Говор Председника Француске Макрона на Vel d‘Iv комеморацији у Паризу

Председниче владе Израела, драги Биби, хвала вам за ваше речи.
Чланови владе,
Председниче Репрезентативног савета јеврејских институција у Француској,
Председниче Удружења синова и кћери Јевреја депортованих из Француске,
Председниче Уније депортованих у Аушвиц,
Председниче Фондације сећања на Холокауст,
Председниче Француског комитета за Јад Вашем,
Велики рабини,
Градоначелнице Париза,
Народни посланици,
Префекти,
Представници дипломатског кора,
Изабрани представници,
Даме и господо,

Овде сам данас са вама, овим тмурним и свечаним поводом, како бих следио пут којим је 1995. године кренуо Жак Ширак, коме данас посебно желим да одам почаст, а којим су наставили Доминик де Вилпен 2005, Никола Саркози и Франсоа Фијон 2007, и коначно Франсоа Оланд 2012.1

Недавно су француски политички лидери, спремни да погазе истину, довели у питање оно што смо сматрали да су власти Републике Француске, независно од партијске припадности, утврдиле, да су сви историчари доказали, а савест нације потврдила. Одговарати тим фалсификаторима значи уважавати их више него што заслужују, али оставити их без одговора било би горе, јер би нас то учинило саучесницима.2

И зато ћу то овде поновити: Француска је била та која је организовала рацију, а потом депортацију, и као резултат, смрт готово свих 13.152 француских Јевреја насилно извучених из својих домова 16. и 17. јула 1942. године. Више од 8.000 их је одведено у Вел д‘Ив пре него што су депортовани у Аушвиц. Међу њима је било 4.115 деце између 2 и 16 година. Успомени на њих данас одајемо посебну почаст, коју бих желео да обележимо минутом ћутања.

(Сви устају како би одали пошту минутом ћутања).

Хвала вам.

Осуђујем све смицалице и лукавости оних који данас тврде да Виши није био Француска, јер Виши, наравно, као што и сами знате, није представљао цео француски народ, али јесте био француска власт и администрација.

Злочини почињени 16. и 17. јула 1942. године били су дело француске полиције, која је извршавала наређења владе Пјера Лавала, Генералног комесара за јеврејска питања, Луја Даркје де Пелепуа, и префекта Рене Бускеа.

Ни један једини Немац у томе није учествовао.

Осуђујем такође све оне који ово релативизују, објашњавајући да би ослобађање Француске од одговорности за рацију Вел д‘Ив била добра ствар. И да би то значило да следимо пут генерала де Гола и Франсоа Митерана, који о томе нису желели да говоре.3 Али постоје истине које могу остати неизречене због стања у друштву у коме су, за један његов део, трауме још увек свеже, док се други определио за порицање.

Оштре поделе у француском друштву учиниле су да смиривање и помирење надвладају истину. Наша су друштва тако себи пружила предах, током кога рад на сећањима остаје скривен, током кога народи прикупљали снагу и, корак по корак, поново граде помирење, пре него што ће пронаћи речи истине које ће их истински излечити. И пре него што ће пронаћи колективну храброст да се суоче са грешкама и злочинима.

Због тога ми нисмо овде да бисмо давали свој суд о одлукама ова два шефа државе, који су, обојица, учествовали у Другом светском рату са свим његовим сложеностима. Али морамо се присетити да је Франсоа Митеран био тај који је успоставио овај дан сећања, и да су током свих тих година многи људи водили скривену борбу како би осигурали да ништа не буде заборављено.

А потом је време учинило своје.

Сведоци и преживели су проговорили, архиве су се отвориле, историчари су се дали на посао. Трагедије и патња једног друштва сазревају у њему. И тада истина излази на светлост дана, неумољива и неопозива. Нико од ње не може побећи. Покушај да се она прикрије или омаловажи је увреда нашег колективног сећања.

