Сами смо криви: „Зашто негујемо културу заборава?“

У пуноj слушаоници 1 Факултета политичких наука у Београду синоћ jе одржана трибина под називом „Зашто негуjемо културу заборава?“ у организациjи  Српског политичког форума и УГ „Јадовно 1941″. Тема трибине био jе геноцид почињен над српским народом на подручjу Независне државе Хрватске и децениjама дуго «ћутање» о злочину, чиjи смо и данас сведоци. 

Препуна слушаона Факултета политичких наука у Београду

Учесници овог скупа: Душан Ј. Басташић, (председник удружења грађана Јадовно 1941, Бања Лука), Гордана Достанић (секретар удружења Огњена Мариjа Ливањска, Београд) и Миленко Јахура (председник Српског националног друштва Пребиловци, Београд) сложили су се у томе да свако од нас поjединачно мора дати удео у одбрани националног идентитета коjи jе и данас угрожен, а чиjа генеза почиње и пре, по Србе страдалничког, 20. века.

Скуп jе отворио Душан Ј. Басташић наводећи како jе у групи госпићких логора за само 132 дана побиjено 38.010 Срба. Кроз богату презентациjу фотографиjа и скица самих логора, као и обимног броjа података о страдалима коjи се могу пронаћи на саjту www.jadovno.com, Басташић jе подсетио да су нас искуства из прошлости чак и у задњем рату нечему научила.

Хрватска jе протjерала Србе, али у задњем рату, ипак, смо сачували главе. Ниjе се доживjела судбина из 1941. када су наши преци побиjени, па том броjу жртава треба додати и чињеницу да jе већина њих била у наjвећем репродуктивном потенциjалу што jе додатно уништило укупни српски биолошки корпус. Поучени искуствима из прича своjих родитеља и бака и дjедова могло се осjетити шта се Србима спрема 90-их, али и тада нас jе понаjвише сачувало кућно васпитање. То jе доприниjело да и jа, али и многи други Срби сачувамо своjе животе и животе своjих наjближих.

НЕ ПОНОВИЛО СЕ: Бодљикава жица и камен из логора на отоку Пагу

Данас нам неки предбацуjу да своjим наступима узнемиравамо jавност и дижемо тензиjу. Ми смо овдjе да подсjетимо на историjске чињенице, а претходних 70 година нас jе добро увjерило да и на „хладно“ треба да дувамо.

Басташић jе подсетио да смо у веома кратком периоду имали прилику да се уверимо у променљивост граница. Стога jе упозорио и на наjновиjе обелодањене аспирациjе наших комшиjа.

Недавно су се поново активирали приче о Великоj Хрватскоj коjа у свом саставу подразумиjева Срем, Бачку и дио Баната. Чињеница да jе Хрватска у ЕУ и да jе њихов уцењивачки потенциjал велики, а знаjући чему нас jе досадашња пракса научила, морамо бити на опрезу.

Учесници трибине

На краjу Басташић се обратио студентима ФНП.

Било jе лиjепо видjети да своjе научне радове усмjерите ка истраживању српског страдања. Да у своjим будућим докторским дисертациjама свjесно узмете теме из те области и на таj начин активно допринесете ширењу истине. Ове године на Одсjеку за историjу Бањалучког универзитета само се jедна тема дотиче Другог светског рата на подручjу бивше НДХ. Ко ће, ако не ми, да се бави српским питањем? Мислите о томе.

Након њега, пристунима се обратила Гордана Достанић.

Позиваjући се на несрпске изворе, jер како сама каже, испада да су наши извори неуверљиви и субjективни, изнела jе низ статистичких података коjи jасно указуjу на планско уништење српског народа на подручjу Ливањског поља. Наводећи страдања и Ливањских Срба, осврћући се на злогласне Челебиће, она jе истакла политички проблем коjи jе сасекао ширење истине.

НА ИСТОМ ЗАДАТКУ: Душан Ј. Басташић и Гордана Достанић

Политички естаблишмент тог времена jе зарад братства и jединства српске жртве натерао да ћуте, jер би се ширењем истине нарушила идеологиjа заjедничке државе. Тако jе жртва живела поред своjих џелата осуђена и на тишину. Дочекали смо да друга страна пласира своjу причу и да нас временом натера да постанемо жртва сопственог ћутања. Зато сматрам да jе за одбрану наше културне баштине и историjе поjединац испред државе.

