Гујон: Срби на Косову се надају, али не кажу више – биће ускоро, кажу – биће, ваљда

Косовске Србе задесиле су многе недаће, а један човек, пореклом из Француске, посећује их већ 14 година и доставља хуманитарну помоћ, трудећи се да истину о њима прикаже свету.

“Надају се бољем, али не кажу више – биће ускоро, кажу – биће, ваљда”, истиче хуманитарац Арно Гујон за Б92.нет.

О Србији и Србима Арно Гујон знао је много и пре него што је кренуо на своје животно путовање. Од деде и оца често је слушао о српском народу, а медијски извештаји о бомбардовању Србије 1999. године и погром Срба на Косову 2004. године, покренули су тада деветнаестогодишњег Француза на пут доброчинства. Са члановима своје породице сакупио је помоћ – старе играчке, половну гардеробу, све што је ико имао да им да, оформио хуманитарну организацију “Солидарност за Косово” и запутио се у Србији.

Од првог доласка на Косово и Метохију, жеља да помогне онима којима су у невољи га не напушта, али нешто се ипак променило.

“На почетку ме мотивисала једна тешка хуманитарна ситуација која се дешава на само 2.000 километара од Париза. Сматрао сам да то треба да се тиче свих – не само Срба и Србије, него и Европљана. С друге стране, због прича које сам слушао од свог оца и деде о Србима, осећао сам јаку блискост са српским народом и имао сам јаку жељу да им помогнем. Сада, скоро 14 година касније оно што ме додатно мотивише је сусрет са људима који су ми постали пријатељи, а неки до њих и кумови. То сада није више на нивоу – солидарност са непознатим људима са којима саосећам, већ је солидарност са људима које сматрам члановима своје породице и делом свога народа. Сада се та помоћ подразумева, јер се нико не преиспитује да ли треба да помогне свом брату или сестри.”

До сада је помоћ коју је Гујон обезбедио за Србе на Косову вредна 5 милиона евра. Хуманитарна организација “Солидарност за Косово” до сада је одвезла 43 конвоја са одећом, обућом, храном и опремом за народне кухиње. Изградили су и реновирали много објеката, али да људима није само важна помоћ коју им носи, уверава се при сваком сусрету.

“Њима је важно наше присуство. Кажу нам да није важно да ли носимо помоћ. Чињеница да смо тамо уз те људе и чињеница да смо прешли хиљаде километара да дођемо до њихових изолованих села, то много значи тим људима који се често осећају усамљено и заборављено. Када дођемо до њих они виде да нису заборављени од свих и да могу да рачунају на нашу братску подршку”.

Како живе Срби на Косову и Метохији? 

“Живе у тешким условима. Помоћи никад довољно, јер су потребе огромне. Кажу да се ситуација, нажалост, мало променила од рата и да су се надали тада да ће бити боље двадесет година касније, а сада као да је све стало. И ја имам осећај да је ситуација у безбедносном смислу била тежа раније, да је било више напада и насиља, мада, нажалост, насиља има и даље и то је недопустиво. Чини ми се да је раније постојала већа нада јер је мој први долазак био свега неколико година после рата. Људи су мислили све ће се смирити па ће моћи ускоро да живе и да се друже нормално са комшијама, међутим данас комуникација са комшијама скоро и да не постоји. Има је ту и тамо, али не довољно и требало би радити на суживоту и помирењу. Тада су се надали да ће то ићи много брже, а данас кад разговарамо они се и даље надају да ће се ситуација побољшати, али не кажу више – биће ускоро, кажу – биће, ваљда”.

Шта их, упркос таквој ситуацији, одржава на КиМ? 

“Они се надају да ће једнога дана живети у миру и да ће бити коначно слободни, да ће моћи да живе од сопственог рада, а не од хуманитарне помоћи. Одржава их вера. Мислим да је то стуб српског останка на Косову и Метохији – вера у Бога, вера у будућност, вера да ће се ипак ствари променити. То се највише види по великом броју деце и то је најбољи знак наде. Одржава их и историја и култура. Свесни су да су наследници славних српских јунака који су живели и боравили на Косову и Метохији и да они представљају Србију на Космету, да су постали симбол борбе за опстанак. То је једна велика одговорност и они су свесни тога.”

А велика је одговорност и на њиховом доброчинитељу. Како и сам наглашава, они би желели да о ситуацији који затекне на Космету свету каже истину.

