Hadži Mirjana Stojisavljević: Knjiga izlaska

Nije pitanje hoćemo li ili nećemo da se borimo, nego hoćemo li ili nećemo da postojimo. Car Lazar

Sada već u godinama kada „izvesni delovi moga života počinju da liče na ispražnjene dvorane palate jer je siromašni vlasnik odustao da živi u celoj palati” (M. Jursenar), odlučih da na jednom mestu saberem sopstvena razmišljanja o svome milom srpskom rodu.

Stoga sam u svojevrsnu audijenciju primila vlastite uspomene na dvadesetdvogodišnju borbu za srpski jezik, i to od onog časa kada sam početkom maja 1992. godine sa rekom Srba morala napustiti Sarajevo.

„Knjiga izlaska”, simboličnog naziva, sadrži u drugom delu pripovest o tome kako sam izašla iz ratom zahvaćenog grada, odbijajući da pravim bosanski jezik, što je u isti mah značilo izlazak iz pokornosti „bosanskom duhu” u jeziku i književnosti, istoriji i tradiciji, te vraćanje svojim autohtonim srpskim korenima.

Te 1992, kada su nam frontove oko Sarajeva držali „meštani, idealisti, zaluđenici i kriminalci”, shvatila sam ubrzo ko su pravi kriminalci ne samo u ratu nego i u srpskoj politici, nauci i kulturi. Nažalost, tih saznanja nikad dosta, i o njima pišem u ovom „delu ljubavi” prema jeziku srpskom, kojim izlazim iz pokornosti domaćoj filološkoj lažinauci imenovanoj kao „obnovljena srbistika”, iz prislužništva kvazisrpstvu zvanom „Srbi sva tri verozakona”, koje su nam pod maskom Krmčije Svetog Save drsko podmetnuli pisci takozvanog „jezičkog zakonopravila srpskog naroda”, gordo nazvanog Slovo o srpskom jeziku.

Zloratne 1992. protiv Srba su se bile digle sile pobednice i sile gubitnice u oba svetska rata, ali i srpski konvertiti, muslimani i katolici, koji su imali dvojni identitet – jedan preko vere, a drugi preko države.

Oba su prihvatali kako im je odgovaralo, odbacujući u svom identitetu srpsku komponentu, koju im je određivao srpski jezik. U srpsku kulturu dotad, a i posle, ulazio je ko je hteo, uzimao šta je hteo, delove književnosti, istorije, tradicije, a ponajpre – srpski jezik.

Srpska državnost, zbog koje su drugi imali kompleks niže vrednosti, postala je predmet ucene i političke trgovine. Srbima je kao veliki greh bilo uzeto to što su se samoopredelili upravo za tu, makar i krnju Jugoslaviju, koju su rasturile one sile što su je bile i stvorile, osporavajući Srbima usta-vom zagarantovanu konstitutivnost u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, a to je i bio povod za rat.

Zašto se nakon sahrane te države, koju niko nije voleo tako kao Srbi, opet pomalja duh jugoslovenstva, i to ponovnim uvođenjem Srba u jugoslovenski jezičko-nacionalni vrtlog preko srbojugoslovenske ideje o sinkretičkim i ekumenisti-čkim Srbima sva tri verozakona, koja vodi asimilaciji samo i isključivo Srba pravoslavaca?

Kao neoprostiv greh bilo nam je upisano to što smo se odvažili da prihvatimo borbu sa Golijatom, prožeti slobodarskim duhom protivrečenja – jesmo sami protiv sveta, ali upravo zato protiv njega moramo imati pravo, kako je to u našu odbranu britko izneo velikan francuske akademije nauka, Žan Ditur[1].

Zbog te neverovatne smelosti da se suprotstavimo antipravoslavnom Zapadu, bili smo najstrože kažnjeni – postali smo jedan od najoklevetanijih naroda na planeti, proglašeni za varvare modernog doba. Kao da je bez ikakve važnosti bilo to što smo branili svoje istorijsko pravo na pradedovsku zemlju, na svoju štokavicu, zasvojatanu od strane drugih, svoje srpsko pismo – ćirilicu, svoju devastiranu i od svakog uzurpiranu srpsku istorijsku istinu, za koju se i danas, ne posustajući, borimo u ovom postdejtonskom vremenu, kada se sva tri vekovna srpska predanja nejednake starosti – od višemilenijumskog srpskog jezika, najmanje četirimilenijumskog srpskog pisma, do vere pravoslavne, koja je kod Srba stara koliko i hrišćanstvo – nastoje da „reformišu” po principima natovske svevlasti.

