Горан Комар: Др Ћиро Трухелка – затирач српске историје и писма у БиХ

Током деценија излажења Гласника Земаљског музеја Босне и Херцеговине, др Ћиро Трухелка је изнио оштрицу прозелитске акције која је у самом темељу затирала православно наслијеђе ове земље. Он је донио и форсирао тезу о особеном босанском писму одјелитом од ћирилице која се напоредо са ћириличним писмом развијала у Босни и Херцеговини

Када данас листамо знаменити Гласник Земаљског музеја Босне и Херцеговине, можемо утврдити да у низу бројева овај научни часопис пружа квалитетни естетски доживљај. То, свакако, стога, што је опскрбљен низом одличних цртежа старих споменика и некропола ове средишње балканске земље. Темељни прилог о босанчици др Ћира Трухелке, који је стигао доста рано, свакако у вријеме када се овај истраживач настоји афирмисати као епиграфичар, објављен је у Гласнику Земаљског музеја Босне и Херцеговине (год. прва, књ. четврта), 1889. године, под насловом „Босанчица. Прилог босанској палеографији“. Овдје је Трухелка исказао увјерење да је глагољица једино словенско писмо, али је услијед непрактичности њезине доскочила ћирилица са којом се у Босни, напоредо, развијала босанчица. При том су оба та различита писма настала из грчког писма.

На стр. 70. Трухелка анализира слова „д“, „з“, „р“, „ω“, „ћ“, „ж“…, указујући на регионалне различитости, иако се та слова налазе свуда по српским земљама исписивана управо и у виду курзивне ћирилице из босанских предјела. На стр. 79. пружа аутор табеларни преглед група варијанти словних знакова рашчлањујући их у „манастирско“, „беговско“ и друга писма, за што, опет, нема научног основа.

Увид др Трухелке у ћириличну грађу средишњег Балкана био је крајње ограничен. Епиграфичари знамените музејске установе из Сарајева већ у првој години излажења Гласника, оглашавају херцега Стефана Вукчића Косачу, као и његовог прешасника Сандаља Хранића, „једним од најугледнијих богумила“, а у настојању да побију могућност да је овај обласни господар подизао цркве, налазе да је ћирилични ктиторски натпис на цркви Светога Георгија у Сопотници код Горажда криво датован („Епиграфске цртице из Босне и Херцеговине, ГЗМ Босне и Херцеговине, година прва, књ. прва, јан.-март, 1889, стр. 70). Већ сљедеће године Ватрослав Јагић је у Гласнику објавио „Неколико ријечи о босанским натписима на стећцима“ (ГЗМ Босне и Херцеговине, година друга, књига прва, 1890, 4, 5) и овим прилогом гробне споменике средњега вијека у Босни и Херцеговини везао уз богумиле. Он је богумилском јереси објашњавао појаву ових споменика. Ипак, Јагић је изјавио да су натписи писани чистим народним језиком, са чим се можемо сложити. Окупиран теренским радом, др Ћиро Трухелка долази до старог крста у селу Пријевор код Билеће и у 1891. години (књ. четврта) у Гласнику објављује прилог „Старобосански мраморови“ у којем потпуно одриче припадност старих монументалних надгробних крстова некрополама са стећцима. По сваку цијену, са врло ограниченим увидом у споменичко наслијеђе средњега вијека, он сва стара гробља начињена од стећака, проглашава јеретичким. Ћиро Трухелка не жели да види да је огроман број некропола напросто наткриљен крстом. Сјетимо се само огромног крста у невесињском селу Јасена који доминира некрополом, сјетимо се великог гробља у Радмиловић Дубрави код Билеће гдје у сјеверном дијелу гробља лежи крст, а да су, при том, бројни крстови клесани и урезивани у стећке у средишњем дијелу гробља. На страну, чињеница, да се у западном ободу овог гробља налазе четири мања стара крста која са ортографских карактеристика њихових натписа можемо приписати 16-17. вијеку, а да један од њих припада калуђеру Глигорију. Сјетимо се некрополе у дабарском селу Сузина, сјетимо се гробља у љубињском селу Банчићи гдје су постављена два масивна крста, у порти и ван порте, сјетимо се бројних невесињских гробаља укључујући и највећу некрополу Босне и Херцеговине у селу Крекови. Погледајмо на велику некрополу у Бољунима код Стоца, погледајмо на присуство црквишта Српске Православне Цркве уз некрополе (Некук код Стоца, Домашево у Љубомиру, Ораховице код Фатнице, црквишта и цркве у требињској Шуми…) Огроман је низ гробаља средњега вијека које наткриљује велики крст израђен у 15. вијеку. Није било довољно др Трухелко што је управо он носио заслугу за изучавање натписа бана Кулина ископаног код Високог (Мухашиновићи) у којем стоји: СИю ЦРКВь БАНь КɤЛИНь ЗИДА… (ГЗМ БиХ, 1898, књига трећа, 617-622). У 20. вијек Гласник је ушао са чврстим ставом о вјерском карактеру некропола средњега вијека у Босни и Херцеговини. Када је Миховил Мандић на планину извео ђачку екскурзију, наишао је на мању некрополу стећака коју је описао у прилогу „Патаренско гробље под Осмачом планином“ подупирући, без ваљане провјере и разматрања, одомаћено вјеровање Гласника о јеретичком карактеру свих старих гробаља ове земље (ГЗМ БиХ, књ. трећа, 1902, 560-562). Аутор казује о гробовима да су несумњиво патаренски иако носе крст, објашњавајући ту појаву жељом за скривањем јереси, а да при том не жели видјети укупни резултат историјске науке његовога времена која, поред  јеретика, никоме није оставила мјеста у овој напаћеној земљи. Но, чини ипак један отклон када изражава увјерење да се патаренство у Хрватској није могло усталити.