Признајући своје грешке, Француска је отворила пут ка њиховом исправљању. То јој служи на част. То је показатељ снажне нације која може да се суочи са својом прошлошћу. То је храброст једног народа који се не плаши да преиспита своју савест и пружи руку жртвама и њиховој деци. Пружање руке и обнављање веза не значи да се понижавамо некаквим покајањем. То значи да стојимо усправно и да смо снажни.

Знам да има оних који ће рећи да су дани какав је овај данашњи, и речи попут оних које сам управо изговорио, подсећање на понижења наше земље, и да се ради о недостојном покајању. Ништа од свега тога није тачно. Ово је незаобилазни чин сећања и историје, он представља нашу одговорност за коначно помирење у нашем народу, чак и када су у питању најмрачније стране наше историје, како би свако коначно пронашао своје право место.

Знајући где смо изневерили, и ко је изневерио, ми се истовремено са још већим поносом присећамо оних који су рекли „не“, и оних који су, смерно и човечно, пружили руку својим сународницима.

Да, ми данас заиста мислимо и на оне који су већ 1942. учествовали у унутрашњем и спољашњем отпору Француске, и који су животима платили своју борбу у илегали.

Они су били део великог страдања хероја, које је сачувало Француску и њену част. Сећамо се и свих оних Француза који су прогоњеним Јеврејима са добродошлицом нудили уточиште и сигурно скровиште, и тако омогућили да три четвртине француских Јевреја не доживе ужасну судбину оних који су ухапшени 16. јула. Сећамо се свих тих Праведника са поносом, који је временом постао интегрални део нашег националног поноса.

Али је истовремено, поред свих ових хероја, постојао и Виши, односно Држава Француска. Јер Француска коју је представљала Држава Француска није заменила Француску Треће републике преко ноћи. Министри, функционери, државни службеници, пословна елита, менаџери и професори Треће републике дали су највећи део кадра за државу маршала Петена. Тако је свако кренуо својим путем, ка активном или пасивном покоравању – или ка Покрету отпора.

Чињеница је да је вишијевска влада за своју политику колаборације могла рачунати на унутрашње снаге у земљи. Представа о Вишију као некој врсти парентезе између 1940. и 1945. године, има за циљ да подржи високо мишљење који би неки желели да имају о Француској.

Врло је згодно сматрати да је Виши монструм који је израстао ни из чега и вратио се у ништавило, веровати да су ти људи дошли ниоткуда и да су по ослобођењу примерено кажњени, чиме су елиминисани из националне заједнице.

Згодно је, заиста је згодно… али је погрешно.

А понос се не може градити на лажи.

Рећи ћу вам зашто је важно да се ова идеја не охрабрује, зашто увек морамо да имамо у виду да Петенова и Лавалова Држава Француска није била само непредвидљива девијација проистекла из изузетних околности.

Зато што су Виши и његова доктрина омогућили да се слободно испоље пороци који су већ тада били мрља на лицу Треће републике: расизам и антисемитизам.

Желим да данас ове две речи, које се понекад олако користе, ођекну свом својом силином. Желим да се ужас и несрећа које оне доносе чују гласно и јасно, јер су деца, чија смо имена и године, записане на зиду Меморијалног врта деце Вел д‘Ива, управо гледали, жртве ничег другог до расизма и антисемитизма.

Расизма, јер су њихови родитељи били странци, док су она била већином Французи.

Антисемитизма, јер су у рацији ухапшени као Јевреји.

Патња ове деце чија је лица Серж Kларсфелд 4 – коме бих хтео још једном најдубље да се захвалим – стрпљиво прикупио у књигу која се не може читати без суза и неизрецивог гнушања – патња је не само ваше деце, драги мој Серж, већ и наше.

