Годишњица свирепог злочина

Пролеће 1992. године. Социјалистичка Федративна Република Југославија увелико је крварила, разбијана и разбијена по давно нацртаним шавовима и према давно скројеном сценарију англосаксонске кухиње похрањеном у ризницама Ватикана. Југословенска Народна Армија, преостала од две компоненте федералних оружаних снага (оружане снаге СФРЈ чиниле су: Југословенска Народна Армија и Територијална одбрана република чланица), повукла се из Социјалистичке Републике Словеније, као и из Социјалистичке Републике Хрватске, након формирања Републике Српске Крајине и формирања Српске Војске Крајине, на територију осталих република чланица федералне државе. Словеначки терористички састави (тзв. Територијална одбрана Словеније) су током 1991. године убили више десетина ненаоружаних војника ЈНА, и тиме извршили празлочин на простору Југославије, незабележен у новијој европској историји – убијање ненаоружаних војника, своје матичне државе. Сличан сценарио је био припремљен и делимично остварен за СР Хрватску. Већи део ефектива ЈНА се на прелазу 1991. у 1992. годину дислоцирао на територију Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине и делом Социјалистичке Републике Србије, и тамо дочекао, испоставиће се, крваво пролеће 1992. године.

Ситуација у СР Босни и Херцеговини је мирисала на крв већ у првим данима 1992. године. Празлочин на територији СР БиХ су извршиле терористичке снаге тзв. Хрватског већа одбране уз садејство тада већ озваничених оружаних састава новоформиране Хрватске у Сијековцу, односно муслиманске наоружане банде убиством српског свата Николе Гардовића и рањавањем свештеника СПЦ Раденка Миковића испред Старе цркве на Башчаршији (1. март 1992., убица је припадник тзв. Зелених беретки Рамиз Делалић Ћело). Исламски фундаменталисти, предвођени Алијом Изетбеговићем наставили су оружане нападе на јединице и установе ЈНА, координисано за хрватским паравојним снагама. Већ 3. марта 1992, непоштујући вољу Српског народа у БиХ, муслиманско-хрватско руководство проглашава “независност Босне и Херцеговине“, чиме је дат знак за почетак још отворенијих напада на Српски живаљ и Југословенску Народну Армију. Европска заједница признаје Босну и Херцеговину 6. априла 1992, а Уједињене Нације је примају у чланство резолуцијом 22. маја 1992. године, чиме је дат знак муслиманско-хрватском руководству за отворени лов на Србе и припаднике Југословенске Народне Армије. Покушавајући избегавање крвавог сценарија и отворених сукоба муслиманског и хрватског народа са једне стране и формација ЈНА са друге, након дефинитивног распада СФРЈ, априла 1992. године потписан је споразум о мирном повлачењу ЈНА са територије БиХ на територију Савезне Републике Југославије, (формиране на рушевинама СФРЈ, вољом народа Србије и Црне Горе). Споразум су потписали челници новонастале Савезне Републике Југославије, БиХ и Југословенске Народне Армије, а сходно њему, Председништво БиХ 27. априла доноси Одлуку бр. 02-11-327/92 о мирном повлачењу јединица ЈНА са територије БиХ. Нажалост, само два дана касније, 29. априла 1992., министар унутрашњих послова такозване Босне и Херцеговине, Алија Делимустафић, упућује строго поверљиву наредбу 02/145-1 свим јединицама под контролом муслиманско-хрватског руководства у Сарајеву којом се наређују отворени напади на све објекте ЈНА као и на све јединице ЈНА које се сходно споразуму од 27. априла повлаче на територију Србије и Црне Горе (Савезне Републике Југославије). Већ 2. и 3. маја у Добровољачкој улици у Сарајеву убијено је 56 припадника ЈНА а рањено 73 војника, официра и цивила, током повлачења јединица ЈНА из Сарајева ка објекту у Лукавици. Исти талас је захватио и реон Тузле, где најаву крвавог догађаја који ће се десити пар дана касније, 15. маја, представља убиство заставника ЈНА у Калесији и заробљавање више војника ЈНА на редовном одслужењу војног рока у касарни “Хусинска Буна“.

