ОПШТИНА ГРУБИШНО ПОЉЕ – ЖРТВЕ РАТА 1941-1945 – Јован Мирковић

English

Анализа jе урађена по месту рођења, према до сада извршеноj ревизиjи пописа “ЖРТВЕ РАТА 1941-1945” из 1964. године. Ову анализу, урадио jе виши кустос Музеjа жртава геноцида из Београда, Јован Мирковић, и презентовао jе на промоциjи књиге: “ Билогора и Грубишно Поље 1941 – 1991.“ аутора Милана Басташића.Промоциjа jе одржана у Београду, 10.фебруара 2010, на Академиjи за безбедност и дипломатиjу.

Изучаваjући обjављене изворе и литературу о jасеновачким логорима установио сам да мемоарска литература и регионална и локална историографиjа су две наjброjниjе групе, у условноj подели литературе, и да, уз доста ретке примере обjављених извора, стручних и научних радова, представљаjу наjзначаjниjи извор спознаjа.

Књигу др Милана Басташића припада корпусу мемоарских записа, а по обухвату простора о коjима говори групи регионалне и локалне историографиjе, коjа има несумњив значаj у употпуњавању спознаjа о догађаjима на ширем простору са догађаjима регионалног и локалног карактера.

Простор о коме говори др Басташић, Билогора и Грубишно Поље, готово да ниjе ни обрађен у историографиjи Другог светског рата, а ради се о простору на коме су почињени броjни масовни злочини.

То jе наjзападниjи етнички простор српског становништва и први масовни злочини НДХ врше се управо на овом простору: краjем априла 1941. прво масовно логорисање становништва из Грубишног Поља и покољ у Гудовцу код Бjеловара. Оваj простор истуреног српског етничког корпуса и деведесетих година прошлог века, како то документуjе аутор, такође се нашао први на удару поновљеног злочина против српског становништва.

Припремаjући се за представљање ове књиге, одлучио сам, да не говорим о књизи, jер ће то други учинити, већ да направим jедну анализу из доступних података о страдању становништва општине Грубишно Поље у Другом светском рату, а везано и за теме коjима се бавим, а то су злочини НДХ у jасеновачким логорима.

Уста­шки по­крет jе био „син­те­за Стар­че­ви­ће­вог др­жав­ног пра­ва и се­љач­ке идеоло­ги­jе бра­ће Ра­дић, ко­jи jе из­ни­као из ових дви­jу наj­jа­чих по­ли­тич­ких идео­ло­ги­jа у хр­ват­ском на­ро­ду… и у ‘Уста­шким на­че­ли­ма’ об­у­хва­тио… оба­дви­jе те иде­о­ло­ги­jе.“

Уста­шки по­крет jе на­ста­вак оног де­ла хр­ват­ског на­ци­о­на­ли­зма ко­jе­м jе глав­ни циљ био ка­то­ли­за­ци­jа дру­штва и др­жа­ве, че­му jе и би­ла под­ре­ђе­на и сва по­ли­ти­ка.

Иде­о­ло­ги­jа уста­шког по­кре­та jе те­ме­ље­на на ра­си­стич­коj и екст­рем­но национали­стич­коj и клерикалистичкоj по­ли­ти­ци, са основ­ном тен­ден­ци­jом ства­ра­ња „чи­стог хрватског жи­вот­ног про­сто­ра“, ко­jи треба да омо­гу­ћи­ ег­зи­стен­ци­jу „чи­сте хрват­ске на­ци­jе“. Пред­у­слов оства­ре­ња ових тен­ден­ци­jа jе би­о­ло­шко уни­ште­ње („ис­тре­бље­ње“) Ср­ба и Је­вре­jа, ко­jи су про­гла­ше­ни „наj­ве­ћим не­при­jа­те­љи­ма хр­ват­ског на­ро­да“, и стога им „не­ма мjе­ста у Хр­ват­скоj“.

Овим гру­па­ма су придруже­ни и Ро­ми, као не­а­ри­jев­ска – ни­жа ра­са. Оства­ре­ње ових ци­ље­ва jе захтевало и „уну­тра­шње про­чи­шће­ње“, тj. уни­штење оних хр­ват­ских и муслиман­ских еле­мен­ата ко­jи своjим „не­хр­ват­ским по­на­ша­њем“ чи­не „ља­гу на ти­е­лу чи­сте хр­ват­ске на­ци­jе“, због чега су сматрани из­даj­ни­цима.

