Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Харис Дајч за NEWSWEEK: Старо Сајмиште у троуглу заборава, непоштовања и бирократских спорења

Датум објаве: субота, 11 марта, 2017
Величина слова: A- A+

Неопходно је да сами будемо одговорни за будући Музеј Холокауста, стога смо захтевали да имамо потпуну самосталност као правно лице, које се уписује у одговарајући државни регистар

Фото: Харис Дајч; Аутор: Приватна архива
Фото: Харис Дајч; Аутор: Приватна архива

Однос друштва према простору Сајмишта најбоље се може разумети ако сагледамо садашњи изгледа датог простора. Имовинско-правни послови су налик “Аугијевим шталама”, поред дивљих насеља, различитих радионица, вулканизерских радњи, теретана, приватних школа, те све до низа угоститељских објеката од којих се један налази у некадашњој логорској мртвачници (Турски павиљон) што је најбоља слика тога колико нам је Старо Сајмиште важно.

Холокауст у Србији се може поделити на две фазе. У првој је уништено целокупно мушко јеврејско становништо, на локацији Топовских шупа у близини Аутокоманде, од почетка јула до децембра 1941. године. У другој фази извршено је интернирање, а затим и уништавање жена, деце и старијег становништа у Јеврејски логор Земун на београдском Сајмишту.

Некадашњи простор који је био огледало савременог предратног Београда претворен је у Јуденлагер Семлин (1941-1942) и постао коначно одредиште скоро половине убијених Јевреја са подручија окупиране Србије у Другом светском рату. Од око 15.000 убијених Јевреја готово половина страдала је на Сајмишту.

Јевреји који су ушли у “камион-душегупку” на Сајмишту, никада више нису видели своје ствари. До тренутка када би гасни камион стигао до своје дестинације у Јајинцима, Јевреји који су у неким немачким документима означавани као “товар”, већ су били увелико мртви. Измеду 19. марта и 10. маја 1942, Гец и Мејер, праћени командантом логора, Хербертом Андрофером, возили су од Сајмишта до Јајинаца и назад између 65 и 70 пута, усмртивши притом око 6300 Јевреја. Од скоро 7000 Јевреја заточених на Сајмишту, мање од 50 жена је преживело. Поред Јевреја у логор су били интернирани и Роми.

Након што су сви Јевреји логораши били убијени, концентрациони логор на Сајмишту променио је намену. Престао је да буде Јуденлагер и постао Анхалтелагер – Прихватни логор Земун (1942-1944) за политичке затворенике, односно комунисте, заробљене партизане, принудне раднике, као и грчке, италијанске и албанске партизане, од којих је већина касније депортована у друге нацистичке или мање радне логоре у централној Србији.

Према сачуваним историјским изворима, у Прихватни логор Земун доведено је око 32.000 заточеника, оба пола, свих година старости, углавном Срба, али и Јевреја, Хрвата, Муслимана, Грка, Албанаца и других. У логору је живот изгубило близу 11.000 затвореника.
Промене до којих је дошло након формирања Комисије за програмско уређење Старог сајмишта 2014. значајне су будући да се њеним деловањем успешно започело са решавањем барем дела имовинско-правних питања овог простора. Већина уметника је била задовољна понуђеним опцијама, бар како смо обавештани на седницама Комисије.

Стога је врло важно одвојити рад Комисије и Радне групе за писање закона о Старом Сајмишту (Закон о Установи Спомен жртве). Захваљујући раду градске комисије смо и дошли до тога да се републичким законом Сајмиште  проглашава за „просторно културно-историјску целину“ што је једина сигурна брана томе да овај простор постане локација за „забавно-комерцијалне“ садржаје.

Док су у раду Комисије учествовали и чланови јеврејских општина Београд и Земун што није случај са Радном групом која је кројила поменути Закон. Поред тога никад нисмо сазнали ко је заправо био творац Закона током чијег настанка ниједан једини пут није била чак ни око ствари који се директно односе на Јевреје консултован било ко из јеврејске заједнице.

Фото: Старо сајмиште - Предратна зима 1940-41; Аутор; Wикипедиа Цреативе Цоммонс
Фото: Старо сајмиште – Предратна зима 1940-41; Аутор; Wикипедиа Цреативе Цоммонс

Најпрецизнију критику Закона о установи Сомен жртве дао је Јован Бајфорд (Пешчаник, 11.2.2017.) Завршетак чланка је веома значајан за разумевање континуитета проблема са којима се суочавамо на Старом Сајмишту.

Он упозорава да би усвајањем садашњег нацрта наведеног Закона у Србији била институционализована вишедеценијска пракса да се Холокауст маргинализује и посматра искључиво као део историје јеврејске заједнице, а не као неотуђиви део историје Србије.
На суштинске грешке које су писци Закона направили већ у Преамбули указао је Филип Давид писмом којим се обратио члановима наше заједнице: “Страдања Јевреја у Другом светском рату према донетим расним законима сводила су се на организовано и масовно уништење Јевреја ма где се налазили, а то је сасвим различито од формулација у Преамбули Закона. Преамбула мора детаљније објаснити положај Јевреја и њихово страдање у окупираној Србији…..једног дана се може догодити да се у таквом замиљишљеном меморијалном центру као наводне жртве нађу и Милан Недић и Димитрије Љотић и ко зна још ко.”

