fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Групна ликвидација жена и дјеце

Ускоро стигоше усташе и у некаквом строју-групи пролазе тротоаром испод наших прозора, ми гледамо. Међу њима је Фрањо Јозинг. Некоме одговара, довикује: „Идемо право у Гаково” (српско село у дубини Билогоре). Сад се опет повећао страх за судбину маме, јер она се мора вратити управо тим путем. Одоше усташе уза село. Дошла нам је бака Попржанова, пуница Јошка Шимуновића и мајка његове Јелене. Била је ту неко вријеме. Договорише се она и Јованова да испеку гибаницу са сиром. Одоше коначно да под нашим великим орахом на дрвљанику накупе грања да би испекле гибаницу.

Ја сам заокупљен догађањима на путу. Сједим на плотићу који ограђује вртић (цвијетњак) под прозорима од дворишта. Ускоро поче пуцњава у горњем крају, тамо камо су отишли усташе. Чују се рафали митраљеза. Помислих, и обрадујем се, ваљда су их на врх села сачекали партизани. Чекам да видим како бјеже. Чују се стално појединачни пуцњи, али нема усташа да бјеже. Одједном уочим пред Рингловим кућама групу свијета, углавном жене и дјеца, а пред њима ђед Лазо Бобић у његовим широким шњитаним, дугачким гаћама, у зубуну и са шеширом на глави. Препознајем бабу Грубића, Грбине цуре, Даницу и Божицу, маму Милана и Милкице Грбине и још неке. Сав престрашен и даље сједим на плотићу, радознао да сазнам што се догађа. Ускоро дође та група до куће Јелинека и ту скренуше у Суботов сокак. Сад видим усташе, једни стоје ниже улаза у сокак, а други иду за том групом свијета. Нестадоше у сокаку. Зовем сестру да јој кажем што сам видио. Дођем до ње и Попржанове бабе, гдје тргају грање, и почнем говорити, кад негдје на огради око Живка или Суботе зачу се митраљез! „Јованка, они њих убијају, бјеж’мо”, кажем. „Ма, јаде, гдје ће поубијати толики свијет”, одговара она. „А зашто онда пуцају тамо гдје су их отјерали”, упорно говорим. Баба се погури и отрча у ограду па кроз виноград кући. Коначно кренемо за њом Јованка и ја. Потрчасмо кроз отворену љесу у малу ограду, ту су младе шљиве (два реда с наше десне, а један ред с лијеве стране). Све је то чист и прегледан простор, а до винограда има добрих стотињак метара. У тој ситуацији појављује се шест усташа из увале Точак, далеко су од нас око двјесто метара. Дигли су пушке и вичу: „Стој, куда бјежите”!? Сестра одговара да су гуске у винограду, да их тјерамо. Вичу нам: „Које сте вјере”? Одговарамо различито: „Православне, католичке”, ваљда сам заборавио да су нас покрстили. „Стој, не мрдајте”, вичу и држе пушке уперене у нас. Окрећемо се и бјежимо натраг, кад одједном угледасмо усташе и жандаре како улазе у двориште са пута. Стали смо као укопани, а онда полако пошли према кући у двориште, јер се више бојимо оних што иду за нама. Дошли смо до средине дворишта. Бојимо се и ових са пута. Пристижу они из башче, зову нас натраг и у том часу угледасмо Маријана како излази из куће. Ваљда је цијело вријеме био на тавану, а ми смо некако на њега заборавили. Сад опет застанемо да нам он дође што ближе. Они из башче нешто вичу, галаме, а он жури према нама па испред нас иде према онима у башчи, а ми за њим. Двојица усташа положише пушке на љесу, у правцу нас, а Маријан рашири руке штитећи сваког од нас једном руком.

Басташића љеса (дрвена ограда у дну дворишта), 1942. година
Басташића љеса (дрвена ограда у дну дворишта), 1942. година

Нешто говоре. Јованка и ја стојимо као ступци. Ништа не чујем, осим да Маријан каже: „Они се боје, они су православци, али су духом Хрвати. Ја сам државни службеник. Присегао за поглавника. Ево легитимације”. Онај један каже: „Добили смо наређење од усташког логорника из Бјеловара да поубијамо све Србе”! Маријан понавља да ми нисмо Срби, да смо духом Хрвати. Сада он одговори Маријану: „Води их у пизду материну! У кућу”! Сад идемо испред Маријана према кућним вратима, кад, ето ти кола. У њима нема никога, а Цеда заједно са другом кобилом препречи пут и одоше са колима пред шталска врата. Рже Цеда, а ћузан у штали цвили. Маријан и ја приђосмо до кобила, испрегосмо их испод кола па Маријан отвори шталска врата и Цеда уђе у шталу. Ону другу Маријан је завезао за кола пред шталским вратима. Јованка је већ у кући. Пред гањком има неколико усташа. Улазим у кућу и видим тету Марију, али маме нема. Један од усташа из гањка пита: „Ђе је ова жена из ове куће? „Ево је овдје”, одговарам ја са прага и зовем тету Марију да дође. Међутим, она већ одговара: „Не тражи он мене, него твоју маму. Ено ње, сакрила се код Нане Ринглове”. Пита ме усташа да ли ја знам гдје је то. Одговорим потврдно, а он пита колико кућа има до Нане. „Десетак”, рекох. Одреди он једног усташу и рече да одемо по маму. Кренусмо – ја напријед, а он за мном.

 

< Стрепња и нада                                                Садржај                                        Још једну групу гоне на ликвидацију >

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: