Гојко Ловрић

Рођен 1934. године у селу Клековци, Босанска Дубица, професор

Свједочи:

Ову истиниту и тужну причу пишем, не да се над­мећем са онима којима је стало до ве­ли­чања броја жртава било кога народа, већ да се отргне од заборава једна истина која се односи на страдање свих чланова мога домаћинства у Другом свјетском рату.

Осећао сам моралну обавезу да као једи­ни преживјели члан породице кажем како на сви­реп начин изгинуше моји најмилији: мајка Станка, отац Спасоје, браћа Милош, Михајло, Сретен, Рај­ко, Мирко, Бошко, Урош и Станко, сестре Вукоса­ва, Милка и Нада.

Послије свега што сам доживио, био бих нај­сретнији када рата никада и нигде не би било, чак ни у дјечијим играма.

Први је погинуо мој брат Михајло 15. јану­ара 1942. године у селу Драксенић код Босан­ске Дубице где се налазио на раду код једног имућног мјештанина. Тога дана су хрватски војници на превару увели у православну цркву 360 мушкараца, жена и дјеце – Срба и свирепо их мучили и на крају све побили. И зидови цркве били су крвави. У прољеће 1942. године хрватски војници су ми убили оца и његовог брата Николу. Отишли су били у млин да самељу жита. У млину су се често људи из села окупљали на разговор. Тога дана у млину је било још шесторица људи. То је Хрва­тима било сумњиво, па су опколили млин, по­хватали људе, одвели их на узвишење изнад млина и ту их све побили.

Дошли су потом у наше село где су по ку­ћама купили народ: жене, дјецу, старце.

Послије убиства нашег оца, нас су хрватски војници отерали у село Липова Греда, које се на­лази испред Драксенића, а одатле у село Уштице. Ту су нам одузели сву стоку коју смо потерали са собом, а затим великом скелом превезли на другу обалу реке Саве. Нашли смо се у мјесту Церовљани у привременом хрватском логору који је био ограђен бодљикавом жицом. Био је то са­бирни логор из којега су заточеници одвођени на разне стране. Овде смо остали десетак дана. Хра­на је била веома слаба. Добијали смо неку течност у којој се могло наћи и понеко зрно па­суља.

Стање је било несношљиво: силна дјеца су пла­кала. Хрватски стражари су се понашали врло су­рово. Једну су дјевојку силовали. Одавде су нас транспортовали у логор Јасеновац. Уз сам логор били смо смештени у железничке вагоне који су се користили раније за превоз стоке. У овим ваго­нима су нас држали без хране и воде пуна два дана и двије ноћи. Причало се касније да се у то време одлучивало да ли да нас одмах побију или транспортују у Славонију. Сјећам се добро ово­га, јер је мајка била јако уплашена. Бојала се за сина Сретена, као најстаријег од дјеце. Тада су из вагона купили одраслије мушкарце и одводили у логор Јасеновац. Одвели су и брата Сретена и ни­ка­да се није вратио. Мајка је, вероватно, мај­чин­ским инстинктом предосећала зло, па је у ва­гону молила Сретена да обуче женску одећу и тако се спаси, али брат то није хтео.

Овде сам први пут у своме животу, као осмогодишњи дјечак, гледао како хрватски војни­ци пуцају и убијају једну жену. Била је са сво­јом поро­дицом смештена у истом вагону са нама. Дјете, које је она држала у нару­чју, не­пре­стано је плакало, вјероватно зато што је било же­дно. Замолила је једног војника који је стајао поред вагона да јој из једне јаруге, непосредно уз сам вагон, дохвати мало воде. Када је овај то одбио, изашла је из вагона и кренула према локви да дохвати воде. Војник је, без упозоре­ња, пуцао и убио жену. Дјете је остало у плачу.

Били смо на споредном колосјеку. Ту поред нас тако близу, скоро на дохват руке, протиче ри­јека Сава, а ми толико жедни.

Кренули смо, али нико од нас не зна куда. Није нам тога момента ни било толико важно, колико је био важан свјеж ваздух који је једва допирао до нас кроз густе решетке прозорчића вагона. Било је некако то и подношљиво, али нас је плач јадне деце силно мучио.

Стижемо у Пакрац. Онда су нам ту одржали неки говор и упутили нас уз војничку пратњу према планини Папук. За чудо, ту су нас оставили хрва­тски војници и отишли. Након дугог и напорног путовања стижемо у село Велика Вријеска, неда­ле­ко од Дарувара. Било нас је преко стотину упу­ће­них у ово село, док су остали одведени на другу страну.