Миленко Јахура jе навео да jе Воjводство Светог Саве коjе jе имало своjе море све до риjеке Цетине, матична српска држава. Међутим, планским радом католичке цркве ствари су се промиjениле.

Срби из Херцеговине нису вjеровали да ће их прве комшиjе побити. Пребиловчани су наjвише страдали од комшиjа, Хрвата из Међугорjа. Када погледате сва та презимена, лако jе уочити да су то иста или врло слична презимена српског порекла, као и да су иако покатоличени имали своjе славе. Срби у Другом свjетском рату нису ни помислили да ће страдати од своjих комшиjа. На скупове су се уредно jављали не слутећи шта им се спрема да би потом преваром били затварани и убиjани. Католичка црква jе претила удовицама да ће страдање наставити уколико не промене веру што jе многе одвело на другу страну. Јахура jе подсетио на броjна стратишта Срба у Доњоj Херцеговини током 1941, као и на операциjи „Чагаљ“ хрватског генерала Бобетка коjи jе уништио велики броj костиjу пребиловачких мученика 1992. године, као и план да се од Пребиловаца направи депониjа.

Свети Вукашин међу своjима

Срећом 1999. године у село су почели да се враћаjу повратници. Захваљуjући владики Григориjу, као и Херцеговцима широм света, Храм Васкрсења jе практично готов, а можда наjважниjа ствар jе одлука Синода СПЦ да пребиловачке мученике прогласи Светим.

Колико су овакве трибине неопходне и шта нам jе „култура заборава“ оставила наjбоље сведочи питање jедне студенткиње „Шта се дешавало са супружницима и њиховом децом из мешовитих бракова?“

Кристина Мустафић и Душан Ј. Басташић

У име домаћина Српског политичког форума, модератор овог скупа jе била Кристина Мустафић.

Херцеговци у првим редовима: Слободан Драшковић, Светозар Црногорац, Неђо Максимовић, Жарко Ј. Ратковић и Воjислав Бабић

Поред студената међу присутнима су били и представници руске амбасаде у Београду, као и представници херцеговачких удружења у Београду: Светозар Црногорац и Слободан Драшковић (Клуб Гачана), Жарко Ј. Ратковић и Неђо Максимовић (Удружење Требињаца „Јован Дучић“) и Миодраг Дунђеровић (Клуб Билећана).

Гордана Достанић: Ако се не заинтересуjемо за оно што су нам оставили преци, онда смо неодговорни према потомцима

Гордана Достанић, секретар удружења грађана Огњена Мариjа Ливањска из Београда искористила jе прилику да путем наjпосећениjег и наjутицаjниjег херцеговачког портала у Србиjи упути апел свим земљацима.

У Србиjи живи велики броj потомака ливањских Срба. Многи од њих имаjу неку земљу у завичаjу, али већина никад ниjе ни покушала да та имања укњижи на своjе име. Незаинтересовани су, пре свега, што jе у овом тренутку мала тржишна вредност. На дигиталним катастарским књигама та земља jе ничиjа. Временом, ко зна какви све закони могу да ступе на снагу. Ако се сами не заинтересуjемо за оно што су нам оставили преци, онда смо
неодговорни и према своjим потомцима. Апелуjем и овом приликом да се људи jаве, а удружење Огњена Мариjа Ливањска ће помоћи свакоме да добиjе све потребне информациjе и упутства како да своjа права оствари.

Текст: Трифко Ћоровић

Фото: Слободна Херцеговина

Извор: Slobodna Hercegovina

Везане виjести:

Басташић: Заборављен дио нашег историjског искуства из периода НДХ

ПРЕКИНУТИ СА „КУЛТУРОМ ЗАБОРАВА“

ВЛАДИКА АТАНАСИЈЕ: СРБИ СКЛОНИ ЗАБОРАВУ ВЛАСТИТОГ БИЋА