Истакао се др Трухелка и 1909. године када је објавио чланак „Мали принос значењу босанице“ у Гласнику у којем на странама 211 и 212, анализирајући један ћирилични рукопис наводећи ријечи састављача: „Ово се писмо зове (гла)глагољица илити словинско далматинска буквица и јоште се стари попови римске цркве у Далмаци со овом буквицом служе“. Трухелка у прилогу каже: „такозване ћирилице“. Када се већ прихватио у Државном Архиву Дубровника, донио је низ писама највиших тачака политичке моћи Османске империје упућених Дубровнику, а такође и из Босне и Херцеговине, ма писмо којим су исписана проглашава босаницом. Овдје, поред осталога, леже и писма султана од 1430. године (ГЗМ БиХ, 1911, 1-162). Ипак, није овим радом  писмо султанских аката г. Трухелка одредио као „султанско“. И када се једном синтезом 1914. године осврнуо на средњевјековне споменике Босне, Трухелка је утврдио припадност некропола патаренима, те како су странци ова гробља прозвали богумилским, а како је секта превладала, то би се термин одомаћио (ГЗМ БиХ, књ. прва, 1914, 228, 230). У ратној 1916. години, др Трухелка је на странама Гласника рашчлањивао историју аграрне колонизације Босне утврдивши да су влашке филурџије из Србије масовно мигрирале у опустошене предјеле Босне, казујући о османлијском Законику који позива на „српски обичај“ по коме Власи дају порез (Стари турски аграрни законик за Босну, ГЗМ БиХ, година двадесет и осма, свезак трећи и четврти, 427, 432). Нисам сигуран да је српски истраживач Владислав Скарић био потакнут овим радом Трухелке, али је током 1918. године у Гласнику објавио рад „Поријекло православног народа у сјеверозападној Босни, година тридесета, 218-136) налазећи да су православни Срби још током 15. вијека стизали на подручја тадањег шибенског и задарског протопрезвитеријата, а око 1530. у Гламоч, Книн, Скрадин. У сваком случају, чекаћемо до 1934. године када Владислав Скарић на страницама Гласника описује споменик госта Милутина на Хумском у фочанском срезу – не проглашавајући га јеретичким. На источној страни споменика госта Милутина стоји урезано: „ВА ИМЕ ТВОЈЕ ПРИЧИСТА ТРОЈИЦЕ…“ У освит Другог свијетског рата који је Босни и Херцеговини донио огромне жртве, Мазалић Ђоко објавиће на страницама Гласника озбиљни рад посвећен херцеговој цркви у Горажду дајући основу црквене грађевине и детаљан архитектонски опис цркве (ГЗМ Независне Државе Хрватске у Босни и Херцеговини, година педесет и друга, св. прва, 1940, 27-37).

