Халид Чомић, славни херцеговачки револуционар – Био сам усташки таборник по партијском задатку

“Ти ћеш, Халиде, постати предсједник усташке општине. То ти је партијски задатак.” Халид је скочио са столице. Зар он, стари комуниста, да буде усташки главешина! Онда му је Миро објаснио да од тога – хоће ли он да постане усташки предсједник – зависе животи многих људи, жена и дјеце…

Извор: YUGOPAPIR ; Забељежили: Драгош Симовић и Исмет Kресо (Спорт и свијет, 1960.) Обрада: Jugopapir

НАПОМЕНА: Сви наводи изнесени у овом тексту су лични став аутора и не морају одражавати ставове редакције портала. У циљу свеобухватнијег информисања јавности, објављујемо и прилоге од значаја за мисију удружења Јадовно 1941. чак и када су они потпуно супротни његовим ставовима.

Усташе су све више сужавале линију покоља. Љето 1941, било је посљедње за хиљаде херцеговачких становника…

На састанку комуниста у селу Дивинама, Миро Попара (касније народни херој) предложио је да се прикупи оружје и почне борба против тек проглашене Павелићеве “државе”.

– Усташе припремају покољ у Билећи и околним селима – рекао је Миро.

– Морамо да их спријечимо.

Погледао је у Халида Чомића.

– Ти ћеш, Халиде, постати предсједник усташке општине. То ти је партијски задатак.

Халид је скочио са столице. Зар он, стари комуниста, да буде усташки главешина!

Онда му је Миро објаснио да од тога – хоће ли он да постане усташки предсједник – зависе животи многих људи, жена и ђеце.

Нешто касније Миро Попара је отпутовао у Загреб. Неколико дана после
његовог одласка у Билеће је стигао декрет лично од Павелића!

Халид Чомић поставља се за таборника Дивинске усташке општине… Декрет је Халиду предао усташки начелник из Билеће.

– И данас ми није јасно ко је и како издејствовао да лично Павелић потпише декрет о мом “унапређењу” – прича Халид. – Нашао сам се у незавидном положају: усташе нису имале повјерења у мене, а пријатељи су вјеровали да сам постао усташа. Морао сам да будем опрезан на сваком кораку.

Халид се одмах повезао са комунистима из околних села. Савјетовао им је да чувају оружје и да га не предају усташама.

Неколицини “усташа”, иначе чланова Партије повјерио је задатак да обављају најповјерљивије акције.

Срби су, међутим, примили с резервом Халидову понуду да се оружјем одупру усташама. Сумњали су у искреност усташког таборника.

– Због тога сам поставио моје људе да стражаре на граници наше општине. Ни један усташа из сусједног среза није смео да пређе у наш крај. Запријетио сам, такође, да ћу најстроже казнити оне који под видом освете изврше злочин.

“Усташе” прате Радована Папића

Једне вечери Халид је добио поруку од Радована Папића да дође на састанак у село Тројицу, у коме је било много усташа. Отишао је, а Радовану Папићу је послао своје “усташе” да га заштите од правих усташа.

– Радован ми је тада рекао да не обилазим више српске збијегове, јер то може да ме компромитује у очима усташа… Послије састанка наредио сам мојим “усташама” да изведу Радована из села. Праве усташе радовале су се што виде “ухапшеног” Папића; нико није знао праву истину… Kасније сам неколико пута на овај исти начин обезбједио пратњу Мири Попари и још неким друговима.

Чести састанци са комунистима и Србима постали су све рискантнији за Халида. Усташе су почеле да сумњају да је он у дослуху са “црвенима”.

Он се, међутим, није на то обазирао. И даље је “савјесно” обављао своју
дужност.

“Халид је против Антине државе”

– Људи су ми једне вечери јавили да су усташе из Стоца довеле у Дивине двије ђевојке. Одмах сам отишао у школу где су биле затворене. Затекао сам их уплакане и ужаснуте. Затражиле су да их убијем, јер су се плашиле да ће их усташе силовати…

Отишао сам у оближњу кафану и тамо нашао усташе из Стоца. Наредио сам мојим људима да их разоружају и спроведу до границе нашег среза.

Послије овог случаја, усташе су често говоркале: “Халид је против Антине државе”.

Али, нико се није усуђивао да нешто приговори снажном таборнику. Ти гласови су допрли до усташког потпуковника Мухамеда Агановића, који је добио задатак да испита Чомићев случај.

Упитао је таборника зашто је разоружао столачке усташе. Одговор је гласио:

– Зато што су пљачкаши.

Агановић му је запретио да ће га ухапсити.

– Само покушај – одговорио му је смело Халид. – Мене је поставио поглавник Анте и само он може да ме смијени.

И поред подозрења и сумњи, Халид се и даље састајао са Миром Попаром, Радованом Папићем, Данилом Шаренцем и другим комунистима. Преко својих “усташа” он је растурао летке и пропагандни материјал који је често долазио и до најугледнијих усташа у Билећи.

Почетком августа 1941. стигло је наређење командиру дивинске оружничке станице Хасану Хабулу да ухапси Халида Чомића.

Пред усташким судијама

– Обећао сам Хабулу да ћу у Билеће отићи сам без усташке пратње. Претпостављао сам да ме у Билећи очекује најгоре. Нисам смио побјећи јер сам морао да извршавам задатке Партије. За сваки случај, написао сам писмо Мири Попари и замолио га да направи засједу на Бијелој Рудини, куда је требало да прођем; ако ме усташе буду водиле везаног да ме отме, а ако будем ишао сам или са једним стражаром – да ме пропусти.

Пошто сам у Билећу отишао са једним спроводником, акција није изведена.

У Билећи су Халида дуго саслушавали. Тражили су од њега да каже да ли познаје Попару, Папића и Шаренца.

Покушавали су на све начине да дознају нешто о партизанском покрету који је све више јачао у том дијелу Херцеговине.

Посијле саслушавања Халида су спровели у билећки логор, где је требало да му се одржи суђење.

Већ сутрадан стари комуниста нашао се пред усташким судијама. Kад су му поставили прва питања у граду се зачула пуцњава. У судницу је ушао један усташа и усплахирено рекао:

– Партизани су напали и заробили воз код села Мируша!

Истог тренутка пред судницом се зауставио пун камион усташа.

У ствари, то су биле “усташе” са Дивина, који су дошли да траже ослобођење свог “таборника”.

Усташки командант морао је да пусти Халида.

Kрајем августа Халида су заробили четници – улетео је у клопку коју су му припремили.

Извели су га пред четнички суд, под оптужбом да је крив за покоље Срба. Док су већали како да га убију, дошло је неколико скојеваца и успјело да га преотме од четника.

Послије тога Халид је отишао у партизане.

Заједно са својим Дивинцима учествовао је у ослобођењу Билеће, Гацка и Невесиња. Kасније се борио у Босни; тек послије Пете офанзиве вратио се у Билећу. Овог пута – као познати партизан, у кога нико више није сумњао да је усташки таборник.

Забељежили: Драгош Симовић и Исмет Kресо (Спорт и свијет, 1960.)
Обрада: Jugopapir