Иако је оружани сукоб на територији БиХ био таквог интензитета да се подразумевала примена ратних прописа садржаних у Женевској конвенцији и Допунском протоколу Женевске конвенције, већ након догађаја у Добровољачкој улици било је јасно да муслиманко-хрватска страна није и неће поштовати своју одлуку од 27.априла нити применити ратно право Женевских конвенција. Конкретне преговоре о повлачењу 92.моторизоване бригаде Југословенске Народне Армије из касарне “Хусинска Буна“ водио је командант потпуковник ЈНА Миле Дубајић, са представницима цивилних и војних власти града Тузле, председником кризног штаба СО Тузла Селимом Бешлагићем, командантом ТО Тузла Енвером Делибеговићем и начелником јавне безбедности Мехом Бајрићем. Власти СО Тузла су потпуковнику Дубајићу гарантовале мирно измештање 92.МТБР. Нажалост, паралелно са преговорима о мирном измештању, Кризни штаб Тузле је вршио припреме за војно запоседање положаја уз предвиђену маршруту. Мобилисане су једнице тзв. Територијалне одбране, Јавне безбедности и као и 65 припадника тзв. Патриотске лиге, наменски доведених у Тузлу. Дата су наређења ратним полицијским станицама општине Тузла: Славиновићи, Брчанаска Малта, Сјењак. Убрзано су постављане запреке на путу, митраљеска гнезда на Гушића Брду, као и снајперски положају на стамбеним кулама у граду. Кризни штаб Тузле је до танчина извршио припреме за спровођење перфидног терористичко – препадног напада на колону ЈНА у повлачењу маршевским поретком. На сам дан напада на колону ЈНА, 15.маја 1992.године, дежурство у Оперативном штабу СО Тузла (формираном за управљање оружаним дејствима уз координацију са Кризним штабом) преузима Илија Јуришић, бивши начелник станице Државне безбедности Тузле (ДБ БиХ ССУП) и припадник резервног састава МУП БиХ. Друштво му праве чланице стрељачког клуба Тузле, са већ преузетим дужностима снајпериста. Први покушај мирног измештања 92. МТБР око 14 часова су онемогућили полицајци СЈБ Тузла на Брчанској Малти. Враћање колоне у касарну је имало за циљ поптуно спровођење перфидије, односно апсолутно запречавање и потпуно оружано запоседање претходно договореног правца измештања: касарна Хусинска Буна – Скојевска улица – Брчанска Малта- Симин Хан- Бијељина. Око 19 часова, 92.МТБР креће у измештање договореним правцем и договореним маршевским поретком. Након проласка првог дела колоне Брчанском Малтом, у коме су били представници града Тузле, праћени возилом СЈБ Тузла, дежурни оперативног штаба Илија Јуришић издаје наређење радио везом за почетак напада на други део колоне ЈНА, који у том тренутку пролази Скојевском улицом и стиже на Брчанску Малту. Овај део колоне сачињавали су поред логистичких јединица (камиона) и возила санитета ЈНА, превозећи болесне и цивилна лица која су желела да се изместе заједно са војском. Војници су седели на товарним сандуцима, окренути леђима ка циради возила, са личним наоружањем које држе између ногу цеви усмерених на горе.

Свирепи сценарио је спроведен следећим током: распоређени снајперисти убијају војнике који управљају возилима, како би онемгућили даље кретање колоне; возила која су рањени возачи некако извезли са Брчанске Малте, наилазе на нагазне мине постављене на коловозу. Након насилног заустављања возила, изненадном и усредсређеном ватром поменуте јединице под командом Сарајева убијају војнике који се налазе под цирадама камиона и санитета. Сва возила су на ветробранима имала више десетина погодака снајпером 7.9мм. Рањени војници су искакали из возила која су почела да горе, али су дочекивани јаком ватром како са запоседнутих положаја на траси кретања, тако и са положаја на стамбеним објектима…… Током напада на 92.МТБР у повлачењу из касарне Хусинска Буна убијено је више од 50, а рањено више од 60 војника и официра ЈНА.

Оперативни и Кризни штаб СО Тузла није предао тела Југословенској Народној Армији. Нека тела су касније размењена, нека сахрањена без ознака у масовну гробницу “Трновац“ а нека и данас почивају на непознатој локацији. Овај свирепи злочин, чије је извршење наредио поменути Илија Јуришић, имао је сва обележја перфидије. Команда касарне Хусинска Буна на челу са командантом потпуковником Дубајићем, је све време држана у уверењу да има право на мирни излазак из Тузле, а на основу поптисаног Споразума власти СРЈ и БиХ, Одлуке Председништва БиХ, као и конкретног споразума команде 92.МТБР и власти СО Тузла.

Можда најбољи пример свирепости и перфидности злочина који су извршили припадници јединица под командом Сарајева показује изјава преживелог војника Радована Крстића: “Један њихов војник пришао је мени и Стевановић Радану, који смо били рањени и лежали у каналу поред камиона из кога смо испали, питао ме је где ми је наоружање, а потом из појаса извадио пиштољ, ставио ми цев у уста и опалио, а затим ме дршком пиштоља ударио у главу; како смо остали живи, сами бог зна“ (поред рањавања у тело, Радован Крстић је имао разнесену доњу вилицу и део лобање као последицу поменутог упуцавања). Целокупан ток злочина је преносила локална градска ТВ станица, и тиме заправо документовала сву свирепост и сву префидију налогодаваца али и извршилаца овог недела.

Правосудни органи Србије, сукцесора Савезне Републике Југославије, вођени овлашћењима унутрашњег правног поретка и законодавства, као и начелом ратног хуманитарног права – да све државе имају право и обавезу да гоне учиниоце кривичних дела ратних злочина без обзира на место извршења злочина, када се на њиховој територији затекну извршиоци, извела је пред лице правде оптуженог Илију Јуришића, држављанина БиХ (након хапшења на београдском аеродрому, приликом сасвим опуштеног путовања у иностранство).

Након првостепене осуђујуће пресуде, Апелациони суд Србије је 2016. године услед недостатка доказа ослободио Илију Јуришића.

15. маја 1992. године, док су свирепо убијени војници ЈНА у центру Тузле, снаге Ратног Ваздухопловства ЈНА смештене на аеродрому Живинице у непосредној близини града нису притекле у помоћ. “Нико“ није наредио.

Ратни злочинац Илија Јуришић је слободан човек.

Аутор: Владимир Милановић

Извор: Фонд стратешке културе

Везане вијести:

„Тузланска колона“ – Изрежирани злочин и увод у етничко …

25 година од „Тузланске колоне“: И правда страдала „у заседи …

Сведок „Тузланске колоне“: Крв је морала да падне | Јадовно 1941.