“Јавност тек када види слике, документарце, прочита књиге и часописе о људима на КиМ које објављујемо схвати колико је тешка ситуација у којој ти људи живе. Када сазнају онда имају жељу да помогну и да се ангажују. Волонтери знају шта се дешава али тек када дођу на лице места схвате да је то друга прича и то их погоди. Али са друге стране, ви онда видите да ту људи живе, да су и срећни, да имају наду, да се смеју, да вас дочекају као што брат дочекује брата и онда не знате да ли да плачете од туге што они живе у таквој ситуацији или да плачете од среће што вас тако присно дочекују. И то нас додатно мотивише да се враћамо из године у годину.”

Као и сваке године и ове је Гујон са волонтерима у оквиру Божићњег конвоја обишао многа села на КиМ. Однели су деци новогодишње поклоне и хуманитарну помоћ одраслима и сиромашним породицама. Осим гардеробе, обуће, школског прибора…, купили су и 72 шпорета за социјално најугроженије породице које су имале старе и нефункционалне шпорете, а испоручили су и 30 пећи школама у Гори. Једна посета оставила је посебан траг на хуманитарца.

“Код Новог Брда у насељу Чука стигли смо до куће без струје, без воде, са земљаним подом, где људи живе само од сточарства и пољопривреде са петоро деце од којих је једно са хендикепом. Да живе веома тешко, то се видело на њима. То сиромаштво је фрапантно и сви смо били запрепашћени, а волонтери који су на Косово дошли по први пут питали су: „Што нам неко није рекао да овако нешто постоји, да људи живе као у средњем веку и горе од тога?“ Ми смо им однели шпорет, гардеробу, храну и још понешто, што је у суштини скромна помоћ и ми бисмо хтели да им још више помогнемо, а домаћин се толико обрадовао што смо их посетили и рекао ми је: „Да могу да ти дам своје срце, дао бих ти“. То ћу заувек памтити.”

Француско-српски хуманитарац Арно Гујон је крајем прошле године изјавио да је добијао претње након гостовања на телевизији Н1. Да ли И даље страхује од непријатности приликом одлазака на КиМ за Б92.нет каже:

“Током нашег Божићног конвоја се ништа није десило, хвала Богу, али увек треба бити опрезан јер свашта може да се деси. То смо, нажалост, видели недавно са убиством Оливера Ивановића, оно најгоре је увек могуће на Косову. Сваку претњу коју добијате треба да узмате у обзир, јер лако људи прелазе са речи на дела. Увек сам био и бићу опрезан са својим изјавама, јер једна реч овде може да се претвори у камен тамо и надам се да ће медији наставити да преносе оно што кажемо и радимо без претеривања и увеличавања како нас то не би довело у опасност на КиМ”.

Осим изјава захвалности, Гујон за свој хуманитарни рад има и бројна признања – Орден Светог Саве првог реда, највише одликовање које додељује Српска православна црква, Златну медаљу за изузетне заслуге у области хуманитарног рада, коју му је 2016. уручио тадашњи председник Србије Томислав Николић, Орден Светог владике Николаја…

“Много ми значи што сам добио највише ордене СПЦ и Државе Србије, као и друге награде. То је знак да је наша помоћ цењена и то је велики подстрек за даљи рад и мотивација да наставимо. То је важно и за људе који нас подржавају у Француској, наших 12.000 донатора, за наше волонтере, за све људе добре воље који су уз нас од самог почетка. То је признање за све њих, ја сам само њихов представник и човек који организује све то, али без њих не бих могао ништа. Та признања нису само моја већ и њихова.”

Ускоро Гујон поново иде на Косово. Отвориће четири школе које су реновирали да, како каже, деца могу да уче у нормалним условима и осећају се сигурном.

“У току је изградња фарме за тов свиња чије ће се месо користити у народним кухињама у којима се свакога дана храни око 2.000 људи са целог Космета. На лето ће “Слодарност за Косово” омогућити летовање на мору за 42 деце из српских енклава”, говори у даху.

Додаје да је у плану још много хуманитарних акција за људе на Космету, који су, како наглашава, успели да промене његов живот.

“Истина је да смо најсрећнији кад несебично помажемо другима и мислим да када помажемо онима који је помоћ неопходна од њих добијамо стоструко више. Ја сам помогао и помажем Србима на Косову и нажалост нисам сигуран да сам успео да променим њихове животе, али оно у шта сам сигуран је то да су они успели да промене мој живот и мој поглед на свет и показали ми прави значај слободе и како се треба борити за њу. Они су разлог зашто сам дошао да живим у Србији, зашто сам почео да учим српски и зашто сам ја постао ваш и ви део мене.”

Аутор: Радмила Ценић

Извор: Б92

Везане вијести:

Арно Гујон: Грло ми се стегло када ми је девојчица на КиМ рекла …

„Отац ме је учио да није тачно све што чујем о Србији“ | Јадовно …

Страх од освајача — покушаће да отму оно што су изградили …