Патња ове деце, од тренутка када су силом раздвојена од њихових породица, а затим одведена у онај огромни казан, какав је тада био Вел д‘Ив, где неколико дана између себе нису имали да поделе ништа сем недаће, без хране и воде, све док им није била обезбеђена на инсистирање капетана ватрогасне бригаде Пјереа – касније проглашеног за Праведника међу народима;5

Од тренутка када су депортована у транзитне логоре, избезумљена од страха, од тог дана и тог тренутка незамисливог бола када су одвојена од својих родитеља, јер је Пјер Лавал захтевао да се целе породице заједно похапсе, али не и да заједно путују;

До тренутка када су их укрцали у запечаћене вагоне и послали их на апокалиптично путовање, на чијем крају су их сачекали плач, вапаји за помоћ на које није било одговора, крици, најогољенија и најмрачнија самоћа, и коначно опсцено насилна смрт, пре него што су њихова беживотна тела – дечија тела – унижена у пећима и пепелу;

Ова патња – њихова патња – измиче разуму и не може се изразити речима. Она је почела овде, тог јутра 16. јула 1942. године, јер су у Француској, у свести француских грађана, француских политичких лидера, француских функционера и француских новинара, расизам и антисемитизам већ лагано и подмукло посејали своје семе, и учинили да бешчасно постане прихватљиво, па чак и да се подразумева, да постане државна политика: политика колаборационизма.

Све је то учинило да једно такво апсолутно зверство постане могуће.

Па ипак, ни расизам ни антисемтизам се нису родили са вишијевским режимом. Они су већ били ту, живи и присутни у Трећој републици. Драјфусова афера је показала колико су заразни. Тридесетих година прошлог века добили су нови замах када су се појавили интелектуалци, партије и новине који су их прихватили као своју доктрину.

То је била Француска недељника Је суис партоу и књиге Багателлес поур ун массацре,6 Француска у којој је Луј Даркје де Пелепоа – већ тада, 1937 – могао некажњено да изјави: „Морамо хитно решити јеврејско питање, било прогоном било масакром“. То је била Француска у којој је антисемитизам у елити и друштву метастазирао, потмуло припремајући свест људи за најгоре.

Јер заиста, пријатељи моји, варварство не наступа отворено. Оно не носи униформу. А када су нацистичке чизме кренуле да марширају улицама Париза, тад је већ било сувише касно.

Варваризам настаје прво и прве свега у свести људи. Идеје и речи поступно руше баријере у нашој савести, ломе цивилизованост и привикавају нас да слушамо и прихватамо речи које никада није требало ни да чујемо.

Хитлер, то није првенствено био Трећи Рајх. То није била ни 1933. Хилтер, то је прво и пре свега био Меин Kампф. Ништа није започело са Вишијем; слабост Француске је била та која је дозволила да се овај канцер рашири. Али се са Вишијем ништа није ни завршило.

Знам да сви ми волимо да истакнемо како ћемо се борити против свега што може да доведе до сличне ситуације. Али морамо широм отворити очи и погледати реалности у лице. Извитоперени умови, морална и интелектуална слабост, оно што чини срж расизма и антисемитизма, још увек опстају у данашњој Француској, и то у значајној мери. Расизам и антисемитизам добијају нове облике, мењају своје лице и користе прикривенији речник.

Но треба да застанете само за тренутак да бисте, иза те нове фасаде, препознали онај стари расизам, ону дубоко укорењену нит антисемитизма.

Свакодневни расизам обилује речима и карикатурама. Затвара врата за запошљавање младим људима који су стигматизовани својим именом или презименом. Глобални конфликти налазе свој одраз и унутар наше Републике, стварајући поделе које протерују младе Јевреје из појединих школа или терају имигрантске породице да се повлаче у своје сопствене заједнице.

А онда једног дана, зато што смо ћутали, зато што нисмо желели да видимо, речи прелазе у дела. И тада се речи – које су за неке биле само изражавање мржње на другачији начин, а за друге врста кукавичлука или одсуство воље да се отворе очи – претварају у прекинуте животе и поступке који убијају.

Илан Халими, Џонатан Сандлер и његова два сина Арије и Габриел, Мириам Монсонего, Јохан Kоен, Филип Брахам, Франоса-Мишел Сада, Јоав Хатаб, платили су то својим животима.7 Баш као и Брахим Буарам.8 И Отац Хамел.9 Правосуђе сада мора да утврди потпуну истину када су у питању прави разлози за смрт Саре Халими, упркос порицањима њеног убице.10

Свака оскрнављена и вандализована синагога, џамија, црква, храм или гробље, за нас мора бити упозорење.

