Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Гранате сатрле и нејач

Датум објаве: петак, 14 марта, 2014
Величина слова: A- A+

Један мали, избледели плишани меда и фотографиjа оца Мирка

у формату потребном за предратне личне карте. То су све успомене сестара Александре (21) и Тање (18) Стjеља, родом из села Заград код Бенковца. Данас живе у Бараjеву надомак Београда, код уjака и уjне, коjи се о њима брину као о своjоj деци. Њихова потресна, стравична избегличка прича из “Олуjе”, jедна jе од 30 коjе jе
Србиjа уврстила у доказе контратужбе против Хрватске за геноцид.

 

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/sestre-stelja.jpg

 

Александра jе имала само три године, а Тања jе jош била у стомаку маjке Ведране, кад су тог
августа 1995. године главом без обзира кренуле са jош 200.000 других Срба из Хрватске
ка Босни.

Њихову колону 7. августа jе код Босанског Петровца, на путу за Кључ, пресрела авионска граната Хрватског ратног ваздухопловства.  У касниjим извештаjима пилот тог авиона jе написао да jе “акциjа успешно завршена” и да jе “неутралисан велики броj оклопних возила српске воjске”.

Александра и Тања одлично знаjу да то ниjе тачно jер jе то била колона избезумљених
људи коjи бежали да спасу живе главе.

– Отац и деда су били у аутомобилу, а стариjи брат Саво и jа са маjком и баком у jедном
шлеперу испред, коjи нас повезао jер им jе отац дао канту бензина заузврат. И даље
ми се, као да сањам, jавља звук тог авиона како нам се приближава, онда експлозиjу
и на краjу стравични крици свуда око мене – прича Александра.
Отац Мирко и деда Бранко су тада погинули, као jош седморо других Срба, од чега jе чак
четворо било деце.
– Ја сам од удара пала у несвест, пробудила сам се у болници, зашивали су ми руку и онда
jе баба ушла и вриштала jе. Рекла jе, jош само му се рука мрда, знала сам да jе
реч о мом тати, знала сам да jе ишао иза нас и он jе изгорео, а она га jе ухватила
за руку – сећа се Александра.

Она jе са маjком у осмом месецу трудноће такође повређена од гелера, али су ипак успеле
да се докопаjу Новог Сада. Маjка Ведрана jе поживела таман толико да на свет донесе
Тању.

– Не, никада нисам била у Хрватскоj. Александра jе први пут отишла пре две године. Мислила jе да то што стално сања кућу с виновом лозом неки “знак”. Када jе отишла тамо схватила jе да су то
сећања – прича ова девоjка коjа ускоро завршава Пољопривредну школу у Бараjеву,
а Александра студира.

Живе у jедноj кућици на ободу Бараjева. И не жале се. Александра додаjе да jе већина
заjедничких приjатеља тек после прилога на РТС схватила какву су трагичну судбину
доживеле. – Ни сестра ни jа никоме нисмо причале. Једноставно, не желимо да нас
било ко сажаљева – обjашњава стариjа сестра. 

Дечjе сведочење

Мирко и Бранко Стjеља све до 2002. године су вођени као нестали, а захваљуjући Александрином “сведочењу” да jе колону напао авион, лоцирано jе место где су били сахрањени. Те 2002. њихови
остаци су ексхумирани и пресељени на гробље у Бараjеву.

Још нас страх не напушта

Александра и Тања не криjу огромну захвалност уjаку и уjни коjи су их извели на прави пут. Уjна, Наталиjа Тинтор (49) уз горак осмех коментарише да jе и сама доживела избегличку судбину, али да jоj jе наjтужниjе од свега то што избегли Срби и данас имаjу страх да обиђу гробове
предака.

– Речено jе да наводно више нема таjних оптужница Хрватске, а мало-мало па неког
скину са аутобуса на граници, мада се ниjе налазио ни на jедноj листи. Значи,
“Олуjа” и даље траjе – вели ова храбра жена чиjа броjна породица и приjатељи
живе широм планете.
– Већина нам се jавља редовно, или комуницирамо преко интернета. Моле нас да издржимо.
Можда бих и издвоjила неког од њих, посебно оне коjи су сада у Аустралиjи, али плашим
се да им не учиним “медвеђу услугу”, па да касниjе имаjу неприjатности
– каже Наталиjа Тинтор.

Обе признаjу да не прате помно догађања пред Међународним судом правде, али веруjу
да истина кад-тад мора да победи.

– Не знам како ће се то суђење завршити, али бих волела да неко одговара за оно
што се догодило и моjоj, али и на стотинама хиљада других породица Срба из Хрватске
– кажу на краjу разговора сестре Стjеља.

Штрбац: Убиство с предумишљаjем

Директор Веритаса Саво Штрбац каже да jе трагедиjа ових сестрара уврштена у контратужбу Србиjе како би се описала “хрватска систематичност” у етничком чишћењу.
– Када су Краjишници потерани, Хрватскоj то ниjе било довољно, већ су у више наврата
гранатирали или бацали авио-бомбе на те несрећне људе, а затим те акциjе правдали
“легитимним акциjама на оклопне снаге Воjске РСК” – обjашњава Штрбац.
Према подацима Веритаса, из Хрватске jе током акциjе “Олуjа” убиjено или
нестало 1.852 људи, а укупно jе протерано око 220.000 Срба.

 

Ђ. Баровић – Вести | фото:
А. Чукић

 

Извор: ВЕСТИ

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top