Ovo svjedočenje počiva na postulatu da srpsko pitanje, na sreću, još nije konačno rešeno. Jedina odbrana srpstva sadržana je u istini koja se ne može sakriti, jer nema ništa skriveno što se neće otkriti, ni tajno što se neće doznati.

Hristove reči: „Duh Istine uvešće vas u svu istinu” naš su veliki putokaz, kao i pouke našeg Svetog vladike Nikolaja: „Ne idite za većinom. Bog je sa onima koji su u pravu, a ne sa onima koji su u većini.

”Moje srbističko vjeruju glasi: „Ljubi neprijatelje svoje, neprijatelja Božjih se gnušaj, a neprijatelje otačastva satri” (Sv. Filaret Moskovski).

U „Knjizi izlaska”, kako sam nazvala ovaj uvodnik, kojim simbolično označavam svoj izlazak iz pokornosti svakom porobljivaču, tuđem i domaćem, peva duša moja skupa sa Svetim Stefanom Lazarevićem:

Braćo moja, Srbi pravoslavni,

Ak’ i jesmo izgubili carstvo

Duše svoje gubiti nemojmo.

Izorod iz Sarajeva

Uzalud je gordo skrivati oči u pesak nauke.

Vasiona je suviše velika slika za uske ramove nauke.

Sv. vladika Nikolaj

Dugo se prikradajući, najednom je došlo i to mlako proleće, i prosto se sjurilo u sarajevsku kotlinu početkom aprila 1992. godine.

Kao i obično, moja majka mu se najviše zaradovala, jer bi nakon duge zime konačno mogla da izađe u vrt i okopa ruže i drugo cveće. Otac, opet, nikako da se smiri. Već pomalo nagluv, čučao je po ceo dan kraj radija ne bi li što bolje čuo najnovije vesti, pa se potom odmah penjao u moj stan i već s vrata počinjao:

– Šta čekamo? Vidiš da je đavo došao po svoje. Bežimo! Bolje da govore kako ćemo do njega nego šta ćemo od njega. Ko je pobegao, taj je preživeo, uvek je bilo. Šta kažu tvoji na radiju?

– Psuju četničku majku, svi Srbi – četnici, treba ih odreda pobiti, a kad ih pitam je l’ i mene, a oni, kao, nisi ti kao i oni gore, brđani i papci. Evo već po treći put u deset dana zakazuju sastanak lektora, a na sastanku sve, tamo-amo, gore-dole, a, u stvari, prigovaraju mome lektorisanju što, eto, ne puštam „zrakoplove”, „glede”, „priopćenja”, „časnike”, „općine”, već sve hrvatizme prevodim, kao što smo i pre radili. Sastanak se završio tako što su me moje koleginice počele prekorevati kako bih, vala, mogla biti malo pažljivija, dok Sejo, urednik, samo odmahuje glavom i kiselo se smeši: „Ma zna Mirjana kako treba da se radi, samo se pravi intelektualac!”

Ne prođe ni dan, kad mi prilazi dotični urednik i srdačno mi pruža ruku:

– Ej, izvini za one sastanke, znam ja da si ti raja!

U času shvatam da mi čestita što radim za „njih” i da su, po svemu sudeći, odlučili da me kao magistra postave za šefa lektora.

Gotovo je, kažem u sebi, dani su ti odbrojani: ili put pod noge ili ćeš morati da im praviš bosanski jezik, i to još da budeš nadzornik!

Momentalno donosim odluku: „E, taj film nećete gledati.”

Čim sam stigla kući, krenuli smo da pakujemo na brzinu decu, brata, oca, kad u tom času majka počinje da negoduje:

– Vi idite, ja iz svoje kuće neću! Sklanjajte se, mene ne dirajte. Samo me mrtvu iz ove kuće mogu izneti. Kuće mi nije žao koliko Mirinih knjiga; znam kako ih je kupovala. Njih ne dam! – ponavlja moja Rosa, a u meni se srce cepa.

Shvatam da je nipošto neću moći ostaviti, već odlučujem da pričekam sa njom koji dan, računajući da će se nekako predomisliti. Ispraćam ostatak familije na bukvalno poslednji voz za Banju Luku, te se vraćam ubeđena da će mama sad lakše pristati da izađe.

Na posao odlazim još koji dan, dok sa svih strana nisu počeli da reže na mene jer prekrajam Hinu (Hrvatsku novinsku agenciju), sve se braneći da, ako budemo puštali Hinu u originalu, moramo i Tanjug na ekavici, a ne selektivno.

Daktilografkinje prve kreću u napad i najednom počinju da preskaču po čitav red vesti, a kad ih opomenem da ih moraju ponovo prekucati, svađalački ospu po meni kako im ionako lektori ne trebaju, psujući mog bivšeg šefa Velibora Ostojića, tadašnjeg ministra informisanja.