Теорије о светским заверама, заблуде о глобалним финансијама, потуљена иконографија и кризе идентитета, који са собом носе најотровније стереотипе, шире се великом брзином и стижу до лаковерних и пријемчивих мозгова.

Расизам и антисемитизам имају на располагању немерљива пропагандна средства за свој подмукли посао. Друштвене мреже су велики расадници такве пропаганде и ми још увек нисмо у потпуности утврдили размере њиховог утицаја. Нашим судовима и полицијским снагама је неопходна боља обука из ове области.

Ми се заиста боримо захваљујући вашем непроцењивом раду да нам откријете светле трагове које су за собом оставили ови мученици, њихова имена, презимена, године, адресе, све што представља везу, ма колико слабу, између њихових уништених живота и наше реалности, и што нас подсећа да се варварство догађа овде, можда баш у нашој улици.

Оно што су Kларсфелдови 11 током деценија постигли на том плану од кључног је значаја и заслужује наше најдубље поштовање.

Боримо се тако што не дозвољавамо да подле изјаве које унижавају свест људи прођу некажњено.

Боримо се како бисмо осигурали да починиоци недела не победе. Л‘Еxпресс је 1978. пронашао Луја Даркјеа де Пелепоа, још увек оног истог, у егзилу у Шпанији. Kао да је још увек био запоседнут демоном антисемизма, није показао никакво кајање за свој ревностан рад на депортацији. Чак је тврдио да су у Аушвицу гасом убијане само вашке. Ипак му се, у том тренутку, када се о томе углавном ћутало, супротставио бескомпромисан и надмоћан глас Симон Вејл, која се пре тога на ову тему практично није оглашавала. Те исте године, Серж Kларсфелд је објавио свој „Меморијал за Јевреје депортоване из Француске“.

Таква дела од непроцењиве су вредности у временима када се зло чудовиште помаља из сенке. Раду Симон Вејл, њеним протестима и борби за суштинске вредности сада је дошао крај. Kада је заувек склопила своје очи, знала је да ће се њен глас и даље чути кроз њеног сина, Пјер-Франсоа, који последње две године председава француским комитетом за Јад Вашем.

Али нисмо у праву када то кажемо, јер њихови гласови никада не утихну. Они никад неће утихнути, јер смо ми одлучили да не утихну, и јер смо одлучили једном за свагда да те гласове, које неки деценијама нису желели да чују, никада више неће угушити коментари достојни презира или тишина кривице. Њихови гласови никад неће утихнути.

Међу тим гласовима били су и гласови Семјуела Писара, који нас је напустио 2015, и Ели Визела и Жан-Рафаела Хирша, који су преминули 2016. године. 12 Данас је у мојим мислима и Хенри Малберг, 13 који је са својом породицом за длаку измакао рацији, а који је преминуо пре само три дана.

У свету у коме се поново помаљају верски ратови, у коме се поново распаљују етнички сукоби, у коме нетолеранција и секташтво удружују снаге, морамо учинити све што је у нашој моћи да бисмо обезбедили да човечанство не пристане да падне тако ниско.

Kако су тада тек вредни примери оних који су депортовани, у логорима, утонули у најтежу беду, прогоњени сенком смрти, успели да издигну себе изнад пуког инстинкта за преживљавање, на који су желели да их сведу, како би неговали, хранили и облачили своје несрећне другове, а понекад чак и сликали и цртали као Леон Делабр или Борис Таслицки, водили дневник као Ети Хилесум, компоновали квартете или опере као Жермен Тилион, или за собом оставили расправе о Прусту, Микеланђелу или природним наукама, као једино документовано сећање на њих. 14

Неки кажу да су све то смишљали како би себе одржали у животу, али то није било тако. Они су разумели да им се не ускраћује само живот, који је копнио мало по мало ка спорој смрти, већ и њихова човечност, наша човечност. И да су сваког дана, упркос својој изгладнелости и исцрпљености, бранили нашу цивилизацију, нашу историју, наше уметнике, један језик или једну филозофију, и на тај начин одбијали да уступе и стопу ове цивилизације, јер у питању није било пуко преживљавање, већ потпун, целовит живот, јер је то била одбрана човечности чије отелотворење је у том тренутку био сваки од тих појединаца. И то никад неће бити заборављено.

