Годишњица страдања Срба из Западне Славоније 1. и 2. маја 1995. године (акција “Бљесак”)

Првог маја 1995. године хрватске оружане снаге извршиле су агресију, под кодним називом “Бљесак, на српску област Западна Славонија, у саставу Републике Српска Крајина (РСК), у вријеме када је ова област била под заштитом УНЦРО – Сектор “Запад”.

Народ западне Славоније, сјећајући се Јасеновца из ‘41. и Пакрачке Пољане из ‘91, кренуо је у егзодус према Српској. На путу према “мосту спаса” до ријеке Саве, сустизале су их авионске бомбе, маљутке из хеликоптера, топовске гранате и снајперски меци. Рањеници су клани или гажени тенковским гусјеницама.

У тој акцији, према “Веритасовим” подацима, погинуле су и нестале 283 особе, укључујући 114 цивила и 11 милиционера. Међу жртвама је 56 жена, 11 особа до 18 и 75 преко 60 година старости. Од укупног броја жртава до сада је расвијетљена судбина 150 особа, од тога 37 на подручју Републике Српске, било да су авионским бомбама или артиљеријским гранатама убијени на десној обали Саве, било да су на ту страну ријеке мртви превежени или умрли од задобијених повреда. Од 148 ексхумираних, до сада је идентификовано 107 посмртних остатака. Међу несталима се води још 133 особе, укључујући 59 цивила и 27 жена.

У тој акцији највише су страдала два села са претежно српским становништвом: Медари са 22 жртве, укључујући 11 жена и троје дјеце, и Пакленица са 20 жртава, међу којима и два брачна пара просјечне старости 73 године. Најтеже је страдала породица браће Вуковић из Медара: Ранко супруга му Анђелија и њихова дјеца Горан (11) и Гордана (8), те Милутин и супруга му Цвијета и њихова ћерка Драгана (7).

Око 1.450 припадника Српске војске Крајине (СВК) је заробљено, већина на превару уз помоћ заштитних снага УН-а. Хрватски судови су осудили велик број заробљених Срба на дугогодишње казне затвора за сваковрсне ратне злочине, које су издржавали у злогласном затвору Лепоглава, а неколико десетина заробљеника прошло је вишегодишње специјалне тортуре злогласне Лоре у Сплиту.

Цивили који нису могли или нису жељели напустити своја огњишта, смјештени су у логоре за цивиле, а за то вријеме православни храмови и српска имања су опљачкана, опустошена и уништена. Ускоро су и ови цивили, уз помоћ заштитних снага УН и хуманитарних организација, превежени у Српску и Србију, од којих се до сада вратило тек око хиљаду и по људи, углавном старије доби, док су се остали расули по цијелом свијету.

Хрватски генерали:  Лука Џанко, Маријан Марековић, Младен Круљац и бригадир Стјепан Гашљевић, који су, по налогу, сада покојних: Фрање Туђмана, Гојка Шушка, Јанка Бобетка, Имре Аготића и Петра Стипетића, испланирали и извели акцију под звучним називом “Бљесак”, још су на слободи, овјенчани славом хрватских националних хероја.

Резолуцијом 994 од 17. маја 1995, СБ је затражио од Хрватске да повуче своје снаге из зоне под заштитом УН-а, а од сукобљених страна да се повуку из зоне раздвајања успостављене Загребачким споразумом о примирју из 1994. Хрватска је игнорисала ову резолуцију јер није имала ултимативан карактер нити је прописивала казнене мјере за неиспуњавање обавеза.

Све наведене чињенице биле су познате и Хашком тужилаштву, које никада није отворило интензивну истрагу за злочине у тој акцији, као што ни СБ никада Хрватској није увео казнене санкције зато што је, као чланица УН-а, извршила агресију управо на заштићену зону организације којој је и сама припадала.

Али је зато Хашко тужилаштво, већ 25. јула 1995. године, оптужило Милана Мартића, тадашњег предсједника РСК, због тога што је 2. и 3. маја 1995. године „за одмазду издао наређење војним органима РСК да гранатирају Загреб“, услијед чега је погинуло шест цивила, јер се при том „није придржавао закона и обичаја који регулишу вођење рата“, за које дјело га је Хашки трибунал правоснажно и осудио на 35 година затвора.

Пред националним правосуђима Хрватске, Србије и БиХ, покренуто је неколико кривичних поступака за злочине над Србима у тој акцији, који су завршили или су још увијек у предкривичној или истражној фази.

С друге стране, на загребачком Жупанијском суду, у току је суђење у одсуству Милану Мартићу и Милану Челекетићу, предсједнику РСК и комаданту СВК, због „осветничког ракетирања хрватских градова након војно-редарствене акције Бљесак”, иако су испаљивање ракета наредили у току извођења њихове агресије и као упозорење да обуставе своју акцију на српску област под заштитом УН-а.

Хрватски судови су били много ефикаснији и у парничном поступку по тужби сестара Радмиле и Мирјане Вуковић, за накнаду штете због убиства оца им Милутина, мајке Цвијете и сестре Драгане, одбивши њихову тужбу уз образложење да убиство њихових родитеља и сестре није ратни злочин већ “ратна штета”, за коју држава не одговара, уз обавезу да оне држави исплате парнични трошак у износу од око 3.200 евра.

Уз дужно жаљење свих ратних жртава, већ 23 године постављамо иста питања: ко то и зашто прави разлику између цивилних жртава у Загребу и Окучанима и по ком критеријуму међународни и национални судови процјењују ко и када крши законе и обичаје који регулишу вођење рата?

Извор: ВЕРИТАС

Везане вијести:

Годишњица страдања Срба из Западне Славоније 1. и 2. маја 1995. године

„Бљесак“ је још у мраку

Крвави мајски бљесак