Голгота браће Јовановић

Често се у панчевачком крају помиње румунски Арад и његова тврђава. Око 5.000 људи остало је током Великог рата међу њеним зидинама, месту страдања пре свих Срба, под влашћу Хабзбурговаца, записаше земљаци у дијаспори, у Румунији. Рекоше – била је то голгота, а највише прогоњених и утамничених националних невољника дадоше Банат, посебно град Панчево.

Ужарено је лето 1914. године. Недеља, 28. јул. Угледни Панчевци – штампари и књижари – браћа Каменко и Павле Паја Јовановић, међу првима су ухапшени. Обојица болесни, толико да су Пају жандарми на носилима однели у панчевачки затвор, а недуго обојица се нађоше у транспорту „политичких сумњиваца” најпре за Темишвар, на последњем путу у арадски пакао. Још на железничкој станици светина их је грдила, злостављала и пљувала – њих који су довека задужили свој град и државу. Без посебне књиге немогуће је поређати сва доброчинства и описати србољубље, али и патње које браћа доживеше и не преживеше. Каменко и Паја – два тела, а једна душа, једна мисао и зато, причајући о једном исто важи и за другог, па и у прогону и патњама у румунској тамници. Први је у њој издржао 67 дана, други недељу дана мање.

Јовановићи, као и стотине интернираних Срба тамноваше, сабијени у подземним мемљивим ходницима каменом обученог Арада, у мраку и неиздрживом смраду, гладни, жедни, везани и батинани. Тврђава беше на гласу и по срдобољи, „црвеном ветру” и епидемији пегавог тифуса и туберкулозе… а зими по сечењу смрзнутих удова. Заједно су лежали, мртви и болесни, живи и здрави. Од средине 1914. до марта 1915. године умрло је ту 1.772 интернирца – измучених жена, деце и мушкараца. Међу њима беше и Паја, а Каменко још издржа премештај у цивилни затвор Беча, у којем тешко оболео и измучен умире две године касније.

У Араду много тога подсећа на Србе, некада најбројнији народ у овом граду. Још се чува литија, у српској Цркви Светих апостола Петра и Павла на којој пише: „Ова је литија сачињена црквеним дохотком, дарована у славу Божију и за вечити спомен на 4.317 Срба мученика интернираних у Арадском граду.” Мало је било једно – хиљаде уморених – покопано је у масовним гробницама, на два интернирска гробља – „Помениреа”, на којем постоји мали споменик и запуштеном и необележеном  гробљу „Мориша”.

Осим што су били Срби, „грех” браће Јовановић беше и што су од 1911. године били чланови „Народне одбране” у Београду и заузимали истакнуто место у српским институцијама унутар Аустроугарске. Нарочито, Каменко, који је две деценије био перјаница српске аутономије у Панчеву. Браћа су и оснивачи задужбине код Српске академије наука, још од 1870. године издавали су и штампали националне књиге не гледајући на своју трговачку добит, а панчевачке и друге школе, за своје уџбенике, имају захвалити управо њима. Српско штампарство и издаваштво свој извор имају баш у Панчеву, захваљујући Јовановићима, који су у ову варош неуморно преносили искуства великих европских центара. Обојица су, све своје велико имање, стотине хектара плодне земље, оставили Српској православној цркви, разним хуманим, просветним и привредним друштвима Панчева и Србије.

На жалост и срамоту, број Панчеваца који зна да каже ко су Јовановићи, чије име цео век носи једна главна градска улица, неопростиво је мали. Већина их мисли да су браћа Каменко и Павле Паја Јовановић народни хероји, једног другог светског рата.

Извор: ПОЛИТИКА

Везане вијести:

О сенима палих на Солунском фронту рапортира Предраг Недељковић

Г. Милановац: Почаст Мишићевим јунацима

Како је пробијен Солунски фронт: Ово је моја земља, упамти то!