Ми данас имамо само један задатак: да будемо достојни онога што су ови људи чинили у време најдубље таме, достојни те унутрашње човечности коју су показивали када је све чињено да им се управо та човечност убије. Свакога дана, свакога минута, ми морамо бити достојни, баш као и они који су преживели Холокауст, и чији нам пример тако много значи. Јер је наша Република доиста пројекат човечности, која сама себе непрестано изнова открива, тражећи најбоље у себи, кроз солидарност, кроз културу, кроз образовање.

Протеривање сенки расизма и антисемитизма захтева од нас да не посустајемо, да се никад не помиримо са Републиком која ће се задовољити пуким надгледањем процедура, да никад не поверујемо да је прихватање неких ставова добро за државно јединство, да се ране тиме зацељују. Никада не уступити ни стопе ове човечности, не уступити ништа, јер је сваког пута човечност сваког од нас доведена у питање.

Јер је свака нација подложна ризику да, као месечар, прихвати неприхватљиво по навици, из апатије.

Не смемо никад дозволити да економска ограничења доведу до тога да одустанемо од места на којима настају најгори ексцеси. Не смемо никад правити компромисе у образовању, не смемо никад правити компромисе у комуникацијама, не смемо никад правити компромисе у култури, не смемо никад правити компромисе у борби против мрачњаштва и незнања. Морамо неуморно подржавати оне који раде на терену.

Не смемо никад правити компромисе у оном што нас уједињује, у пројектима који представљају врхунац човечности који нам наше време нуди: оживљавању демократије, помоћи сиромашнима, прихватању глобалне амбиције борбе против климатских промена, прихватању на најбољи могући начин избеглица које су биле приморане да беже од рата… јер нас сви ови подухвати чине бољим људима.

Ова битка је истовремено битка коју водимо, и наставићемо да је водимо заједнички, свугде, председниче владе, против мрачног тероризма и најгорих облика фанатизма, против свих оних који желе да заборавимо оно на шта сам управо подсетио.

Ми нећемо дати простора порукама мржње, нити ћемо дати простора антиционизму, јер је он само нови облик антисемитизма. И нећемо дати простора онима који, на свим континентима, желе да нас натерају да одустанемо од слободе, желе да створе нове поделе, желе да нас натерају да одустанемо од наше човечности, наше демократије и наше Републике.

Пријатељи моји, не смемо губити из вида суштинску улогу наше земље, која уједињује све њене грађане и обезбеђује сваком његово место, његово достојанство и његов смисао. Јер се на тај начин најбоље супротстављамо разарајућој моћи расистичке и антисемитиске мржње. Страхови и мржња међу нама рађају се из безнађа и осећања бесмисла и занемарености. Морамо се борити против те мржње која се заснива на томе ко смо, одакле долазимо и у шта верујемо.

И не смемо дозволити да нам своја убеђења наметну пророци несреће, који све своје време проводе говорећи нам да је хоризонт мрачан, да је свака нада узалудна, и да Француској понестаје времена – да је она можда већ и нестала, да се навикла на ово насиље и поделе, пророци који за све то траже жртвене јарце. Јер су и они сами, због својих речи и идеја, извори безнађа и раздора. Република стоји усправна и снажна јер је способна да штити сву своју децу, Република стоји усправна и снажна јер може да се суочи са својом прошлошћу у целости, Република стоји снажна и усправна и зато што не одустаје – и никада неће одустати – од било чега што је чини оном што јесте, нити од било које од својих вредности. Република стоји усправна и снажна и зато што ћемо се увек опредељивати за „будни сан“ песника Елијара.