Када је уважени епиграфичар Чапљинац Марко Вего објављивао свој Зборник средњовјековних натписа Босне и Херцеговине (1962-1970, том 1-4), на више мјеста ослонио се на факсимиле др Ћира Трухелке објављене у Гласнику Земаљског музеја. Готово по правилу, ова тумачења др Трухелке су погрешна, како сам недавно показао за натписе у опсегу билећког села Баљци (Чамов Крст), као и низа гатачких села.

Укупни историографски и нарочито археографски принос др Ћира Трухелке несумњиво захтијева помне и обухватне анализе. Посебно његова крупнија монографска дјела.

Желим изнијети увјерење да ће у будућности било какво регионално рашчлањивање старог ћириличног система писма доживјети крах јер ће бити показана једна недјељива графијска основа његова и разлиставање ове племените лозе бијаше могуће утицајима арабице, латинице, али прије свега и посве одлучујуће, индивидуалним манирима њезиних практиканата. Ваља истаћи и сада да не постоји ни један једини словни знак у старим натписима Босне и Херцеговине који се неће пронаћи у њезиним рукописима. Видјеће то сваки познавалац ћирилице у Босни и Хрватској када се на свијетло дана изнесу исправе сачуване у архивима крајњих источних окрајака динарског планинског вијенца.

Током деценија излажења Гласника Земаљског музеја Босне и Херцеговине, др Ћиро Трухелка је изнио оштрицу прозелитске акције која је у самом темељу затирала православно наслијеђе ове земље. Он је донио и форсирао тезу о особеном босанском писму одјелитом од ћирилице која се напоредо са ћириличним писмом развијала у Босни и Херцеговини. Овај аутор је, уз пар колега, на страницама Гласника, укупно споменичко наслијеђе средњега вијека, оличено масивним надгробним биљезима, прогласио јеретичким производом, одричући значење симбола Крста који упадљиво обиљежава старе некрополе средишње балканске земље. На територијалном опсегу Захумско-херцеговачке и приморске епископије стоји огроман број средњевјековних надглавних крстова и крстова на сеоским мргинима који наткриљују стара гробља и који су настајали када и гробља представљена саркофазима, сљемењацима, сандуцима и плочама. Др Трухелка је средњовјековној култури Босне и Херцеговине одрицао не само универзално, домаће, кућно ћирилично писмо, већ и хришћански карактер старих њезиних гробаља која су особена на кугли земаљској, не могући се одупријети потреби да затре сваки поглед на могућа исходишта ове богате древне културе и њезиног писма. Управо у тој потреби, др Трухелка је пришао радикалном поступку дислоцирања појава ка маргиналним друштвеним групама босанског и херцеговачког (хумско-захумског) средњовјековља које су у његовим и радовима његових сљедбеника израстале у доминанте друштвене збиље. Не може се, међутим, одрећи успјешност ове акције, јер је и данас, у забаченим дјеловима Херцеговине могуће чути термин „босанчица“. И од образованих у градовима и од житеља планинских предјела некорумпираних литерарним приносом југословенских научних установа и широко засноване пропагандне акције Брозове Југославије која се тијесно наслонила на Калаја и тековине Гласника Земаљског музеја у Сарајеву. У врт ове музејске установе однијето је за Краљевине Југославије (поменути споменик госта Милутина из Фоче 1934. године, Споменик војводе Миотоша и господина Влатка Влађевића из Рогатице) јако много старих споменика умјетничке израде, крстова, уопште споменика са натписима. Увјерен сам да је посве оправдано и посве неопходно затражити враћање херцеговачких споменика средњега вијека из Сарајева на мјеста на која су као надгробни споменици и ријечити инструменти православне Вјере положени на вјечита времена.

Аутор: Горан Комар

Извор: Стање ствари

Везане вијести:

Милана Бабић: Ћирилица је питање српског достојанства …

Задужбина Драга Памучине у Сливници: Хрвати срушили школу …

Мало је бораца за српско писмо | Јадовно 1941.