Kod kuće mama ostaje pri svome – ne ide nikud!

Provodim košmarnu noć u odluci da se više ne vraćam na posao, već zovem Pale i Ristu Đogu, svog druga sa radija. Dogovaram sa njim sastanak na Ilidži u hotelu „Bosna”, gde je bio smešten srpski pres-centar, u kojem bi trebalo da radim. Pozivam i druge lektorke Srpkinje da pređu na srpski radio na Palama, kao i neke novinare, ne zaboravljajući ni našu daktilografkinju Dragicu, tako da Radio Sarajevo ostavljamo bukvalno bez ijednog lektora.

Velim sebi: Neka im Bošnjakinje prave taj njihov novi jezik, a Srpkinje bezbeli neće!

Sutradan odlazim na Ilidžu da raspodelimo gde će ko raditi, da bi me, kao grom iz vedra neba, u povratku oko Čengić-vile zadesilo strašno granatiranje i puškaranje preko Miljacke, granatiranje kakvo grad dotad nije doživio. Nema sumnje, gotovo je – rat je počeo!

Izlećem iz tramvaja i sklanjam se u prvi obližnji kafić, tegleći kanticu od pet kila masti, koju sam još pronašla u jednoj skoro praznoj samoposluzi.

Noć sam provela pod kanonadom granata, a pred zoru, kad se konačno utišalo, nekako sam stigla do Koševskog brda. Na brzinu se, teška srca, opraštam sa majkom, koja shvata da moram ići jer bi od mene tražili dušu, te, pakujući svu imovinu u omanju torbu, smelo krećem put barikade zelenih beretki kod koševskog tunela, napravljene od nekoliko dovučenih kontejnera.

Pres-kartica radio-televizije prikačena na reveru bila je moja jedina i najmoćnija propusnica, a u glavi smeli plan kako da se dočepam Ilidže pre nego što se postave barikade s jedne i s druge strane.

– Moram na posao – ubeđujem svoje sumnjičave komšije, koje će kasnije pričati kako ih niko nije tako prevario kao ja, jer su mi još pomogli da pobegnem iz Sarajeva zaustavivši auto hitne pomoći, jedini koje se tada kretao sarajevskim ulicama. Brundajući što ga zadržavaju, vozač me ipak odvozi tačno pred zgradu radio-televizije, koja im je tada bila sinonim „Države Bosne i Hercegovine” da bih, sačekavši na tren da zamakne, peške nastavila put ka Ilidži.

Dolazim tog 4. maja do nevidljive linije razdvajanja između muslimanskog i srpskog dela grada, ulice koja seče Alipašino polje od Nedžarića, gde se nalaze studentski domovi.

– Smeš li? – pitam se dok stojim i gledam čistinu puste ulice koja spaja i razdvaja dva sveta. Jedna dotad obična ulica najednom polovi grad na dve ratne zone, dva strašna suprot-stavljena tabora, a postaće poprište neviđenog stradanja.

– Smem li? – ponavljam u sebi, a kroz glavu mi prolazi sav put koji sam već prešla. Stanem li još koji tren, neću imati snage da nastavim.

A da se vratim? Gde da se vratim? Zar na posao da im pravim bosanski jezik?

Nikad!

Odvažim se nekako i zakoračim polako na ničiju zemlju, pokrivenu snajperima, u štiklama koje sam namerno obukla da ne bih u njima mogla da žurim, računajući – ko bi poverovao da se beži u štiklama?

Koračam hrabreći samu sebe: ideš prema zgradi „Oslobođenja”, kao i obično, ovim istim putem kojim si toliko puta prošla. Jutro je baš sveže, bez ljudi, pravi De Kirikov predeo. Ispravi kičmu, šta si se pogurila, hodaj pravo, kao na pisti! – krotim samu sebe. Tako, brate, lagano prebaci tu ljubičastu torbu preko ramena. Nemaš se čega bojati: prepadneš li se, pogodiće te snajper; ne prepadneš li se – neće te pogoditi snajper! Zato ne smeš da se bojiš.

Kud god da bi krenula, poginula bi.

Svi beže okolnim putevima, zato ginu, jer ONI vide da takvi beže. A ko beži „drito”? Samo ludaci i oni koji od života žele da naprave oblik. Šklovski kaže: Umetnost je iznevereno iščekivanje. Svi očekuju da se njih dvoje uzmu i dugo i srećno žive, kad, „on joj je pregrizao grkljan”.

Tako je to kod Krleže u „Filipu Latinoviću”, a i u „Idiotu”. Tako, znači: Krleža pođonio Nastasju Filipovnu kad je stvarao svoju Radajevu, a ovamo pričao da ne voli Dostojevskog! Niko ne očekuje da ideš „drito”, a ti, eto, proveravaš u stvarnosti da li je Šklovski u pravu i hoće li ovo tvoje „iznevereno očekivanje” upaliti! Možda i hoće, pod uslovom da se ne prepadneš!

