ГОСПОЈИНА У СВРАЧКОВОМ СЕЛУ

Данас је велики православни празник – Велика Госпојина или тачније, Успење пресвете Богородице. Славе данас бројне породице, села и градови…

Пише: Ђурђица Драгаш – Београд, 28.8.2024.

И да овај датум не памтим као дан у којем сам 1991. постала избеглица, сећала бих га се само по лепом, по сеоској (заветној) слави у Сврачкову селу. Живела је тамо баба Боса, бабина једина сестра и није било шансе да „омашимо“ и пропустимо прилику да посетимо њу и породицу и прославимо, уз незаобилазну личку јагњетину.

Славила се Госпојина у Сврачкову селу, баш онако као и славе у скоро свим личким селима… без литургије, свештеника, без одласка у цркву, са помало нејасном мишљу о томе шта се уствари обележава. А како би и славили другачије кад су у већини села цркве одавно биле запуштене, празне или потпуно уништене?!

Ал’ чудо је онај наш народ који је, иако залуђен комунизмом, титоизмом и атеизмом, ипак имао ту неку исконску потребу да одржи традицију и очува озбиљно пољуљани национални и верски идентитет. Рећи ће многи данас да је потреба да се слави, забави, пије и једе била једини мотив за „славу без цркве“, али ипак ми се чини да ствари нису биле тако једноставне.

Не пишем ово, међутим, да бих још једном отварала компликовану причу о Личанима и вери већ због лепих успомена на Госпојину код бабе Босе

Сећам се колико сам се, као дете, радовала путовању од Госпића до Сврачкова села. Тих 30-ак километара данас изгледа смешно, али тада је то (посебно за дете) био озбиљан пут. Сећам се радости с којом сам се спремала и прижељкивала да не идемо ‘асфалтом“, дужим, али много удобнијим путем већ да тзв. Вребачком стазом, односно шумским путем „препречимо“ од Врепца до Сврачкова.

Добро утабани макадам којим је у то време још пролазило доста стоке и на коњима и тракторима се извлачила дрва, није био нека велика препрека нашем Москвичу. Тата је увек био поносан на ауто које може да „повуче као трактор“, а он му је увек „враћао“ то поверење и сигурно нас довозио на свако жељено место… „Издао“ је само једном, ал’ то је нека друга прича. Путовање „стазом“ за мене је ипак било узбудљива авантура, нешто попут сафарија. Упорно сам очекивала да из шуме пред нас искочи медвед, вук или бар нека лисица. На пут је истрчавао само понеки збуњени зеко, али била сам убеђена да зверке вребају из жбуња, само чекајући тренутак да нас се докопају.

Размишљала сам о томе сваки пут кад смо морали да станемо… да баба повраћа. Њој је непогрешиво било мука чим седне у ауто, а нису помагали ни отворени прозори, ни вожња „брзином“ од 10-20 километара на сат.

Док се наш сафари ближио крају, а шуму смењивали обриси Крбавског поља, са чудним рупама и камењем које као да је нека виша сила разбацала по ливадама, убуђење је расло. Радовала нам се баба Боса и дочекивала нас насмејана, жустра, са препознатљивим размаком између два предња зуба и марамом повезаном на потиљак. Ова ведра жена била је део породице која је живела „као некад“ , у заједници. Два брата, њихове жене и синови делили су исту кућу и послове.

Све ми је у том домаћинству било бескрајно занимљиво и другачије. И то што су сви живели заједно, и две штале препуне „блага“ , и чатрња (бунар) који се назирао у даљини, на ливади која се простирала испод куће, и то што нису имали комшије с којима би „делили“ ограду. Сећам се и ћурки које су се шепуриле по дворишту док смо им ја и сестра упорно жвиждале, а оне још упорније одговарале „ћурликањем“. Трајало би то док неко од старијих не подвикне и растера распевану дружину.

Гледала је моја баба помало љубоморно велике шарене краве док су се, пуних стомака, саме враћале с паше. Вртела је главом и гунђала што и у Врепцу нема једно Крбавско поље и што се стално мора пазити да стока не уђе у туђе. Док се двориштем ширио мирис јагњетине с ражња, а ја и сестра јуриле за ћуркама, мачкама и псима, старији су, уз кафу, ракију и пиво, „бистрили“ разне теме. Није се тада причало о политици већ о животу, породици, комшијама, свадбама, деци..

Било је то неко питомије време, а чини ми се да су и људи такви били.

Нисмо, посебно ми деца, много знали о томе шта и зашто славимо, али радовали смо се једни другима. Радовали смо се том дану који смо проводили заједно, а кад човек размисли… шта је и важније од тога…

Одлазили смо сити и задовољни, с „милоштама“ које је баба Боса паковала. Одлазили смо, знајући да ћемо опет доћи.. догодине, следеће Госпојине. И било је тако… до оног зла које поче баш на Госпојину.

Имање у Сврачкову селу данас неко други обрађује, нема ни моје бабе ни бабе Босе, а ми што остасмо иза њих мало чему се више и радујемо.

Живот је то… не можемо му ништа осим да памтимо, да се сећамо и макар у мислима још понекад Вребачком стазом одемо на Госпојину у Сврачково село…

Од истог аутора: Ђурђица Драгаш – Колумнисти – пријатељи