе се приликом раздвајања расплакао и добио високу температуру. Када су изашли из вагона, једна госпођа узела је Смиљу за руку, умила ју је, обрисала и обукла јој хаљиницу. „Сећам се, та хаљина је била црвена и имала је туфне… Гледао сам како моју сестру носи у наручју. У том моменту то је било најлепше дете које постоји. То ми је било задње виђење. Никада више нисам видео сестру Смиљу. Сузе ни данас не могу да задржим.”

Сузе Остоје Слијепчевића за сестром изгубљеном у прогонима и страдањима Срба у НДХ током Другог светског рата пролиле су хиљаде српске деце која су делила сличну судбину: рат их је раздвојио од родитеља, браће, сестара и дома, а послератно време једнима је донело мучно трагање за несталим најмлађим сродницима, а другима узалудне покушаје да сазнају ко су. Преживели, који су у збегове и транспорте ка Јасеновцу, Босанској Градишки, Млаки, Загребу, Сиску, кренули као сасвим мала деца или чак бебе, нису се сећали ничега, они мало старији у фрагментима су сачували сећање на ратни метеж, транспорте с једне локације на другу, млин из детињства, црвену хаљиницу. Исечци сећања били су једина нада да ће се у послератном времену неко у њима препознати, изгубљена сестра или брат јавити, породица препознати свог најмлађег несталог члана. Нажалост, у већини случајева није било тако. Не толико због непоузданости или непостојања сећања, колико због недостатка или недоступности документације о овој ратној сирочади и непостојања системске подршке државе у спајању породица.

Тако је за многу децу завршетак Другог светског рата у Југославији значио само крај оружаних сукоба, али не и крај рата, објашњава за „Политику” историчарка Јасмина Тутуновић Трифунов, виши кустос у Музеју жртава геноцида, ауторка изложбе „Повратак, прича која траје”, која ће бити отворена сутра у београдском Музеју примењене уметности, а посвећена је пре свега овој деци.

– За њих је, после ослобођења, тек почело трагање за преживелим члановима породица, а за неке и за правим идентитетом. У току рата деца су, без обзира на узраст, делила судбину својих породица и сународника и, заједно с њима, страдала на кућном прагу, у збеговима, на стратиштима и логорима. Део избеглог или протераног становништва из Независне државе Хрватске нашао је уточиште у окупираној Србији и, посредством Комитета за избеглице и пресељенике, био смештен на југу Србије, у Бањи Ковиљачи, Малом Зворнику, Бајиној Башти и у другим местима. Избегла деца из читаве окупиране Краљевине Југославије лечена су у Централном лазарету у Београду и смештена у дечје избегличке домове у Београду, Пожаревцу, Неготину, Врњачкој и Матарушкој Бањи, у Ужицу, Смедереву, Ковиљачи и Сокобањи – појашњава Јасмина Тутуновић Трифунов ратну судбину ове деце.

А у њој незаобилазну улогу је имала Диана Будисављевић.

– Од јесени 1941, Диана Будисављевић је, заједно са сарадницима, покренула прикупљање помоћи, у новцу, храни, одећи, обући и лековима за српско становништво, пре свега за жене и децу заточене у логорима НДХ. Од лета 1942. године била је ангажована на преузимању више хиљада српске деце из јасеновачких логора. До краја рата, заједно са својим сарадницима, успела је да састави вредну документацију с подацима о преузетој деци, коју је морала да преда новим партизанским властима у мају 1945. године. Предаја сакупљене документације о деци, попут картотеке, различитих евиденција, спискова, албума с фотографијама и преписке с приватним лицима и званичним институцијама, значила је и крај рада Диане Будисављевић и њених сарадника. Многа деца, пре свега најмлађи који о себи нису знали ништа, изгубили су могућност да на основу трагова у Дианиним евиденцијама сазнају свој прави идентитет – напомиње Јасмина Тутуновић Трифунов.

Оставши без имена и презимена, сасвим сами, преживевши страхоте рата, ратну сирочад чекала је агонија мира у којој је мало њих било вољно да трага за изгубљеним идентитетом или несталом породицом.

– По завршетку Другог светског рата деца су одрастала у установама социјалне заштите или у породицама усвојитеља. Ретки су сазнали свој прави идентитет, захваљујући личним истраживањима у архивима, уз помоћ породица које су их сачувале током рата, преко личних огласа и репортажа објављених у југословенској штампи, попут акције „Арена тражи ваше најмилије”, коју је покренуо новинар Марино Зурл – објашњава Јасмина Тутуновић Трифунов.

Лична иницијатива овог новинара и књижевника, коју је са сарадницима покренуо 1963, довела је до тога да је око 160 некадашњих малишана нашло своје породице. Успеси су давали наду да ће и други окончати потрагу, али је она с годинама бледела. Данас је већином остало да се сећамо, а Музеј жртава геноцида чини то изложбом „Повратак: прича која траје”, чији је повод обележавање годишњице страдања цивилног становништва, пре свега деце у Другом светском рату на територији окупиране Југославије, као и 80. годишњица немачко-хрватске офанзиве на подручје Козаре и Поткозарја у лето 1942. године.

– Упркос бројним декларацијама и конвенцијама усвојеним на међународним конференцијама, попут хашких конвенција, Женевске конвенције, Повеље Уједињених нација и судских процеса за ратне злочине, оружани сукоби у којима страдају деца су тужна реалност и претходних времена и савременог доба. Изложба „Повратак, прича која траје” подсећа на једно од најболнијих питања с којима се најмлађи боре када оружје утихне: ко су, чији су и одакле су. Посвећена је свој некадашњој и садашњој деци, пронађеној у збеговима, на стратиштима, у логорима, болницама, сиротиштима која, попут песника Драгана Жигића, лутају „по развалинама рата”, у потрази за украденим детињством – наглашава Јасмина Тутуновић Трифунов.

Извор: ПОЛИТИКА