Гости у властитој кући

У станове некад имућних обитељи Вранковић и Ћалић разне су комисије након „Олује“ уселиле босанскохерцеговачке избјеглице, односно дале их на кориштење тамошњем Хрвату: одбијањем судских тужби и одштетних захтјева власника, та се отимачина сада озакоњује
Оружје је одавно утихнуло, али изгледа да локална власт у Бенковцу, уз свесрдну помоћ правосуђа, и даље проводи политику Фрање Туђмана и Гојка Шушка, јасно дефинирану још почетком деведесетих година прошлог стољећа – присилно иселити Србе. Јер, што друго рећи за стање с којим се у овом крају сусрећу сви који се покушавају вратити или су се већ вратили својим кућама, напуштенима пред ратним операцијама, понајвише пред „Олујом“? Недуго након одласка, већина је остала без имовине, станова и кућа. Рјешењима различитих локалних комисија објекти су им привремено одузети, али та „привременост“ за многе траје и данас.
Милан Вранковић рођен је у Пристегу крај Бенковца, а већ пуних 40 година крух зарађује у Швицарској: 1984. године купио је кућу с двама, по стотињак четворних метара великим становима, у Улици кнеза Бранимира 20 у средишту Бенковца. Вранковић је станове потпуно уредио, поставио нови кров на кући. Имао је и обитељску кућу у свом родном Пристегу. Године 1991, кад је схватио да је враг однио шалу, своју је супругу и двије кћери, које су дотад живјеле у Бенковцу, одвезао к себи у иноземство.

Хладноћа службеника
– Оставили смо за собом два новоуређена стана, потпуно дотјерана, и кућу на селу. Међутим, 1995. кућа у Пристегу сравњена је са земљом, а станови су темељито опљачкани и девастирани. Из њих је однесено све што се могло однијети. Опћина 1997. додјељује моје станове избјеглим босанскохерцеговачким обитељима из Бугојна. Било их је најприје осмеро, послије се уселило још четверо. Моја су им два стана била претијесна, па су једноставно пробили полуметарски зид и проширили се у стан сусједа Миле Драгичевића. Нитко ме није питао, упозорио или најавио да ће моју имовину дати некоме, па сматрам да је ријеч о класичној отимачини – каже Вранковић, којему су сусједи јавили да су му станови усељени: није му било драго, али се бојао реагирати, па је у Бенковац након рата дошао тек 2001. Будући да му је кућа била срушена, а станови одузети, одсјео је код рођака.
– Јасно, одмах сам отишао на своје, које више није било моје. Посјетио сам те људе и рекао им да сам власник простора у којем живе. Не кривим их, нетко им је то додијелио. Видјело се да им је неугодно, показали су ми рјешење о додјели. Обраћао сам се свима у Бенковцу и у Задру, походио све могуће институције: у посљедње сам четири године точно 24 пута долазио из Швицарске и молио, преклињао… Свако ме путовање стајало око тисућу еура, да не спомињем трошкове суда и одвјетника – прича Вранковић. Посебно су га, каже, огорчиле реакције свих службеника којима се обраћао, њихова стравична хладноћа и незаинтересираност да се ишта ријеши.

Ипак, Вранковићу је доњи стан враћен прије двије године, дио босанскохерцеговачких избјеглица преселио се у Задар, а остали су они у горњем стану. Посјетили смо их у Вранковићевој пратњи: звонио је на вратима свога стана и стрпљиво чекао да га пусте да уђе.

– Неугодне су то ситуације. Свјесни смо да не живимо у своме, но и ми морамо негдје живјети. Вјерујте, и нама је пуна капа свега, и ми дуље од десет година чекамо да се ријеши наше стамбено збрињавање. Купили смо сами једно земљиште овдје у Бенковцу и, ево, управо смо добили рјешење да ће нам држава ускоро осигурати материјал за градњу куће. Чим је ставим под плочу, обитељ и ја одмах излазимо одавде – каже Драган Удовичић, бугојански избјеглица који живи у Вранковићевом стану.

– Ово што се догађа у Бенковцу не постоји нигдје другдје на кугли земаљској. Тотална анархија, Дивљи запад. Не знам, очито ћу морати доћи с батом, развалити врата па нек’ долази полиција и истражује зашто сам провалио у своје. Немам намјеру тек тако све препустити и нећу стати све док не наплатим почињену штету коју, укључујући и ону на кући у Пристегу, процјењујем на више од 200 тисућа еура. Моја се дјеца желе вратити, али немају камо. А кад ми врате станове, откуд ми новац да опет улажем у њих? Онда ми кажу да су по Уставу сви људи једнаки, без обзира на вјеру и националност! Баш супротно, све што сам доживио и доживљавам тиче се искључиво моје националности: нека се јави иједан грађанин хрватске националности којем до данас нису враћени украдени станови и куће, такав засигурно не постоји – увјерен је Вранковић.

