Хени Ерцег: Јавна кућа

„Испричавамо се због објављене неточне информације да је у Јастребарском одржана пригодна комеморација у поводу Еуропског дана сјећања на жртве тоталитарних режима и 76. годишњицу напада на Дјечји дом за ратну сирочад у Јастребарском, будући да се радило о 76. годишњици партизанског а не усташког напада на тамошњи Дјечји дом.“

Сазнали смо тако, посредством такозване јавне телевизије, каква је њежна оаза био дјечји дом за ратну сирочад у мјесту недалеко од Загреба, а којега су партизани „напали“ ’42., након што је усташка држава Хрватска уз помоћ Цркве брижно скрбила о малишанима, нешто слично као што данашња власт брине о српским повратницима или мигрантима. Тако је један мучни повијесни фалсификат опет показао сву професионалну и људску биједу уредничког кадра Хрватске телевизије, као пропагандне машинерије владајућег, десничарског ХДЗ-а.

Јер Дјечји дом у Јастребарском био је усташки логор којега је отворила усташка држава да би у сурадњи с Црквом усташки преодгојила мале Србе и усадила им перверзне догме ординарно нацистичке државе. У логор су довођена дјеца с Козаре чији су родитељи претходно затучени у концлогору Јасеновац, па је кроз то радосно мјесто прошло више од три хиљаде дјевојчица и дјечака у доби од 6 до 14 година, њих 450 умрло је, а да нису стигли постати преодгојени Хрвати и католици. Партизани су пак ’42. освојили логор и ослободили заточену дјецу, иако ХТВ сугерира да су они напали дјечји вртић и пореметили идиличну накану усташко-католичког преодгоја малишана с Козаре.

Па је ли то тек инцидент каквом ХТВ иначе није склона? Је ли због те одурне ревизионистичке информације нетко сносио одговорност? Не, нитко није санкциониран, и не, није то инцидент, него саставни дио система, успостављеног давно у тој установи на буџету грађана и готово колективно упрегнутој у очување досегнутих усташких „вриједности“ у хрватском друштву. Институцији која марно чисти своје редове од непослушних новинара, е да би на њихово мјесто довела младе партијске снаге, одгојене – захваљујући образовном систему и медијима попут ХТВ-а – искључиво на ревизионизму и ксенофобији. Који се пак сјајно уклапају у отворено гебелсовску задаћу Хрватске телевизије, као моћне испоставе клерофашистичких скупина. Било елитних владајућих или простачких уличних.

Зато је тужна прича о дјечјем логору у Јастребарском само окрајак тврде националистичке уредничке политике у том медију, а негативна кадровска политика уходани дио чврсте везе ХТВ-а с партијом на власти. Отуда свако указивање на цензуру или „приговор савјести“ доводи до брзих санкција, или пак до отказа какав је недавно спакован за новинара ХТВ-а и предсједника Хрватског новинарског друштва Хрвоја Зовка. Којему губитак посла пријети управо због указивања на цензуру, али и због функције коју обнаша у кровној цеховској организацији. Ово потоње бесумње је његов пријеломни кримен за надређену му уредницу – која је своје професионалне стандарде доказивала сликајући се у загрљају бившег клеро-националистичког премијера Томислава Карамарка – те је за Зовка затражила отказ. С поруком нека изабере између ХТВ-а и ХНД-а, као да једно искључује друго. Па је тим насилним чином госпођа уредница, ето, задовољила високе критерије струке из некаквог ХНИП-а, основаног као контрапункт ХНД-у, а уствари новинарске јазбине и пропагандне испоставе екстремне деснице.

И док је угледни новинар санкциониран отказом због вербалног деликта, дотле се екран свакодневно пуни новим младунцима који уз окорјеле менторе брзо уче основе хатевеова новинарства: изостанак сваке етичке самосвјести и некритичну оданост државној политици. Што онда подразумијева и редовито указање у емисијама Хрватске телевизије аутора надасве популарне књиге о Јасеновцу као „радном логору“, у којему да је страдало тек око тисућу људи, и то махом од прехладе, па ће хисторичар-аматер, умјесто да у лудари разговара сам са собом, махнито тумачити гледатељству како је геноцид у Јасеновцу пријесна комунистичка лаж. И неће се томе усташи ниједан новинар ХТВ-а усудити зачепити губицу, јер таква врста „цензуре“ угледнога госта значила би инстантни отказ.

Али прича о Хрватској телевизији уистину је прича о Хрватској самој, држави у којој вијест, тек насумце изабрана у мору сличних, гласи како су на некој провинцијској ливади покопани остаци 55 жртава партизанске егзекуције, и макар су били махом усташе представљени су као „невине жртве партизанских злочина“. Над гробом је, уз тамјан и кандило, цвилио тронути министар бранитеља, а изасланица предсједнице Републике установила је да је „њихова једина кривња то што су били Хрвати и домољуби, што су вољели свој народ и католичку цркву“! И гдје је онда разлика између некадашње усташке државе и данашње Хрватске? Па за разлику од НДХ, чијем су се легализираном злу снажно опирали антифашисти и партизани, ова Хрватска на другој страни широког, системског усташког спектра нема никаквог отпора. Има тек резигнирану шутњу једног дијела грађана, док држава опасно плеше по рубу фашистичке оштрице у окружењу све јаче европске фашизације.

Аутор: Хени Ерцег

Извор:

Mladina, 28.09.2018.

Пешчаник.нет, 29.09.2018.

Везане вијести:

ЛОГОР ЈАСТРЕБАРСКО