Годишњица Сребренице и поруке

Мирјана Радојичић*

Свака годишњица масовног страдања босанских муслимана из околине Сребренице јула 1995. године, било да је „округла“ или „обична“, повод је за нове салве више или мање дискретних оптужби, претњи и уцена упућиваних прекодринским и овдашњим Србима. Та лоша и две деценије дуга традиција неће, рекло би се, ни овога пута бити изневерена. Тако је недавно, готово два месеца пре обележавања нове годишњице тих трагичних догађаја, говорећи о његовој припреми, градоначелник Сребренице упозорио да нико ко негира геноцидни карактер сребреничког злочина тих дана не креће према мезарју у Поточарима јер му приступ неће бити дозвољен. Више нико од потенцијалних гостију, појашњава он, неће ни бити појединачно или институционално позиван на обележавање „зато што је ово постао планетарни догађај. Ми ћемо слати само обавештења, а они који буду желели да дођу на комеморацију мораће претходно да се најаве.“

У светлу оваквих изјава тешко је отети се утиску да босански муслимани неће лако одустати од незаслужено стеченог моралног капитала који статус народа жртве „злочина над злочинима“ обезбеђује, а још мање од политичке драгоцености у коју би тај капитал по свему судећи требало да буде конвертован – централизоване и унитаризоване, садашњег српског ентитета „растерећене“, БиХ.

Реторика помирења је у БиХ свих ових година очигледно била само изнуђени обол политичкој коректности

То што речена упорност џиновским корацима удаљава од помирења и васпостављања тешко нарушеног поверења између донедавно зараћених народа чини се да је за њене бошњачке практиканте од врло малог, ако не и никаквог значаја. Реторика помирења је уосталом свих ових година очигледно била само изнуђени обол политичкој коректности иза које се више или мање вешто скривала намера наставка рата другим, неоружаним –медијскопропагандним, дипломатским и, понајвише, међународнокривичноправним средствима, до остварења коначног и јединог стварног циља – жељеног државноправног дизајна једне нове и сасвим другачије БиХ. Сребреничка трагедија и на њој настали политички мит, један од, како је Едвард Херман поодавно приметио, највећих у двадесетом веку били су, јесу а засигурно ће и у блиској будућности бити неисцрпни ресурси оруђâ за ту неоружану али не стога и мање жестоку борбу, који ће као такви бити беспоштедно експлоатисани. И то ће се, рекло би се, чинити интензивније што се број угледних несрба широм света који су тај грандиозни мит као такав препознали и јавно маркирали буде увећавао.

У том кључу треба тумачити и најаву градоначелника Сребренице Дураковића да ће и ове, као и свих претходних година, 11. јула у Поточарима бити

сахрањени посмртни остаци стотинак у међувремену „идентификованих“ жртава масакра, сасвим у складу са оне три тачке иза, и од стране самог Хашког трибунала у више пресуда оспорене цифре од више од осам хиљада страдалих исписане у сребреничком меморијалном центру. Порука садржана у том кратком графичком симболу била је, наиме, недвосмислена: увећаваћемо овај број све док не постане довољно велик да може да послужи као полуга за ништење на геноциду насталог српског ентитета, односно дефинитивну унитаризацију у Дејтону разједињене државе. У том смислу недавна посета бошњачког члана Председништва БиХ једном од бројних српских стратишта из недавног рата пре би се могла тумачити као понуда политичке трговине („Ми вама пијетет и према вашим жртвама, а ви нама признање геноцидне каквоће злочина у Сребреници“) него као исказ искреног саосећања са болом и патњом ратног супарника.

Сумњу у ту искреност оснажио је и сам Изетбеговић пригодном изјавом да је посета његов лични чин на који се одлучио како би изразио пошту својим страдалим суграђанима. Чињеница да је реч о зверски убијаним сарајевским Србима остала је, чини се, у „другом плану“ изреченога. И тајминг посете био је, по свему судећи, прецизно планиран – само неколико седмица пред обележавање годишњице сребреничког масакра, временски довољно близу истоме да остане у сећању српском народу и, што је много значајније, његовим званичницима.

О снази индивидуалних и колективних опсесија у политици исписане су у прошлости бројне и значајне књиге. Настајаће оне, нема сумње, и у скорој и даљој будућности. А босанскомуслиманско поглавље у некој од њих ће, засигурно, бити једно од најобимнијих.

*Научна сарадница Института за филозофију и друштвену теорију у Београду

Извор: ПОЛИТИКА, понедељак 20 јун 2016., стр. 12

Везане вијести:

Дураковић: Ко негира геноцид не може у Поточаре | Јадовно 1941.

Игуман Лука демантује „клевете“ начелника Дураковића …

„Стандард“: У Сребреници није почињен геноцид | Јадовно 1941.

Срђа Трифковић: Сребреница – постмодерни мит у функцији …