Но­ве вла­сти су насто­jа­ле, не са­мо прак­тич­ном применом те­ро­ра, већ и ни­зом за­кон­ских и подза­кон­ских ака­та, да ле­га­ли­зуjу и у прав­ни си­стем угра­де ра­си­стич­ку политику и по­ли­ти­ку те­ро­ра. Већ на са­мом по­чет­ку по­сто­jа­ња НДХ, до­нет jе читав пакет тзв. „ра­сних за­ко­на“.

Пре­ма не­ки­м исто­ри­ча­ри­ма, уста­шки по­крет не тре­ба ква­ли­фи­ко­ва­ти као фашистич­ки, jер би то за Па­ве­ли­ћа и ње­го­ве след­бе­ни­ке, како каже Круцио Малапарте, италиjански фашистички новинар и писац,  био ком­пли­мент. Они су „би­ли и остали по­ли­тич­ки и ин­те­лек­ту­ал­ни пиг­ме­jи“, би­ли су, „ису­ви­ше при­ми­тив­ни за пра­ве фа­ши­сте“.

Неспоран jе геноцидни карактер Независне Државе Хрватске, jер jе jасно изражено постоjање геноцидне намере да се униште одређене етничке, верске и расне групе, а то jе потврдила и праксе усташке организациjе и државе, у коjоj су почињени не само ратни злочини и него и злочини геноцида над при­пад­ни­ци­ма срп­ског, jевреjског и ромског народа.

Несумњива jе од­го­вор­ност за из­вр­ше­н ге­но­ци­д, као наj­те­жи вид зло­чи­на про­тив чо­веч­но­сти, не само поjединаца, извршиоца злочина, већ и уста­шке ор­га­ни­за­ци­jе, Не­за­ви­сне Др­жа­ве Хр­ват­ске и ње­них институци­jе, али и одговорност но­си­ла­ца иде­о­ло­шке осно­ве на ко­jоj jе по­чи­ва­ла и ова организаци­jа и ње­на тво­ре­ви­на. Геноци­д су почини­ли не са­мо при­пад­ни­ци по­ли­тич­ке ор­га­ни­за­ци­jе (уста­ше) и пар­тиj­ске воj­не фор­ма­ци­jе (уста­шка воj­ни­ца и УНС), већ и све струк­ту­ре др­жа­ве, од поли­циj­ско-воj­них фор­ма­ци­jа до управ­ног апа­ра­та.

Од оснивања НДХ фор­ми­ра­jу се и концентрациони логори, (са­бир­ни, рад­ним, збир­ни, кон­цен­тра­циj­ски ло­го­ри, или ка­ко се већ ни­су на­зи­ва­ла ра­зна са­би­ра­ли­шта, све до на­зи­ва со­ци­jал­ног ка­рак­те­ра) у ко­jе се ин­тер­ни­ра­jу „не­по­ћуд­ни еле­мен­ти“ по националноj, верскоj и расноj припадности, као и идеолошки и политички противници усташког режима.

Посебно се издваjа Госпићка група логора (Јадовно) и Јасеновачка група логора, као примери логора уништења (Vernichtungslager).

Ова два система логора посебно су значаjна и за страдање становништва Грубишног Поља.

У видео презентациjи, даћу анализу података из Базе «Жртве рата 1941-1945» коjа се води у Музеjу жртава геноцида према до сада извршеноj ревизиjи пописа из 1964. године и поименично идентификованим жртвама. Наиме, у активностима Музеjа значаjан проjектни задатак jе ре­ви­зи­jа, односно допуна по­пи­са жр­та­ва ра­та 1941-1945. из 1964. го­ди­не, уно­сом ве­ри­фи­ко­ва­них иден­ти­фи­ка­ци­о­них по­да­та­ка за смрт­но стра­да­ла ли­ца, без об­зи­ра на на­ци­о­нал­ну, вер­ску, ра­сну, иде­о­ло­шку, по­ли­тич­ку или воj­ну при­пад­ност, са уно­сом ва­лид­них по­да­та­ка о ка­те­го­ри­jи жр­тве и од­го­вор­ни­ма за стра­да­ње.

Радећи на ревизиjи овога пописа настоjимо да унесемо што више идентификационих података о људским губицима у току Другог светског рата. Свесни смо чињенице да изгубљено време jе тешко надокнадити и да jе ово дуготраjан посао, у коме нећемо моћи доћи до коначних резултата, али сваки унесени податак jе допринос именовању а тиме и очовечењу жртава, да од броjева постану људи, што представља цивилизациjски дуг према жртвама.

Напомињем, да то нису ни приближно коначни резултати, већ до сада достигнути ниво поименичне идентификациjе, коjи ипак представља релативно добру основу за анализе.

Јован Мирковић, виши кустос Музеjа жртава геноцида у Београду