Grupna likvidacija žena i djece

Uskoro stigoše ustaše i u nekakvom stroju-grupi prolaze trotoarom ispod naših prozora, mi gledamo. Među njima je Franjo Jozing. Nekome odgovara, dovikuje: „Idemo pravo u Gakovo” (srpsko selo u dubini Bilogore). Sad se opet povećao strah za sudbinu mame, jer ona se mora vratiti upravo tim putem. Odoše ustaše uza selo. Došla nam je baka Popržanova, punica Joška Šimunovića i majka njegove Jelene. Bila je tu neko vrijeme. Dogovoriše se ona i Jovanova da ispeku gibanicu sa sirom. Odoše konačno da pod našim velikim orahom na drvljaniku nakupe granja da bi ispekle gibanicu.

Ja sam zaokupljen događanjima na putu. Sjedim na plotiću koji ograđuje vrtić (cvijetnjak) pod prozorima od dvorišta. Uskoro poče pucnjava u gornjem kraju, tamo kamo su otišli ustaše. Čuju se rafali mitraljeza. Pomislih, i obradujem se, valjda su ih na vrh sela sačekali partizani. Čekam da vidim kako bježe. Čuju se stalno pojedinačni pucnji, ali nema ustaša da bježe. Odjednom uočim pred Ringlovim kućama grupu svijeta, uglavnom žene i djeca, a pred njima đed Lazo Bobić u njegovim širokim šnjitanim, dugačkim gaćama, u zubunu i sa šeširom na glavi. Prepoznajem babu Grubića, Grbine cure, Danicu i Božicu, mamu Milana i Milkice Grbine i još neke. Sav prestrašen i dalje sjedim na plotiću, radoznao da saznam što se događa. Uskoro dođe ta grupa do kuće Jelineka i tu skrenuše u Subotov sokak. Sad vidim ustaše, jedni stoje niže ulaza u sokak, a drugi idu za tom grupom svijeta. Nestadoše u sokaku. Zovem sestru da joj kažem što sam vidio. Dođem do nje i Popržanove babe, gdje trgaju granje, i počnem govoriti, kad negdje na ogradi oko Živka ili Subote začu se mitraljez! „Jovanka, oni njih ubijaju, bjež’mo”, kažem. „Ma, jade, gdje će poubijati toliki svijet”, odgovara ona. „A zašto onda pucaju tamo gdje su ih otjerali”, uporno govorim. Baba se poguri i otrča u ogradu pa kroz vinograd kući. Konačno krenemo za njom Jovanka i ja. Potrčasmo kroz otvorenu ljesu u malu ogradu, tu su mlade šljive (dva reda s naše desne, a jedan red s lijeve strane). Sve je to čist i pregledan prostor, a do vinograda ima dobrih stotinjak metara. U toj situaciji pojavljuje se šest ustaša iz uvale Točak, daleko su od nas oko dvjesto metara. Digli su puške i viču: „Stoj, kuda bježite”!? Sestra odgovara da su guske u vinogradu, da ih tjeramo. Viču nam: „Koje ste vjere”? Odgovaramo različito: „Pravoslavne, katoličke”, valjda sam zaboravio da su nas pokrstili. „Stoj, ne mrdajte”, viču i drže puške uperene u nas. Okrećemo se i bježimo natrag, kad odjednom ugledasmo ustaše i žandare kako ulaze u dvorište sa puta. Stali smo kao ukopani, a onda polako pošli prema kući u dvorište, jer se više bojimo onih što idu za nama. Došli smo do sredine dvorišta. Bojimo se i ovih sa puta. Pristižu oni iz bašče, zovu nas natrag i u tom času ugledasmo Marijana kako izlazi iz kuće. Valjda je cijelo vrijeme bio na tavanu, a mi smo nekako na njega zaboravili. Sad opet zastanemo da nam on dođe što bliže. Oni iz bašče nešto viču, galame, a on žuri prema nama pa ispred nas ide prema onima u bašči, a mi za njim. Dvojica ustaša položiše puške na ljesu, u pravcu nas, a Marijan raširi ruke štiteći svakog od nas jednom rukom.

Nešto govore. Jovanka i ja stojimo kao stupci. Ništa ne čujem, osim da Marijan kaže: „Oni se boje, oni su pravoslavci, ali su duhom Hrvati. Ja sam državni službenik. Prisegao za poglavnika. Evo legitimacije”. Onaj jedan kaže: „Dobili smo naređenje od ustaškog logornika iz Bjelovara da poubijamo sve Srbe”! Marijan ponavlja da mi nismo Srbi, da smo duhom Hrvati. Sada on odgovori Marijanu: „Vodi ih u pizdu materinu! U kuću”! Sad idemo ispred Marijana prema kućnim vratima, kad, eto ti kola. U njima nema nikoga, a Ceda zajedno sa drugom kobilom prepreči put i odoše sa kolima pred štalska vrata. Rže Ceda, a ćuzan u štali cvili. Marijan i ja priđosmo do kobila, ispregosmo ih ispod kola pa Marijan otvori štalska vrata i Ceda uđe u štalu. Onu drugu Marijan je zavezao za kola pred štalskim vratima. Jovanka je već u kući. Pred ganjkom ima nekoliko ustaša. Ulazim u kuću i vidim tetu Mariju, ali mame nema. Jedan od ustaša iz ganjka pita: „Đe je ova žena iz ove kuće? „Evo je ovdje”, odgovaram ja sa praga i zovem tetu Mariju da dođe. Međutim, ona već odgovara: „Ne traži on mene, nego tvoju mamu. Eno nje, sakrila se kod Nane Ringlove”. Pita me ustaša da li ja znam gdje je to. Odgovorim potvrdno, a on pita koliko kuća ima do Nane. „Desetak”, rekoh. Odredi on jednog ustašu i reče da odemo po mamu. Krenusmo – ja naprijed, a on za mnom.

< Strepnja i nada                                                Sadržaj                                        Još jednu grupu gone na likvidaciju >