Јеврејска заједница не може допустити да буде изопштена из историје овог места. Свесни своје одговрности уколико не реагујемо Савез јеврејских општина Србије (СЈОС) формирао је Радну групу за Старо Сајмиште 12.фебруара 2017, те је о својим ставовима упознао Градску комисију, као и ауторе датог Закона. Поменута Радна група СЈОС-а сматра да Закон о Установи спомен – жртве не смеју бити употребљаване у дневнополитичке сврхе нити било каква образложења за доношење оваквог закона нити да трпе нетачност или лошу интерпретацију ни у једном делу, имајући у виду, пре свега жртве у Јуденлагер Семлин, а потом и жртве транзитног логора за све Србе, Роме, припаднике других народа, антифашисте и друге страдалнике који су изгубили животе уз највеће муке на том простору.

Неопходно је да сами будемо одговорни за будући Музеј Холокауста, стога смо захтевали да имамо потпуну самосталност као правно лице, које се уписује у одговарајући државни регистар. Музеј Холокауста би имао управника којег поставља Савез јеврејских општина Србије, Управни и Надзорни одбор чије чланове би поред Савеза јеврејских општина Србије, именовала и Влада Републике Србије и Wорлд Јеwисх Цонгресс.  Питање Старог Сајмишта је питање идентитета и опстанка Јеврејске заједнице у Београду и Србији. Наши преци су убијени, прогнани, изгубили су право на држављанство, имовину и достојанство у периоду од 1941. Неопходно је сачувати сећање на страдале, ставити бар камен на зид који би стајао на простору некадашњег логора.

За јеврејску заједницу, Сајмиште није питање само идентитета, већ сматрамо да је питање Сајмишта повезано и са питањем рехабилитације квислиншког председника “Владе народног спаса” генерала Милана Ђ. Недића. Наша заједница има одговорност према својим члановима, грађанима Србије, институцијама Републике и међународној јеврејској заједници, према решавању питања Недићеве рехабилитације, зато смо се и укључили у судски поступак рехабилитације. Јеврејска општина Београд се обратила суду преко адвоката Зорана Наумовића као организација која поседује доказе који у против рехабилитације Милана Недића. Суд је, међутим, погрешно протумачио наш захтев као захтев за мешање у сам поступак. Уложили смо благовремену жалбу на такву одлуку те се надам да ће таква незаконита одлука бити укинута одлуком више инстанце.

Фото: Профимедиа, Милан Недић
Фото: Профимедиа, Милан Недић

Недић и његова “Влада народног спаса” директно су учествовали у одузимању јеврејске непокретне имовине, као и у идентификацији и хапшењу Јевреја на територији окупиране Србије. Жене, деца и старци који су били одведени у логор Сајмиште нису могли да се нађу на свом коначном одредишту без веома добре сарадње Недићевих служби и нацистичке Немачке.  До сада је Недић већ прошао јавну-незваничну, али и историографску рехабилитацију. Тај процес је текао упоредо са распадом Југославије, а убрзање је уследило у претходној деценији преко разгранате пропаганде: од публицистике и белетристике, научних радова до телевизијских репортажа.
Стављени смо кроз тај процес у шизофрену ситуацију будући да тиме јавности жели да Србију сврста на губитничку страну у Другом светском рату, пошто процес рехабилитације једино може томе водити, а то је негација победе антифашизма. То нису непознати процеси. Њих можемо пратити и у Украјини са рехабилитацијом Стејпана Бандере, којег је тада одлазећи председник Украјине Виктор Јушченко прогласио за хероја јануара 2010.

Држава је преко Закона о реституцији јеврејске имовине без наследника (фебруар 2016.) индиректно потврдила одговорност Недићеве “Владе” у Холокаусту.

Тако да је истовремено, Србија донела јединствен Закон међу некадашњим социјалистичким земљама, о чијим позитивним последицама тек у последње време можемо више из медија сазнати. Тако у Србији у исто време имамо један од најнапреднијих европских закона о реституцији, који се узима као потенцијални модел за чланице Европске уније које још нису уредиле питање јеврејске имовине одузете као последице Холокауста, док се преко случаја Недић ограђујемо од оног чиме би се свака европска држава могла поносити.

Захваљујући успешној примени тог Закона о реституцији уз савестан рад Агенције за реституцију и других државних институција онемогућен је повраћај непокретне имовине одузете од Јевреја, наследницима оних актера који су је противправно стекли током окупације. Куриозитет предствља податак да је садашњи директор агенције за Реституцију, Страхиња Секулић, почетком 2000. као градски правобранилац управо започео процес  даљег скрнављења Старог Сајмишта решавањем имовинско-правних питања у корист Града и сузбијањем фолк-комерцијалног садржаја који је тада бујао на том простору.
Сигуран сам да и поред поступка рехабилитације Недића које правосуђе у Србији спроводи, Влада Србије која је доношењем Закона о реституцији јеврејске имовине без налседника показала своје европске антифистичке принципе на којима је и формирана послератна демократска Европа, неће допустити рехабилитацију Недића.

У клими где добар део грађана није свестан тога да се Холокауст у Србији догодио и сматра да су Јевреји посебно повлашћени законом који након преко 70 година исправља део катастрофалних последица Холокауста, донети такав Закон представља храброст, стога верујем да (нацрт) Закона о Сајмишту који сад имамо нећемо видети у овом облику у Скупштинској процедури.

Пише: Харис Дајч

(Доцент на Филозофском факултету и потпредседник Јеврејске општине Београд)

Извор: NEWSWEEK

Ознаке: Старо Сајмиште, Музеј Холокауста, Недић, Јевреји, Срби, Роми

Везане вијести:

Доношење закона о Старом сајмишту важно за Србе, Роме и …

Старо сајмиште: Један музеј за све жртве | Јадовно 1941.

Спорни закон о Старом сајмишту | Јадовно 1941.

Извјесна изградња меморијала на Старом сајмишту у Београду …

Уклањање Недићевих трагова у злочину холокауста | Јадовно …


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top