Годишњица страдања Срба из Западне Славоније 1. и 2. маја 1995. године

Првог маја 1995. године хрватске оружане снаге извршиле су агресију на српску област Западна Славонија, у саставу РСК, у вријеме када је ова област била под заштитом УН (Сектор “Запад”).Против западнославонских Срба (око 15.000 житеља са око 4.000 војника) кренуло је више од 16.000 припадника хрватских оружаних снага.

Народ Западне Славоније, памтећи страдања Срба у Јасеновцу, злогласном усташком логору из Другог свјетског рата, и у Пакрачкој Пољани, такође злогласном “новоусташком” логору из 1991. године, кренуо је у егзодус спашавајући голе животе. На путу према “мосту спаса” до ријеке Саве, сустизале су их авионске бомбе, маљутке из хеликоптера, топовске гранате и снајперски меци. Рањеници су гажени тенковским гусјеницама или докрајчивани ножевима.

На евиденцији ВЕРИТАСА налазе се имена 283 погинулих и несталих Срба из ове акције, укључујући 114 цивила и 11 милиционера. Међу жртвама је 55 жена, 11 лица до 18 и 73 преко 60 година старости. По завршетку акције, Хрвати су покупили 168 лешева убијенх Срба и покопали их углавном под ознаком “непознат”, од којих је у посљедњих шест година ексхумирано 146 посмртних остатака из групних и појединачних гробница, од чега је 88 идентификовано. Од укупног броја жртава до сада је расвијетљена судбина 136 лица, док се међу несталима води још 147 лица, укључујући 61 цивила, од којих је 27 жена.

У овој акцији највише су страдала два села са претежно српским становништвом: Медари са 22 жртве, укључујући 11 жена и троје дјеце, и Пакленица са 20 жртава, укључујући и брачне парове Ковачић Пантелију (77) и Верицу (68) и Вукотић Петра (76) и Десанку (70). А најтеже је страдала породица браће Вуковић из Медара: Ранко супруга му Анђелија и њихова дјеца Горан (11) и Гордана (8), те Милутин и супруга му Цвијета и њихова ћерка Драгана (7).

Цивили који нису могли или нису жељели напустити своја огњишта смјештени су у логоре за цивиле, а за то вријеме православни храмови и српска имања су опљачкана, опустошена и уништена. Ускоро су и ови цивили, уз помоћ заштитиних снага УН и хуманитарних организација, превежени у Републику Српску и Србију, од којих се до сада вратило тек око хиљаду и по људи, углавном старије доби, док су се остали расули по цијелом свијету.

Око 1.450 припадника Српске Војске Крајине (СВК) је заробљено, већина на превару уз помоћ заштитних снага УН-а. Хрватски судови су осудили велик број заробљених Срба на дугогодишње казне затворе за сваковрсне ратне злочине, које су издржавали у злогласном затвору Лепоглава, а неколико десетина заробљеника прошло је вишегодишње специјалне тортуре “коначишта за заробљенике” Лора у Сплиту.

Хрватски генерали: Петар Стипетић, Лука Џанко, Маријан Марековић, Младен Круљац и бригадир Стјепан Гашљевић, који су, по налогу, сада покојних, Фрање Туђмана, Гојка Шушка, Јанка Бобетка и Имре Аготића, испланирали и извели акцију под звучним називом “Бљесак”, још су на слободи, овјенчани славом хрватских националних хероја.

Све наведене чињенице биле су познате и Хашком тужилаштву, које никада није отворило интензивну истрагу за овај злочин, као што ни Савјет безбједности никада није Хрватској увео казнене санкције зато што је као чланица УН-а извршила агресију управо на заштићену зону организације којој је и сама припадала.

Али је зато Хашко тужилаштво, већ 25. јула 1995. године, оптужило Милана Мартића, тадашњег предсједника РСК, због тога што је 2. и 3. маја 1995. године „за одмазду издао наређење војним органима РСК да гранатирају Загреб“, услијед чега је погинуло шест цивила, јер се при том „није придржавао закона и обичаја који регулишу вођење рата“, за које дјело га је Хашки трибунал правоснажно и осудио на 35 година затвора.

На загребачком Жупанијском суду 31. маја о.г. почиње суђење у одсутности предсједнику РСК  Милану Мартићу и комаданту СВК Милану Челекетићу због „осветничког ракетирања хрватских градова након војно-редарствене акције Бљесак”. У нападима на Загреб ракетама „оркан” 2. и 3. маја 1995. које је, према наводима оптужнице из јануара 2003, наредио Мартић, а извео Челекетић, погинуло је седам особа, а већи број их је повређен. Ракетирање је изазвало и веће материјалне штете у средишту Загреба док у гранатирању Карловца 1. и 2. маја и у ракетном нападу на Јастребарско 3. маја 1995. „само случајем” није било погинулих.

У јуну 2006. године хрватско тужилаштво је одбацило кривичну пријаву за ратне злочине почињене у овој акцији против генерала Младена Круљца, у то вријеме команданта Треће гардијске бригаде ХВ-а, и војника Томислава Абрамовића, који је по наређењу Круљца, снајпером усмртио српског цивила Мирослава Вучковића из Окучана, коју су поднијели њихови саборци, уз образложење да се “радило о уобичајеном војном поступању у борбеном дјеловању у ратним операцијама”.

По другој кривичној пријави за ратни злочин почињен над заробљеним припадницима СВК , коју је 2012. поднијела Иницијатива младих за људска права из Загреба, надлежно тужилаштво још увијек “прикупља информације” о жртвама и почионицима .

МУП Републике Српске у току 2008. године поднио је кривичне пријаве Тужилаштву БиХ – Одељењу за ратне злочине против највиших представника хрватске војске и полиције за ратне злочине почињене над Србима на подручју западне Славоније и Републике Српске за вријеме акције “Бљесак”, а поступак је још у истражној фази.

И Тужилаштво за ратне злочине Србије, почев од 2011. године, спровело је предкривичне поступке за злочине почињене у селима Медари и Пакленица, и предмете прослиједило надлежним хрватским тужилаштвима на даљњи поступак, који су још у “фази извида”.

Хрватски судови су били много ефикаснији у парничном поступку по тужби ћерки Милутина Вуковића, Радмиле и Мирјане, за накнаду штете за убиство блиских рођака. Наиме, суд је одбио њихову тужбу уз образложење да убиство њихових родитеља и сестре није ратни злочин већ “ратна штета”, за коју држава не одговара, уз обавезу да оне држави исплате парнични трошак у износу од 24.500 куна (око 3.200 евра) .

Уз дужно жаљење свих ратних жртава, већ 21 годину постављамо исто питање:  ко то и зашто прави разлику између цивилних жртава у Загребу и Окучанима и по ком критеријуму међународни и национални судови процјењују ко и када крши законе и обичаје који регулишу вођење рата?

Београд и Бања Лука, 30.04.2016.

П Р Е Д С Ј Е Д Н И К

Саво Штрбац

Извор: ВЕРИТАС

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 30. априла 2016. године.

Везане вијести:

21 година без казне за убијене Србе у „Бљеску“

Вojнa тajнa

Крвави мајски бљесак

„Бљесак“ је још у мраку

Кад Хрватска достојанствено прославља злочин

Штрбац: Од Загреба не очекујем истраге већ ревитализацију усташтва