Štikle odzvanjaju pravilnim ritmom, tik-tak, inače bi motorika ubrzala hod. Uh, taj prezreni periferni nervni sistem, prolazi mi kroz glavu, dok mi se asfalt pred očima počinje razlivati.

– Sad, Miro, stani – savlađujem samu sebe. Pred „Oslobođenjem” si, punim snajperista.

Izgleda kao Njujork tajms, onako zagledan u nebo, sav od metala i stakla. Odozgo se vidi pola Sarajeva.

– Okreni im leđa – naređujem samoj sebi. Spusti tu torbu i pripali cigaretu, kao Bogart u „Kazablanci”!

Povlačim nekoliko dimova i odbacujem cigaretu manirom uličarke, pa krećem lagano dalje, niz ulicu, a u glavi zami-šljam snajperistu koji me drži na meti i pita se koja je ovo smlata jutros krenula da se šetka tu pred njima, kao da nije svesna da je ovo rat u kojem se začas gine, a ne promenada.

– Samo lagano – ponavljam u sebi, dok mi se mišići u listovima počinju kočiti, a noge postaju teške kao olovo. Jedva ih snagom volje pokrećem poput robota.

Pogledam preko: u daljini niz privatnih kuća, zamandaljenih, nikog živog da ug-ledam, pa ka nebu: ni ptice, sve se usirilo u strahu od onog granatiranja: i vazduh, i predeo koji se ukočio kao te moje noge, koje jedva povlačim po asfaltu.

Ni sama ne znajući kako, prevaljujem postepeno tu beskonačnu liniju kolnika koja vodi dalje, što dalje ka Ilidži, dok u glavi hladni razum premerava razdaljinu koju sam napravila od snajperista.

Kažu, do sedamsto metara snajper sigurno pogađa, a kad si dalje, verovatnoća se smanjuje. Prolazim rukom kroz kosu: ne osećam teme!

Kao da mi je neko amputirao vrh glave, a kosa nakostrešena raste, ne iz temena, već onako, iz svesti, koja grozničavo iščekuje metak, i to baš u jednu tačku na potiljku koja žari.

– Tu će me sad pogoditi snajper!

– Neće! – odgovaram glasno samoj sebi. Živa si, samo napred, još malo. Izlaziš na „slobodnu teritoriju”, sinu mi kroz glavu neki razgovor sa Jarom Ribnikar koji sam gledala na televiziji, kad je čitav sat pričala, puna sebe, o svom izlasku iz Beograda prošlog rata i o tome kako su joj drugim zaprežnim kolima bile izvučene iz grada njene dve bunde!

– Mani Jaru i njene komunjarske priče! Lako joj je kad je ostala živa!

Hvata me malaksalost, teški umor koji dotad nikad nisam osetila, ne samo u nožnim mišićima, tvrdim kao kamen, već u celom telu. Obazirem se, tražeći gde bih mogla da sed-nem, jer ni koraka više ne mogu napraviti.

Kao kroz maglu, u tom času prepoznajem pretposlednju tramvajsku stanicu, gde šine zaokreću u luku, a put iz Sarajeva vodi pravo ka centru Ilidže.

Poput munje sevnu mi misao: stigla si!

Kako shvatih da sam se spasila, noge samo klecnuše. Stropoštah se na podzid tramvajske stanice, a iz grla mi se najednom prolomi povik:

– Ostala si živa, živa!

Skidam jednu štiklu pa je svom silinom bacam, potom drugu.

Hvatam se za ruke, ne verujući. Tu su! Glava? I ona je tu! Grcam u plaču. Suze zalivaju bluzu. Brišem ih rukavom.

– O Bože, kako je divno plakati!

Grč polako popušta. Saginjem se, tražim štikle. Noge još drhte. Dižem se, zabacujem torbu koja najednom postade laka kao perce i polazim dalje…

---

[1]Teško da će Srbi ući u modu i narednih godina – duhovito je prokomentarisao iskreni prijatelj Srba, francuski akademik, pokojni Žan Ditur – jer su uvek nekom na meti; nekoć, tj. 1941. godine, Hitler je bombardovao samo one teritorije na kojim su živeli pravoslavni Srbi, da bi isto ponovili takozvani saveznici 1944, pa potom još jednom potvrdili natovci godine 1999.

Iz knjige prof. dr Mirjane Stojisavljević: „Srbistika i komentari“ (ISBN 978-99955-90-93-2 ; COBISS.RS-ID 4729368 )