Кутија дао Кутији
И оно што се догодило бенковачкој обитељи Ћалић апсолутно је неприхватљиво у свакој држави која се воли називати правном и у сваком друштву које тежи праведности. Ћалићи су некад били имућни становници Бенковца: у големој кући од четиристотињак четворних метара имали су три стана, један од првих модерних кафића, касније и забавни салон, велики подрум с котловницом и суставом централног гријања. Но, правомоћном пресудом Жупанијског суда у Задру, којој је претходила првоступањска пресуда бенковачког Опћинског суда, остали су без свега. У њима још тиња нада да би се могло догодити чудо, но чуда оваквог типа овдје се не догађају баш често.
Ћалићи су до коловоза 1995. живјели у Бенковцу, а онда су, као и многи други, спакирали најосновније ствари и кренули у дугачкој избјегличкој колони за Србију.
– Двије године касније, у рујну 1997, нашу је кућу Комисија за привремено преузимање и кориштење имовине Града Бенковца једноставно узела и додијелила Славку Кутији, човјеку који није ни избјеглица ни прогнаник, јер у шест километара удаљеном Лисичићу има своју кућу. Није постојао никакав оправдани разлог да је баш он добије: живио је у Задру, односно Бибињама, домаћи је човјек којем кућа није страдала у рату. А потписник фамозног рјешења је тадашњи предсједник Комисије Бранко Кутија, актуални бенковачки градоначелник, иначе најближи рођак Славка Кутије – кажу Милка и Ђорђе Ћалић.

Живе у горњем стану куће, у власништву њихова сина који је с обитељи још у Србији: уз помоћ многих рођака и понекога доброг сусједа некако су га успјели оспособити за живот. Доњи стан у потпуном је расулу, неусељив. Кажу да је Славку Кутији рјешењем додијељен само стан на првом кату, но он је заузео три четвртине куће.

Погребни бизнис
– Тај је човјек својевољно узео све наше, укључујући и приземни, пословни дио куће. Још смо у избјеглиштву дознали да је кућа додијељена Кутији. Ја сам 1998. први пут након „Олује“ дошао у Бенковац и одмах граду упутио захтјев за враћање имовине: одговорено ми је да ћу морати причекати да се Кутији нађе алтернативни смјештај. Чекали смо да га смјесте до почетка 2005, кад ми је напокон додијељено рјешење о поврату куће – каже Ђорђе Ћалић.
Нови је станар у међувремену у просторијама некадашњег угоститељског локала покренуо нови бизнис – производио је погребну опрему. Још поткрај деведесетих Кутија је пожелио купити кућу Ћалићевих, али су га глатко одбили. Тада, не знајући да су Ћалићеви затражили поврат имовине, подноси тужбу против власника, којом од њих тражи 200.000 куна, наводно уложених у опремање и санацију куће. За Ћалиће тиме почиње прави пакао.
– Понављамо, Кутија никад ни од кога није добио никакву дозволу, рјешење или нешто слично да користи било што у нашој кући осим једног стана. Штовише, у комисијском рјешењу стоји да не може улагати или на било који други начин финанцијски оптеретити кућу. И Град Бенковац у једном допису, који је приложио судском спису, тврди да никад није одобрио или знао да Кутија улаже или намјерава улагати у кућу. Но, најважније је то што Кутија у ову кућу није уложио ни једне липе. Управо супротно, за собом је оставио крш и лом, разбијене прозоре, уништене паркете, поплаву у подруму, влагу која је уништила зидове. Тврди да је на њезиној обнови радило 18 људи, да је ставио 85 кубика жбуке… наравно, нема ниједног рачуна – огорчени су Ћалићи, посебно стога што су неславно пропали сви покушаји да на судовима докажу супротно.

Коноп око врата

Кажу да су сваку Кутијину ријеч судови прихваћали као ноторну чињеницу, а да је свако њихово побијање било глатко одбијано. Докази? Ма, кога брига за доказе! Ћалићи су против Кутије уложили протутужбу, а подигли су и тужбу против Града Бенковца, тражећи одштету за кућу добрано девастирану од подрума до крова, но сваки се труд у коначници показао узалудним.

– Послије година повлачења по судовима, добили смо правомоћну пресуду да Кутији морамо исплатити 112.000 куна. У међувремену смо тражили изузеће бенковачког Опћинског суда и независна судска вјештачења из Шибеника и Загреба, али смо одбијени, прихваћен је Кутијин приједлог за вјештачење. Иако је лагао, иако никад није успио доказати да је улагао у кућу, судови су прихваћали његове тврдње. Недавно, на крају баладе, дошло нам је рјешење о оврси: суд ће ставити кућу на бубањ, продати је и за 112 тисућа куна намирити Кутију, а ми ћемо остати на цести, без ичега, без свега што смо стварали цијели живот – говоре Ћалићи, не суспрежући сузе.
– Ни у сну се нисмо надали да бисмо могли овако нешто доживјети. Вјеровали смо правосуђу, све је било тако јасно. Кутија није улагао у нашу кућу, него ју је уништио. Оваквом се пресудом шаље јасна порука свим Србима: немојте се враћати, учинит ћемо све да вас поновно протјерамо – кажу Ћалићи, који су лањског српња свој случај потанко објаснили и потпредсједнику Владе Слободану Узелцу. Пресуда је тада већ била донесена, али не и рјешење о оврси, па им је Узелац обећао помоћи да истјерају правду. Нажалост, није се догодило ништа.
– Кад останемо без куће и свега што смо створили, преостаје нам једино ставити коноп око врата и објесити се. Томе се вјеројатно многи и надају – закључују Ћалићи и додају да ће у својој домовини сада, у својим позним годинама, остати под сваку цијену.

Пише и снимио: Ернест Маринковић

Извор: СРПСКО НАРОДНО ВИЈЕЋЕ