Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Jedan mali, izbledeli plišani meda i fotografija oca Mirka
u formatu potrebnom za predratne lične karte. To su sve uspomene sestara Aleksandre (21) i Tanje (18) Stjelja, rodom iz sela Zagrad kod Benkovca. Danas žive u Barajevu nadomak Beograda, kod ujaka i ujne, koji se o njima brinu kao o svojoj deci. Njihova potresna, stravična izbeglička priča iz „Oluje“, jedna je od 30 koje je
Srbija uvrstila u dokaze kontratužbe protiv Hrvatske za genocid.
Aleksandra je imala samo tri godine, a Tanja je još bila u stomaku majke Vedrane, kad su tog
avgusta 1995. godine glavom bez obzira krenule sa još 200.000 drugih Srba iz Hrvatske
ka Bosni.
Njihovu kolonu 7. avgusta je kod Bosanskog Petrovca, na putu za Ključ, presrela avionska granata Hrvatskog ratnog vazduhoplovstva. U kasnijim izveštajima pilot tog aviona je napisao da je „akcija uspešno završena“ i da je „neutralisan veliki broj oklopnih vozila srpske vojske“.
Aleksandra i Tanja odlično znaju da to nije tačno jer je to bila kolona izbezumljenih
ljudi koji bežali da spasu žive glave.
– Otac i deda su bili u automobilu, a stariji brat Savo i ja sa majkom i bakom u jednom
šleperu ispred, koji nas povezao jer im je otac dao kantu benzina zauzvrat. I dalje
mi se, kao da sanjam, javlja zvuk tog aviona kako nam se približava, onda eksploziju
i na kraju stravični krici svuda oko mene – priča Aleksandra.
Otac Mirko i deda Branko su tada poginuli, kao još sedmoro drugih Srba, od čega je čak
četvoro bilo dece.
– Ja sam od udara pala u nesvest, probudila sam se u bolnici, zašivali su mi ruku i onda
je baba ušla i vrištala je. Rekla je, još samo mu se ruka mrda, znala sam da je
reč o mom tati, znala sam da je išao iza nas i on je izgoreo, a ona ga je uhvatila
za ruku – seća se Aleksandra.
Ona je sa majkom u osmom mesecu trudnoće takođe povređena od gelera, ali su ipak uspele
da se dokopaju Novog Sada. Majka Vedrana je poživela taman toliko da na svet donese
Tanju.
– Ne, nikada nisam bila u Hrvatskoj. Aleksandra je prvi put otišla pre dve godine. Mislila je da to što stalno sanja kuću s vinovom lozom neki „znak“. Kada je otišla tamo shvatila je da su to
sećanja – priča ova devojka koja uskoro završava Poljoprivrednu školu u Barajevu,
a Aleksandra studira.
Žive u jednoj kućici na obodu Barajeva. I ne žale se. Aleksandra dodaje da je većina
zajedničkih prijatelja tek posle priloga na RTS shvatila kakvu su tragičnu sudbinu
doživele. – Ni sestra ni ja nikome nismo pričale. Jednostavno, ne želimo da nas
bilo ko sažaljeva – objašnjava starija sestra.
Dečje svedočenje
Mirko i Branko Stjelja sve do 2002. godine su vođeni kao nestali, a zahvaljujući Aleksandrinom „svedočenju“ da je kolonu napao avion, locirano je mesto gde su bili sahranjeni. Te 2002. njihovi
ostaci su ekshumirani i preseljeni na groblje u Barajevu.
Još nas strah ne napušta
Aleksandra i Tanja ne kriju ogromnu zahvalnost ujaku i ujni koji su ih izveli na pravi put. Ujna, Natalija Tintor (49) uz gorak osmeh komentariše da je i sama doživela izbegličku sudbinu, ali da joj je najtužnije od svega to što izbegli Srbi i danas imaju strah da obiđu grobove
predaka.
– Rečeno je da navodno više nema tajnih optužnica Hrvatske, a malo-malo pa nekog
skinu sa autobusa na granici, mada se nije nalazio ni na jednoj listi. Znači,
„Oluja“ i dalje traje – veli ova hrabra žena čija brojna porodica i prijatelji
žive širom planete.
– Većina nam se javlja redovno, ili komuniciramo preko interneta. Mole nas da izdržimo.
Možda bih i izdvojila nekog od njih, posebno one koji su sada u Australiji, ali plašim
se da im ne učinim „medveđu uslugu“, pa da kasnije imaju neprijatnosti
– kaže Natalija Tintor.
Obe priznaju da ne prate pomno događanja pred Međunarodnim sudom pravde, ali veruju
da istina kad-tad mora da pobedi.
– Ne znam kako će se to suđenje završiti, ali bih volela da neko odgovara za ono
što se dogodilo i mojoj, ali i na stotinama hiljada drugih porodica Srba iz Hrvatske
– kažu na kraju razgovora sestre Stjelja.
Štrbac: Ubistvo s predumišljajem
Direktor Veritasa Savo Štrbac kaže da je tragedija ovih sestrara uvrštena u kontratužbu Srbije kako bi se opisala „hrvatska sistematičnost“ u etničkom čišćenju.
– Kada su Krajišnici poterani, Hrvatskoj to nije bilo dovoljno, već su u više navrata
granatirali ili bacali avio-bombe na te nesrećne ljude, a zatim te akcije pravdali
„legitimnim akcijama na oklopne snage Vojske RSK“ – objašnjava Štrbac.
Prema podacima Veritasa, iz Hrvatske je tokom akcije „Oluja“ ubijeno ili
nestalo 1.852 ljudi, a ukupno je proterano oko 220.000 Srba.
Đ. Barović – Vesti | foto:
A. Čukić
Izvor: VESTI