Зауставили смо се испред једне куће, где су нам мештани дали храну. Послије тога услиједио је распоред по кућама. Нас деветеро, преосталих чланова породице, распоређени смо у четири ку­ће. Мајка се након два мјесеца овдје породила. Добили смо још једну сестрицу и дали јој име На­да. Нажалост, ни овде невоље нису престале, а Нада је остала само у сјећању свога јединог преживјелог брата.

Боравећи у овом селу, радили смо послове према својим могућностима. Старији су обављали пољске радове, а ми дјеца најчешће смо чували стоку.

Овдје је било пуно мирније, само једном је од стране хрватске војске село било блокирано, али без неких већих последица.

Код нас се све више јављала носталгија за родним крајем. За ово нису били криви наши до­маћини. Било је нешто у нама, у нашој души, нешто невидљиво, нешто што је било јаче од свега. Жељени повратак кућама уследио је у јесен 1944. године. По повратку у наше село, нашли смо потпуно празну и опљачкану кућу. Били смо сретни што ипак није била запаљена. Требало је почети све испочетка, али како и са чим. Угла­вном све би се некако подносило да није било честих упада хрватских и њемачких војника у село. У једном од последњих напада на наше село, остатак наше поро­дице: мајка и нас девето­ро дјеце, избегли смо у оближње село Гуњевце и ту се укључили у један од збјегова народа који се налазио у планини Просари. Гуњевци су, иначе, родно село моје мајке у коме су живјеле њене двије сестре. У збјегу смо остали више од мјесец дана. Фебруар је, 1945. година. Ноћи су веома хладне. Спавамо на скупљеном сувом лишћу, скоро без покривача, шћућурени једно уз друго. Осећа се не­достатак хране, све нам постаје неподношљиво. Како све ово издржати? Сестрица Нада је имала само једну годину. Снагу нам даје мајка која нам говори: „Издржите, драга моја дјецо, све ће ово брзо проћи“. Када су ре­зерве хране биле при крају, најстарија сестра Вукосава је предложила да брат Рајко, она и ја одемо до нашега села и да донесемо брашна или било шта од хране коју будемо нашли у кући. Било је то доста ризично, али другог избора нисмо имали. Пут нас је водио преко рјечице Раковице коју су незванично сматрали линијом разграни­чења измедју два села. Пролазимо испред млина одакле нам је отац одведен и убијен. Тешко нам је. Стижемо скоро до испред саме куће, близу једног старог граба, познатог по томе што су се у његовој хладовини одмарали путници који су путовали у Босанску Дубицу.

На наше велико запрепаштење, испод овога граба истрчаше двојица усташа у црним униформа­ма и трче према нама. Уплашио сам се и стао. Брат и сестра су одмах схватили опасност и почели да бјеже према једном шумарку, званом Ости­на шума. Војници су запуцали и почели да трче према њима, а то је и за мене био знак да морам некуд побјећи. Бјежао сам према селу Гуњевцима. На мене је пуцао војник који је стајао поред граба. Како сам бјежао преко чи­стине, право је чудо да ме није погодио метак.

Брата и сестру су ранили, ухватили и одвели у Босанску Дубицу. Успут су их, по причању дру­гих, мучили, а затим везане бацили у ријеку Уну. Ја сам, бјежећи, стигао до села Раковице. Имао сам срећу, јер су ме шти­тиле густе врбе уз рјечи­цу.

Посрћем од умора; једва стижем у збјег, где затичем мајку. Када сам јој казао шта нам се догодило, пала је у несвјест и дуго није до­лазила к свјести. Касније је говорила да су верова­тно Вукосава и Рајко живи и да ће доћи. Мислим, да ни сама у то није веровала.

Живот у планини Просари сваким даном је бивао све тежи. Хране више нисмо имали, а осим тога живели смо у великом страху. Дани и ноћи биле су нам дужи од године. А онда 19. фебру­ара 1945. године у саму зору опколила нас је хрватска војска која је дошла из Јасеновца. Ви­кали су: „Видимо вас. Излазите! Предајте се!“ Тре­нутак касније опколили су нас са свих страна. Два младића су покушала да побјегну и били су одмах убијени. Било је у томе збјегу доста на­ро­да. Ту је била и једна моја млада тетка са ма­лом бебом у наручју. Када су нас повели, она је изненада истрчала из колоне и почела да бјежи према шуми. Помислили смо да ће војници запуцати за њом, али нису – трчали су за њом да је ухвате живу. Тешко се кретала, јер је имала дете у наручју. У тренутку када је била ухва­ћена за капут, испустила је бебу, отргла се из руку војника и успела да побегне. Можда је то дете за тренутак збунило усташу. Послије рата је оболела од епилепсије, болести од које су обоље­вали многи преживели Срби.