Деца Вел д‘Ива желела би да у Републици иду у школу, да добију сведочанства, да нађу посао, оснују породицу, да читају и иду на представе. Желела би да уче и да путују. А њихови родитељи би желели да их гледају како одрастају, и да остаре уз њих. Сви би они желели да воле и да буду вољени. Вратили смо им имена, године и адресе.

Тој деци желим да кажем да их Француска није заборавила. Желим да каже да их Француска воли. Желим да кажем да ће Француска урадити све што је у њеној моћи да нас њихова патња непрестано опомиње да не подлегнемо ни мржњи, ни горчини, ни безнађу.

Децо моја, изградићемо Француску у којој бисте волели да живите.

Децо моја, изградићемо Француску у којој ћете заувек живети.

Живела Република, живела Француска.

France in the US, 17.07.2017.

Elysee.fr, 17.07.2017.

Превод и напомене Иван Обрадовић

Peščanik.net, 28.07.2017.

1. Француски председник Жак Ширак извинио се 1995. године због учешћа француских полицајаца и државних службеника у рацији Vel d’Iv (Rafle du Velodrome d’Hiver, skraćeno Rafle du Vel ‘d’Hiv). Током ове рације, коју је француска полиција спровела 16. и 17. јула 1942, у Паризу је извршено масовно хапшење Јевреја, који су потом привремено затворени у Зимски велодром, да би након тога били упућени у Аушвиц.
2. Марин Ле Пен, лидер странке Национални фронт, током изборне кампање 2017. године у својим говорима је тврдила да вишијевска влада „није Француска“.
3. Де Гол и Митеран су одбијали да признају одговорност Француске за овај злочин. Митеран је у једном говору септембра 1994. рекао: „Нећу да се извиним у име Француске. Република није имала никакве везе са тим. Не верујем да је Француска одговорна.“
4. Серж Kларсфелд (рођен 1935) је натурализовани Француз румунског порекла, активиста и ловац на нацисте, познат по документовању Холокауста. Од 1960. године чини значајне напоре да документује јеврејске жртве у окупираној Француској.
5. Праведник међу народима (חסידי אמות העולם, khasidei umot ha’olam) је почасно звање које држава Израел додељује припадницима других народа који су током Холокауста ризиковали своје животе да би спасли Јевреје од нацистичког прогона.
6. Je suis partou је часопис који је излазио од 1930. до августа 1944. и отворено подржавао Хитлера, Мусолинија и друге фашистичке режиме. Багателлес поур ун массацре је антисемитски памфлет Луј-Фердинанда Селина из 1937. године.
7. У питању су Јевреји који су у убијени у Француској у новије време, укључујући и троипогодишњег Габријела Сандлера и његовог шестогодишњег брата Арију, као и осмогодишњу Мириам Монсонего, који су убијени испред своје школе у Тулузу 2012.
8. Брахим Буарам је био Мароканац кога су у Паризу убили припадници екстремне деснице између два круга председничких избора 1995.
9. Жак Хамел је био француски католички свештеник, кога су убила двојица муслимана 2016. у име Исиса, док је служио мису у својој цркви у Нормандији.
10. Сара Халими је априла ове године мучена а затим бачена кроз прозор свог стана на трећем спрату. За њено убиство оптужен је њен сусед Kобили Траоре, муслиман, који је по наводу сведока током напада узвикивао “Алаху акбар” и рецитовао одломке из Kурана.
11. Поред Сержа Kларсфледа и његова супруга Беате се активно бави откривањем нацистичких злочина и њихових починилаца.
12. Kао и добитник Нобелове награде за мир Ели Визел, и Семјуел Писар је преживео Холокауст, а највише је познат као један од суоснивача Јад Вашем меморијала у Француској. Жан-Рафаела Хирш је био најмлађи борац Покрета отпора.
13. Француски политичар и члан Kомунистичке партије Француске.
14. Ети Хилесум је убијена у Аушвицу 1943, док су Леон Деларбр, сликар и кустос, Борис Таслицки, сликар, и Жермен Тилион, антрополошкиња, преживели Холокауст и доживели дубоку старост. Жермен Тилион је умрла последња, 2008. у стотој години.