Нас су одвели у село и на силу нас угурали у кућу Боже Вукмира. Према грубости коју су испо­љавали, нисмо могли очекивати ништа добро. Као кроз неки страшан сан, сећам се како су на улазна врата куће поставили митраљез. Мајке су прве препознале опасност, па су почеле плакати и молити војнике: „Побијте нас, али немојте дјецу, ко Бога вас молимо!“ Дјеца су вриштала, а моја сестрица Нада чврсто се ухватила за мајку и пла­кала. То ништа није помогло. Војници су почели да пуцају по мајкама и по дјеци…

Нисам био погођен, чак ни из другог ра­фала којим су докрајчили жртве. Пао сам поред моје мајке која је била смртно погођена. Ста­јала је до мене. Испод моје главе нашла се ње­на беживотна рука којом ме је пуно пута грлила, а сада ми је живот спасила.

Поред мајке, овде су хрватски војници убили моју малолетну браћу Станка, Марка, Уроша и Бошка и моје сестре Милку и Наду. Лежим и чу­јем како је­дан од војника тражи да донесу сла­му, коју су ставили преко нас и запа­лили. Ни сам не знам како сам се извукао из ове куће. На моју срећу, војници су послије потпаљивања сла­ме отишли и нису ме запазили. Крећући се уз огра­де сеоских пашњака, поново сам се нашао у Про­сари, али сада потпуно сам. Са мјеста на ко­јем сам се нашао, могао се добро видети пла­мен који је избијао из куће у којој сам се до малоприје налазио. Пламен је постајао све већи и већи. Горе и друге српске куће. Гори село. Све ме више обузима страх. Размишљао сам да је, можда, било боље да сам и ја изгорео у пламе­ну, јер куда ћу сада сам, а имам свега једа­наест година.

Моја размишљања прекинула је једна жена која је са ножем у руци трчала према мени. Била је висока и снажна као што је и већина крајишких жена. Уплашен од ње почео сам бјежати дубље у шуму. Убрзо ме је стигла говорећи ми: „Дико моја, не бој се, нећу ти ништа!“ Кратко сам јој казао шта се све догодило. Она се послије тога расплакала и рекла да су војни­ци убили и њена два сина. Помислио сам да то нису она два младића које су хрватски војници убили приликом покушаја бијега. Склонили смо се иза једне оборене букве и посматрали около. Опасност још није била прошла, јер је војска била и у шуми и у селу. Када су обавили свој крвави пир, напустили су села и отишли.

Послије завршетка рата избројане су жртве. Би­ло их је 96, од чега у кући Боже Вукмира 68, а у засеоку Брезине 28. Међу жртвама било је четрнаесторо дјеце, 44 младића и девојака, 34 же­не и четири старца.

Дошло је и време када сам се морао растати са тетком, њеним кћеркама и комшилуком који се свео на сасвим мало народа. Једнога дана проњела се вијест да је у Босанској Дубици отво­рен Дом за ратну сирочад – за дјецу која су у рату остала без родитеља. Тетка ме је одве­ла и оставила у Дому.

Успут смо наишли и поред куће у којој сам био рођен. Куће више нема. Свратили смо у дво­риште, сјели испод јабуке и дуго ништа нисмо разго­варали. У међувремену наишла је и моја стри­на Милева, која је почела да плаче када ме је видела. Пришла ми је, загрлила ме, пољубила и кроз сузе ми рекла: „Дико моја, чула сам све и ништа те нећу питати.“

Гледам згаришта кућа зараслих у коров и не могу да схватим да нам се то стварно дого­дило, а да за ништа нисмо били криви. Обузела ме нека тешка туга, па сам замолио тетку да кре­немо. Долазимо у Дубицу. Стојимо испред мо­ста на Уни са којега су хрвстски војници бацили у Уну рањене и измрцварене, моју сестрицу Вуко­саву и брата Рајка. Сузе су ми потекле.

У Дубици сам завршио основну школу. У Ту­зли сам завршио средњу школу, потом сам за­вршио Вишу педагошку, па факултет, смјер физике и електро­технике.

<Светозар Рубин                                                             Садржај                                                          Зорка Делић-Скиба>